Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić


A sa­da jed­no ozbilj­no pi­ta­nje. Šta to za­pra­vo zna­či bi­ti li­be­ral? Da­nas, 2015. go­di­ne, dok va­lo­vi “mi­gra­na­ta” opla­ku­ju Evro­pu, i pri­sti­žu s is­to­ka i s ju­ga, a ona im od­go­va­ra, uglav­nom, stra­hom i gnje­vom, otre­sa ih sa se­be ner­vo­zno, kao glad­na ku­ja bu­ve, s tek je­dva ne­što ma­lo sa­u­če­šća, u tre­nu­ci­ma ka­da se sje­ti iz če­ga je i od če­ga je na­sta­la? Šta zna­či bi­ti li­be­ral u Evro­pi do­pu­šte­ne i pre­po­ru­če­ne mr­žnje, u Evro­pi ko­joj su nje­zi­ne ban­ke osta­le je­di­na bri­ga? Je li li­be­ral onaj ko­ji je de­sno, ili onaj ko­ji je li­je­vo, ko­ji je ma­lo s jed­ni­ma, ma­lo s dru­gi­ma? Ima li li­be­ral uvje­re­nja i iz­van svog nov­ča­ni­ka? Po­sto­ji li li­be­ral ta­mo gdje ne­ma de­mo­kra­ti­je? A de­mo­kra­ti­ja, kao što zna­mo, ni­kad i ni­gdje ni­je sa­mo vla­da­vi­na u ime ve­ći­ne, ne­go je de­mo­kra­ti­ja vla­da­vi­na za do­bro­bit ma­nji­ne (šta god tu ma­nji­nu pred­sta­vlja­lo), i za sva­kog naj­i­šča­še­ni­jeg po­je­din­ca. Kad bi de­mo­kra­ti­ja bi­la sa­mo vla­da­vi­na u ime ve­ći­ne, fa­ši­zam i na­ci­o­nal­so­ci­ja­li­zam bi­li bi ide­a­li de­mo­kra­ti­je.
A je­dva ma­lo ma­nje de­mo­krat­ski bio bi ko­mu­ni­zam. Po­sto­ji li de­mo­kra­ti­ja u ne­kom dru­štvu, pi­ta­nje je ko­je se ne po­sta­vlja ustav­nim struč­nja­ci­ma, eks­per­ti­ma za po­li­tič­ke si­ste­me ili vi­dov­nja­ci­ma. To se pi­ta one ko­ji su u ma­nji­ni. Za­pra­vo, i ne mo­ra­ju se pi­ta­ti: to se na nji­ma vi­di. Ako su pro­go­nje­ni ili hap­še­ni, ako im se ru­ga­ju ta­blo­i­di, na­o­či­gled po­li­ci­je mla­te ih neo­na­ci­sti i o nji­ma svo­je ve­le­mi­šlje­nje ima­ju cr­kve­ni ve­li­ko­do­stoj­ni­ci, ta­da ne­ma de­mo­kra­ti­je. I još po jed­nom se vi­di da de­mo­kra­ti­je ne­ma: po li­be­ra­li­ma. Ni njih ne­ma gdje ne­ma de­mo­kra­ti­je, iako se li­be­ral­nim ime­nom i ta­da za­ki­ti po­ne­ki ču­dak, mo­žda i naj­ve­ći fa­ši­sta me­đu fa­ši­sti­ma. Ta­ko, re­ci­mo, Vla­di­mir Ži­ri­nov­ski, pred­sjed­nik Li­be­ral­no-de­mo­krat­ske par­ti­je Ru­si­je.
Ma­rio Var­gas Ljo­sa, la­ti­no­a­me­rič­ki pro­za­i­sta, do­bit­nik No­be­lo­ve na­gra­de za knji­žev­nost, krat­ko se vri­je­me, od 1987. do 1990. ba­vio po­li­ti­kom. Bio je pred­sjed­nič­ki kan­di­dat ve­li­ke de­sno-li­be­ral­ne ko­a­li­ci­je. Po uvje­re­nji­ma je li­be­ral, i to onaj pri­lič­no tvr­di, uvje­ren da će iz do­bre pred­u­zet­nič­ke kli­me, uz stra­na ula­ga­nja, okrup­nja­va­nje ka­pi­ta­la i – u osno­vi – bo­ga­će­nje bo­ga­tih, po­ste­pe­no pro­spe­ri­ra­ti i dru­štvo, po­ra­šće stan­dard sta­nov­ni­štva i, vre­me­nom, uz­go­ji­ti se de­mo­kra­ti­ja.
Na­rav­no, ta­kvo uvje­re­nje po­sle­di­ca je od­ra­sta­nja i ži­vo­ta u Pe­ruu, ze­mlji ko­ja je ta­vo­ri­la i pro­pa­da­la na sve sa­mim su­prot­nim, da­kle an­ti­li­be­ral­nim i an­ti­de­mo­krat­skim pret­po­stav­ka­ma. De­sne, iz­ra­zi­to po­pu­li­stič­ke voj­ne dik­ta­tu­re smje­nji­va­le su se s li­je­vim, iz­ra­zi­to po­pu­li­stič­kim ci­vil­nim vla­da­vi­na­ma. I jed­ni i dru­gi bi­li su sklo­ni eta­ti­za­ci­ji, ta­ko da su pred­u­zet­ni­ci, s ga­ća­ma na šta­pu, zna­li emi­gri­ra­ti u ino­stran­stvo, na­kon što bi im imo­vi­na bi­la na­ci­o­na­li­zo­va­na.
Ma­rio Var­gas Ljo­sa isto­vre­me­no je ne­ko ko­me se ga­di na­ci­o­na­li­zam. On Pe­ru po­zna­je u svim ra­zno­li­ko­sti­ma te neo­bič­ne i ša­re­ne ze­mlje, i vo­li svo­ju ze­mlju u ono­me što pre­po­zna­je. Me­đu­tim, ap­strakt­no gle­da­no, u od­no­su na him­nu, za­sta­vu, grb i ine “na­ci­o­nal­ne sve­ti­nje”, Ljo­sa je in­di­fe­ren­tan. Sve osim to­ga iz nje­go­ve bi per­spek­ti­ve bi­lo na­ci­o­na­li­zam. Kao dje­čak bio je vjer­nik – vje­ro­vao je u sve u što je tre­ba­lo vje­ro­va­ti i po­ha­đao stro­gu ka­to­lič­ku ško­lu – ali u Bo­ga je na­jed­nom pre­stao vje­ro­va­ti na­kon što ga je nje­gov na­stav­nik, do­bri i bla­gi sve­šte­nik, uhva­tio za pol­ni or­gan. Pre­stao bi i bez to­ga, ali taj do­ga­đaj je, ipak, bio va­žan. Od ta­da se de­kla­ri­še kao ate­i­sta. Ne ag­no­stik, ne­go ate­i­sta.
Da­kle, on je an­ti­na­ci­o­na­li­sta i ate­ist, pri­tom je još i že­sto­ki an­ti­kle­ri­ka­lac, jer ne vi­di raz­li­ku iz­me­đu ko­mi­tet­skih i cr­kve­nih obra­za­ca po­slu­šno­sti i jed­no­u­mlja, mon­di­ja­li­sta je, in­ter­na­ci­o­na­li­sta. I po sve­mu to­me li­be­ral. Pri­tom, Ma­rio Var­gas Ljo­sa je de­sni li­be­ral. Kon­zer­va­tiv­ci su mu sim­pa­tič­ni­ji i bli­ži od so­ci­ja­li­sta i ko­mu­ni­sta. Ali ne daj Bo­že da u ne­ko­me od njih na­slu­ti na­ci­o­na­li­zam. Od to­ga bje­ži, jer je na­ci­o­na­li­zam po­sve ira­ci­o­nal­no uvje­re­nje, ozbilj­na po­sle­di­ca ne­či­ta­nja. Ko­mu­ni­sti­ma se ru­ga, a na­ci­o­na­li­sti su ne­što mno­go go­re. S nji­ma ne­ma ras­pra­ve.
Na kra­ju, to slu­ti­te, ili, mo­žda, već i zna­te, sje­ća­te se, Ma­rio Var­gas Ljo­sa je 12. ju­na 1990. iz­gu­bio iz­bo­re. Po­bi­je­dio ga je Al­ber­to Fu­ji­mo­ri, bu­du­ći po­lu­dik­ta­tor, ko­rup­ci­o­naš i pre­vr­tlji­vac, ko­ji je bio u sta­nju bi­ti i lje­vi­čar i de­sni­čar. Sle­de­ćeg ju­tra Ljo­sa je sjeo u avi­on, ot­pu­to­vao u Evro­pu i vi­še se ni­je ba­vio po­li­ti­kom. Pe­ru­an­ci su po­no­sni na nje­go­vu No­be­lo­vu na­gra­du, ali i da­nas ži­ve kao jed­na­ko si­ro­ma­šno, dis­funk­ci­o­nal­no i ne­de­mo­krat­sko dru­štvo ka­kvo su bi­li i pri­je dva­de­set pet go­di­na.
Tri go­di­ne na­kon po­ra­za, Ljo­sa je ob­ja­vio me­mo­ar­sku knji­gu “El pez en el aqua”, ko­ja te­če u dva to­ka, ko­ja se pra­vil­no smje­nju­ju, iz po­gla­vlja u po­gla­vlje: u pr­vom pi­še o svom od­ra­sta­nju i in­te­lek­tu­al­nom for­mi­ra­nju, o mr­žnji pre­ma zlom i na­o­pa­kom ocu, o pr­vim knji­žev­nim is­ku­stvi­ma, ra­du u cr­noj hro­ni­ci jed­nog ta­blo­i­da, i o pri­pa­da­nju ile­gal­noj ko­mu­ni­stič­koj će­li­ji, a u dru­gom to­ku opi­su­je svo­ju po­li­tič­ku kam­pa­nju od 1987. do 1990, i po­ma­lo iz­la­že vla­sti­to shva­ta­nje li­be­ra­li­zma. Ka­ko knji­ga ide kra­ju, ta­ko se dva to­ka pri­bli­ža­va­ju, a či­ta­o­cu bi­va ja­sna, pa i bli­ska tran­sfor­ma­ci­ja iz ba­la­vog ko­mu­ni­stič­kog ile­gal­ca u pred­sjed­nič­kog kan­di­da­ta ko­ji otvo­re­no za­stu­pa in­te­re­se pred­u­zet­ni­ka i go­vo­ri o na­rod­nom ka­pi­ta­li­zmu kao je­di­nom iz­la­zu za Pe­ru. Pre­vod “Ri­ba u vo­di” ob­ja­vljen je kod be­o­grad­ske La­gu­ne, kao dva­na­e­sta po re­du knji­ga u po­de­di­ci­ji na­slo­vlje­noj “Ro­ma­ni Ma­ri­ja Var­ga­sa Ljo­se”. Ljo­sa je ovo­ga lje­ta bio u Be­o­gra­du i u Cr­noj Go­ri, i ri­je­ke či­ta­la­ca sta­ja­le su u re­du pred knji­ža­rom ‘’Del­fi’’, če­ka­ju­ći pot­pis na nje­go­ve knji­ge. Do pri­je pet-šest go­di­na Ljo­si­ni ro­ma­ni pre­vo­đe­ni su i na hr­vat­ski, ali je to pre­sta­lo.
U tri po­li­tič­ke go­di­ne bio je iz­gu­bljen za knji­žev­nost. U po­sled­njih ne­ko­li­ko mje­se­ci, ka­že, ni­je vi­še mo­gao ni či­ta­ti. Po­sled­nje za što je još imao kon­cen­tra­ci­ju bi­li su Karl Po­per i Lu­is de Gon­go­ra. Po­pe­ra bi tre­ba­li či­ta­ti, i či­ta­ju ga, svi ozbilj­ni po­li­ti­ča­ri, jer je nje­go­va po­li­tič­ka fi­lo­zo­fi­ja u osno­vi plat­for­ma za sva­ku de­mo­krat­sku vla­da­vi­nu post­ko­mu­ni­stič­kog i an­ti­fa­ši­stič­kog ti­pa, od so­ci­jal­de­mo­kra­ti­je do kon­zer­va­ti­vi­zma, od li­be­ra­la do hri­šćan­skih de­mo­kra­ta. A Gon­go­ra je pje­snik s pre­la­za še­sna­e­stog u se­dam­na­e­sti vi­jek, bez­vre­men po vr­sti pje­snič­kog umi­je­ća. Uz Po­pe­ro­vu po­moć, Ljo­sa se spre­mao za dr­žav­nič­ku ka­ri­je­ru, uz Gon­go­ri­nu za po­vra­tak u knji­žev­nost. Na kra­ju od dr­žav­ni­štva ni­je bi­lo ni­šta. Po­li­ti­ča­re uni­šta­va to što ne či­ta­ju. Sre­ćom, ne­na­či­ta­ni li­be­ra­li su ne­za­mi­sli­vi. Osim ako Ži­ri­nov­sko­ga ne sma­tra­mo li­be­ra­lom.
Či­ta­ju­ći “Ri­bu u vo­di” či­ta­lac, na­rav­no, ne­će pre­u­zi­ma­ti ni pri­hva­ta­ti pi­šče­va po­li­tič­ka uvje­re­nja, čak ni ako mu se knji­ga svi­di. A vr­lo la­ko bi mu se mo­gla svi­dje­ti. Ni­je cilj po­če­ti mi­sli­ti kao Ljo­sa, po­red sve­ga dru­gog i za­to što ne ži­vi­mo u Pe­ruu. A ni li­be­ra­li­zam ne po­či­nje s Ma­ri­om Var­ga­som Ljo­som, ne­go – u ak­tu­el­nom smi­slu poj­ma – s Kar­lom Po­pe­rom (ili ba­rem Isakom Berlinom). Ta­ko­đe, li­be­ra­li­zam ne po­či­nje s ban­ka­ma, ni­ti sa slo­bod­nim pred­u­zet­ni­štvom. U nje­mu je, ipak, ne­što sta­ri­je. Re­ci­mo, sklo­nost da se či­ta Gon­go­ra, dok se če­ka na iz­la­zak za go­vo­r­ni­cu. Ali ono za šta bi, mo­žda, Ljo­si­na knji­ga mo­gla bi­ti ko­ri­sna je­ste da se bu­de opre­zan s ri­je­či­ma li­be­ral i li­be­ra­li­zam.
Pa čak i sa sin­tag­mom eko­nom­ski li­be­ra­li­zam, iako taj zna na­i­ći uz fa­ši­zam (Pi­no­če­o­vog ti­pa) i po­lu­dik­ta­tu­re, ili ba­rem po­lo­vič­ne de­mo­kra­ti­je (kao u Ju­žnoj Ko­re­ji, Sin­ga­pu­ru, Taj­va­nu…) Ne­što je ja­ko kri­vo u pre­tva­ra­nju li­be­ra­li­zma u po­gr­du. I to je, kao i ko­je­šta dru­go, simp­tom pro­pa­sti ili ba­rem kri­ze de­mo­kra­ti­je u ne­kom dru­štvu. Sa­mo što li­be­ral­na eko­no­mi­ja ne­ma smi­sla bez li­be­ral­nog dru­štva. Sro­đe­na s fa­ši­sti­ma na vla­sti ona je sup­til­ni­ji ob­lik ro­bo­vla­sni­štva. Li­be­ra­li­zam je sve­o­bu­hva­tan po­jam, ko­ji se ši­ri od gra­đa­ni­na pre­ko otvo­re­nog dru­štva do slo­bod­nog tr­ži­šta. Ne­ma li­be­ra­li­zma iz ko­jeg su ne­ki, ili iz ko­jeg je ne­što, iz­u­ze­to.
Ovo go­vo­rim, iako ni­sam li­be­ral. Ba­rem se ne osje­ćam ta­ko. I či­ni mi se da znam za­što je Ljo­sa u Pe­ruu iz­gu­bio iz­bo­re, i za­što je, ka­sni­je, nje­gov Po­kret Slo­bo­da pro­pao i ne­stao. De­mo­kra­ti­ja je pred­u­slov za funk­ci­o­ni­sa­nje li­be­ral­nih na­če­la. Kao što je u sta­no­vi­tom smi­slu de­mo­kra­ti­ja pred­u­slov za sa­vr­še­no slo­bod­no for­mi­ra­nje vla­sti­tog po­li­tič­kog po­gle­da na svi­jet. Taj pred­u­slov u Pe­ruu ni­je is­pu­njen, kao što ni­je is­pu­njen ni u Hr­vat­skoj. A u Nje­mač­koj, re­ci­mo, je­ste. Za­to se, ako će­mo iskre­no, moj po­li­tič­ki po­gled na svi­jet svo­di na uvje­re­nje da bi se mo­ra­la us­po­sta­vi­ti stvar­na de­mo­kra­ti­ja da bi­smo mo­gli zna­ti (po­ma­lo i osje­ti­ti) šta je naš po­li­tič­ki po­gled na svi­jet. Ne mo­že pre­ko re­da. A Ljo­sa je, s vr­lo ple­me­ni­tim na­mje­ra­ma, po­ku­šao da pre­ko re­da bu­de li­be­ral u Pe­ruu. Da­nas ži­vi u Ma­dri­du, gdje pi­še pe­ru­an­ske ro­ma­ne.
jergovic.com