Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Kad sam svo­je­vre­me­no igrao fud­bal u jed­nom pod­go­rič­kom klu­bu, tre­ner je stal­no po­na­vljao ka­ko je u sva­koj utak­mi­ci va­žno da zna­mo šta ho­će­mo. Bez ja­snog pla­na igre ni­kad ne­će­mo sti­ći do po­bje­de. Pri­tom, svi mo­ra­te bi­ti svje­sni svo­jih mo­guć­no­sti i sva­ko­dnev­no ra­di­ti na se­bi da do­stig­ne­te kva­li­tet ko­ji će ukom­pono­van u ko­lek­tiv stvo­ri­ti tim za ve­li­ke re­zul­ta­te. Sa­mo sna­žan ko­lek­tiv i do­bro uigran tim mo­gu sa­kri­ti po­je­di­nač­ne sla­bo­sti, a on sam ni­kad ni­je bio ve­li­ki fud­ba­ler, mo­glo bi se re­ći da je bio is­pod pro­sje­ka. Me­đu­tim, imao je in­stinkt da u sva­kom od nas pre­po­zna ono što mu je bi­lo po­treb­no da na­pra­vi tim, TIM za po­bje­de. Znao je da nas mo­ti­vi­še, da iz sva­kog iz­vu­če mak­si­mum, da nas ubi­je­di da smo bo­lji ne­go što u stva­ri je­smo, da u nas usa­di po­bjed­nič­ki men­ta­li­tet. Tre­ni­ra­li smo na go­loj le­di­ni, na Be­ći­ro­vom po­lju i u To­lo­škoj šu­mi. Ni­je­smo ima­li svla­či­o­ni­ce i tuš ka­bi­ne, na­kon tre­nin­ga, is­cr­plje­ni i zno­ja­vi, žu­ri­li bi­smo br­že- bo­lje svo­jim ku­ća­ma da bi­smo opra­li znoj sa se­be. Zva­nič­ne utak­mi­ce smo igra­li na te­re­ni­ma gdje bi na­ša ko­lje­na i lak­to­vi bi­li ob­li­ve­ni kr­vlju po­sli­je sva­kog oštri­jeg star­ta ili pa­da. Ni­je bi­lo ni uka­zi­va­nja me­di­cin­ske po­mo­ći, ni­ti na­pi­ta­ka za osvje­že­nje. Sve je na­dok­na­đi­va­la kap vo­de iz bi­do­na ko­ji bi u ri­jet­kim pri­li­ka­ma bi­li smje­šte­ni po­red klu­pe za re­zer­vne igra­če. Igra­li smo za svo­ju du­šu, za svoj klub, za na­vi­ja­če ko­ji su nas zdu­šno bo­dri­li ka­da smo po­bje­đi­va­li i isto ta­ko gr­di­li kad bi­smo gu­bi­li. Sje­tio sam se ovog me­ni mno­go dra­gog i ne­za­bo­rav­nog pe­ri­o­da ži­vo­ta ka­ko bih na­pra­vio po­re­đe­nje sa ak­tu­el­nom opo­zi­ci­o­nom po­li­tič­kom sce­nom ko­ja, umje­sto ja­snog pla­na igre i tim­skog ra­da, upor­no for­si­ra pri­ču o lič­nim za­slu­ga­ma i pro­iz­vo­di ras­ko­le ko­ji nas sve vi­še uda­lja­va­ju od to­li­ko oče­ki­va­ne smje­ne re­ži­ma. Sve mi to vi­še li­či na iz­nu­đe­ne ne­go na osmi­šlje­ne po­te­ze ko­ji se pri­je uga­se ne­go što se po­ja­ve na svje­tlo­sti da­na. Za­to se če­sto pri­sje­tim ka­ko je Džordž Ber­nad Šo go­vo­rio: „Za me­ne ži­vot ni­je svi­je­ća ko­ja br­zo go­ri, to je ne­ka vr­sta div­ne ba­klje ko­ju sam za mo­me­nat dr­žao i za ko­ju že­lim da plam­ti što sjaj­ni­je pri­je ne­go što pre­đe u ru­ke bu­du­ćih ge­ne­ra­ci­ja.“ Sje­tim se i mog pr­vog tre­ne­ra i nje­go­vih ri­je­či da bez ja­snog pla­na igre, iskre­nog ra­da i po­bjed­nič­kog men­ta­li­te­ta ni­kad ne­će­mo do­ći do ti­ma za po­bje­de, a ja bih do­dao ni do po­bje­de.