Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Iz­bje­glič­ka se­o­ba ko­ja se upra­vo zbi­va već je pre­ra­sla u naj­ve­ću dra­mu na­šeg vre­me­na i naj­ve­ći iza­zov Evro­pi u nje­noj no­vi­joj isto­ri­ji. U su­o­ča­va­nju s njom, ona isto­vre­me­no po­ka­zu­je i svo­je li­je­po i svo­je ru­žno li­ce. Dok jed­ni po­ka­zu­ju so­li­dar­nost, dru­gi se ogra­đu­ju. Kon­tro­la gra­ni­ca ne za­u­sta­vlja iz­bje­glič­ku ri­je­ku, već sa­mo vo­du tje­ra na vo­de­ni­cu kri­jum­ča­ra ko­ji po­ve­ća­va­ju svo­je ta­ri­fe...
U po­ne­dje­ljak se odr­ža­va no­vi mi­ni­star­ski skup EU, ko­ji na dnev­nom re­du ima kvo­te za ras­po­dje­lu 160.000 iz­bje­gli­ca, u okol­no­sti­ma ka­da ih je još to­li­ko na pu­tu. Sa­mo iz Si­ri­je do­sad je iz­bje­glo če­ti­ri mi­li­o­na lju­di u po­tra­zi za si­gur­nim bo­ra­vi­štem i ži­vot­nom per­spek­ti­vom, u si­tu­a­ci­ji kad se gra­đan­ski rat u toj ze­mlji do­dat­no kom­pli­ku­je sa ma­lim iz­gle­di­ma da se sko­ro ras­ple­te.
Ma­đar­ska, gdje su pri­mje­ri kse­no­fo­bi­je naj­u­pe­ča­tlji­vi­ji – od re­por­ter­ke ko­ja ne pre­za da sa­ple­te oca ko­ji sa dje­te­tom u na­ruč­ju bje­ži od po­li­ci­je, pre­ko an­ga­žo­va­nja ro­bi­ja­ša da ču­va­ju gra­ni­cu sa Sr­bi­jom, do ba­ca­nje hra­ne lju­di­ma kao da su ži­vo­ti­nje – ni­je je­di­na ko­ja u ovim ne­sreć­ni­ci­ma vi­di pri­jet­nju svom bla­go­sta­nju, pri če­mu je upa­dlji­vo da dra­stič­no ve­ću aver­zi­ju pre­ma iz­bje­gli­ca­ma po­ka­zu­ju ze­mlje ne­ka­da­šnjeg ”so­ci­ja­li­stič­kog la­ge­ra”. U ovoj dra­mi, me­đu­tim, ve­li­ki svi­je­tao pri­mjer je na neo­če­ki­va­noj stra­ni.
To je Nje­mač­ka, ne­ka­da­šnje car­stvo ra­sne su­per­i­or­no­sti, ko­ja na­ja­vlju­je da će ove go­di­ne pri­mi­ti čak 800.000 iz­bje­gli­ca, a do­go­di­ne mo­žda isto to­li­ko. Štavi­še, ta­mo­šnji funk­ci­o­ne­ri ovih da­na iz­jav­lju­ju da bi u sle­de­ćih ne­ko­li­ko go­di­na bez pro­ble­ma mo­gli da pri­ma­ju po po­la mi­li­o­na iz­bje­gli­ca.
Da li je to ko­na­čan do­kaz da ta ze­mlja, po­slije de­ce­ni­je su­o­ča­va­nja bez pre­se­da­na sa svo­jom na­ci­stič­kom pro­šlo­šću – ko­nač­no i sa­svim pro­mi­je­nje­na? Broj­ke po­ka­zu­ju da je­ste, i da po­či­nje da li­či na ze­mlju osno­va­nu od stra­ne emi­gra­na­ta – Ame­ri­ku. Od 81 mi­li­on sta­nov­ni­ka Nje­mač­ke da­nas, njih 16,5 mi­li­o­na je iz imi­gran­skih po­ro­di­ca, od če­ga sko­ro 10 mi­li­o­na već ima dr­ža­vljan­stvo. Od to­ga je 4 mi­li­o­na mu­sli­ma­na. Uosta­lom, da bi se poj­mi­la mul­ti­et­nič­nost na­ci­je ko­ja je ne­kad stre­mi­la ka či­sto­ti svo­je ”ari­jev­ske” ra­se, do­volj­no je po­gle­da­ti sa­stav nje­ne fud­bal­ske re­pre­zen­ta­ci­je.
Nje­mač­ka je, pre­ma po­da­ci­ma OECD, još 2012. pre­te­kla Ka­na­du i Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju kao glav­no od­re­di­šte imi­gra­na­ta i sa­da je dru­ga, od­mah po­slije SAD. Pri­tom, ni­je ri­ječ sa­mo o sko­ra­šnjem fe­no­me­nu: sje­ti­mo se sa­mo pr­vih ta­la­sa ”ga­star­baj­te­ra” – ”rad­ni­ka go­sti­ju” – ko­ji su se u Za­pad­nu Nje­mač­ku to­kom 60-ih i 70-ih do­se­lja­va­li iz Ju­go­sla­vi­je, Tur­ske, Grč­ke, Ita­li­je, Špa­ni­je, Por­tu­ga­li­je... Ne­ki su se odan­de i vra­ća­li, sva­ka­ko bo­ga­ti­ji ne­go što su oti­šli, a pri­li­čan broj je ta­mo i ostao.
Da li su se i in­te­gri­sa­li, to je već dru­ga pri­ča. Pri­mje­ri Tu­ra­ka ko­ji ži­ve u ge­ti­ma sa svo­jim iden­ti­te­tom, na­vi­ka­ma i obi­ča­ji­ma, naj­če­šće se na­vo­di kao do­kaz ne­mo­gu­će asi­mi­la­ci­je, ali zar to ni­je slu­ča­ju i sa ve­ći­nom In­di­ja­ca, Pa­ki­sta­na­ca i dru­gih u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji i dru­gdje u Evro­pi. Asi­mi­la­ci­ja je, uosta­lom, pro­ces ko­ji tra­je ge­ne­ra­ci­ja­ma, a sem to­ga, ni­su sve ze­mlje ta­ko mo­ćan ”lo­nac za pre­ta­pa­nje” kao Ame­ri­ka.
Ga­star­baj­te­ri su do­če­ki­va­ni sa do­bro­do­šli­com zbog to­ga što je nje­mač­koj eko­no­mi­ji ko­ja se u to vri­je­me za­huk­ta­va­la bi­la po­treb­na rad­na sna­ga. To joj tre­ba i da­nas, ka­da je nje­na de­mo­graf­ska iz­nu­di­ca još ve­ća. Kao i mno­go dru­gih ze­ma­lja, i Nje­mač­ka se na­i­me su­o­ča­va sa ”tem­pi­ra­nom de­mo­graf­skom bom­bom”: i ta­mo je sve ma­nje be­ba i sve vi­še sje­do­ko­sih. Pre­ma jed­noj ra­ču­ni­ci, tre­ba joj 533.000 imi­gra­na­ta go­di­šnje da bi osta­la na sa­da­šnjem bro­ju sta­nov­ni­ka.
A da ne po­mi­nje­mo da su joj do­bro­do­šli si­rij­ski in­že­nje­ri, lje­ka­ri i dru­gi vi­so­koo­bra­zo­va­ni spe­ci­ja­li­sti, ko­ji je po­pri­lič­no u se­o­bi na­ro­da ko­ju ovih da­na pra­ti­mo ”uži­vo”. Uosta­lom, lju­di ko­ji su se od­va­ži­li da osta­ve sve i sa po­ro­di­ca­ma kre­nu u ne­iz­vje­sno­sti, oni ko­ji su sa­vla­da­li sve pre­pre­ke na iz­u­zet­no mu­ko­trp­nom i opa­snom pu­tu, sva­ka­ko su oni či­ja je ži­vot­na vi­tal­nost bi­ti do­bro­do­šla i Nje­mač­koj.
Zbog to­ga je sa­mo ”aka­dem­sko”, što će re­ći prak­tič­no ne­va­žno, pi­ta­nje da li je Nje­mač­ka pro­mi­je­nje­na iskre­no ili prag­ma­tič­no – za­to što joj to od­go­va­ra. U sva­kom slu­ča­ju je ma­nje kse­no­fo­bič­na od dru­gih, če­mu sva­ka­ko do­pri­no­si njen pro­spe­ri­tet: kad je ko­lač ve­li­ki, lak­še je po­di­je­li­ti sa dru­gi­ma.
Po­red do­bro­do­šli­ce, ima ta­mo još na­pa­da na iz­bje­glič­ke cen­tre, ima ostra­šće­nih de­sni­ča­ra i po­pu­li­zma sa pri­mje­sa­ma ra­si­zma, o če­mu svje­do­či uspon an­timu­sli­man­ske Pe­gi­de. To su me­đu­tim spo­red­ni to­ko­vi – glav­ni je da je Nje­mač­ka pro­mi­je­nje­na. I da se na nje­nom pri­mje­ru, a u evrop­skom kon­tek­stu, na ne­ki na­čin re­de­fi­ni­še i po­jam na­ci­je i na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve.
(Autor je ne­ka­da­šnji
glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke”)