Pi­še: Mi­len­ko Jo­va­no­vić


„Brat je mio, ma ko­je vje­re bio, sa­mo da ni­je Sr­bin“. Ova „do­sjet­ka“ po­koj­nog le­gen­dar­nog bar­skog hu­mo­ri­ste i afo­ri­sti­ča­ra Ni­ko­le Ša­ra­no­vi­ća, či­ni se, ak­tu­el­ni­ja je da­nas ne­go ikad. I to, da iro­ni­ja bu­de kom­plet­na, u Srp­skoj Spar­ti. U Cr­noj Go­ri Ne­ma­nji­ća i Pe­tro­vi­ća. U dr­ža­vi u ko­joj su do pri­je sa­mo jed­nog vi­je­ka ži­vje­li is­klju­či­vo Sr­bi. U tri vje­re, isti­na. Po­pis sta­nov­ni­štva iz vre­me­na Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re od 1909.go­di­ne, re­ci­mo, o to­me naj­vje­ro­do­stoj­ni­je svje­do­či. No, odav­no već ov­dje ni­je po­pu­lar­no zo­ri­ti se isto­ri­jom. Ni ča­snim pre­ci­ma ko­ji sla­vu Cr­ne Go­re ta­ko sil­no pro­ne­so­še. Jer, za­bo­ga, za­gre­be­mo li iole, iz­ro­ni­će iz nji­ho­vih me­da­lja „ra­zni“ Obi­li­ći. Za­to, va­lja to za­ko­pa­ti što du­blje. Da­ka­ko, i po mo­guć­no­sti ar­mi­ra­ti to­na­ma la­ži i fal­si­fi­ka­ta. I to na na­čin da i ne­ro­đe­nim po­tom­ci­ma zga­di­mo sve što bi ih mo­glo mo­ti­vi­sa­ti da se uop­šte ras­pi­tu­ju o na­ci­o­nal­noj pri­pad­no­sti pre­da­ka i o nji­ho­vim za­slu­ga­ma za otadž­bi­nu. Sve to, ne­sum­nji­vo, u ko­rist vla­sti­te šte­te i pot­pu­ne pro­pa­sti. Pod­ra­zu­mi­je­va se, ako iz­u­zme­mo tre­nut­na čul­na uži­va­nja, od­no­sno pro­da­ju vje­re za ve­če­ru.
Uosta­lom, „okre­ni­mo se bu­duć­no­sti, za­bo­ra­vi­mo pro­šlost“. To je no­va „mu­drost“ ko­ju pro­mo­vi­šu Za­pad­na Evro­pa i SAD. Ta kri­la­ti­ca se ne­vje­ro­vat­no sna­žno pri­mi­la kod ov­da­šnjeg po­lu­svi­je­ta. A za­što bi­smo, uisti­nu, za­bo­ra­vlja­li ono na šta smo do­ne­dav­no bi­li naj­po­no­sni­ji, i ko su u stva­ri ti ko­ji nas ta­ko agre­siv­no, a opet „do­bro­na­mjer­no“ sa­vje­tu­ju? Dr­ža­ve ko­je prak­tič­no i ne­ma­ju isto­ri­ju ili im je ona to­li­ko pr­lja­va i sram­na da je pot­pu­no ra­zu­mlji­vo što je se sti­de. One ima­ju do kra­ja oprav­da­ne raz­lo­ge da vla­sti­tu pro­šlost za­ko­pa­ju. Prem­da je to, sre­ćom po isti­nu - ne­mo­gu­će. U Cr­noj Go­ri, na­ža­lost, do­brom di­je­lu sta­nov­ni­štva od­nos pre­ma pre­ci­ma i isto­ri­ji od­re­đu­je par­ti­ja ili šef u pred­u­ze­ću, ko­ji je opet tu po od­lu­ci par­ti­je. Ako je par­ti­ja re­kla da tre­ba ne­ko da se po­sti­di dje­da ko­ji je bio is­tak­nu­ti bo­rac pro­tiv fa­ši­zma i oku­pa­ci­je, on­da će član par­ti­je ili rad­nik u ste­čaj­nom pred­u­ze­ću to bes­po­go­vor­no ura­di­ti. Po od­lu­ci še­fa par­ti­je pri­hva­ta se no­va na­ci­ja, ne­po­sto­je­ći je­zik, te­ro­ri­sti i ka­ni­ba­li po­sta­ju bra­ća, a an­ti­fa­ši­sti i slo­bo­da­ri ko­ji su svo­jim žr­tvo­va­njem za­du­ži­li čo­vje­čan­stvo – mr­ski ne­pri­ja­te­lji i dže­la­ti. U ta­kvom am­bi­jen­tu, kre­i­ra se su­ro­gat na­ci­ja. A kom­plek­si su­ro­gat na­ci­je, svje­do­ci smo, ne­vje­ro­vat­no sna­žno su se ma­ni­fe­sto­va­li na­kon ne­ko­li­ko po­sled­njih ma­sov­nih na­rod­nih sku­po­va u Pod­go­ri­ci, na ko­ji­ma je za­tra­že­na ostav­ka ak­tu­el­ne vla­de, for­mi­ra­nje pre­la­zne i or­ga­ni­za­ci­ja pr­vih fer i po­šte­nih iz­bo­ra u Cr­noj Go­ri. I ti kom­plek­si su se po­ka­za­li ne­vje­ro­vat­no za­ra­znim. Vla­da­ju­ća struk­tu­ra sa nji­ma ži­vi re­la­tiv­no du­go, pa, pri­mje­ra ra­di, uče­sta­li na­pa­di bi­je­sa kod cr­no­gor­skog pre­mi­je­ra zbog ne­spor­no do­bra­no za­lju­lja­nih te­me­lja nje­go­ve ina­če teh­nič­ke vla­de, ni­je­su ni­ka­kvo iz­ne­na­đe­nje. Du­go su mu već usta pu­na „čet­nič­kog Voj­vo­de“ ko­jim bez­u­spje­šno po­ku­ša­va da za­stra­ši na­rod.
Ne po­ma­žu ni ni­sko­ti­ra­žni ta­blo­i­di, či­ji sa­dr­žaj iz­vje­tri za „mi­nut – dva“. An­dri­ja Man­dić je, ne­spor­no, li­der naj­ja­če opo­zi­ci­o­ne po­li­tič­ke par­ti­je - čla­ni­ce po­li­tič­kog sa­ve­za ko­ji je or­ga­ni­za­tor na­rod­nih pro­te­sta, i valj­da je vi­še ne­go lo­gič­no da je na če­lu tih pro­te­sta. Pro­te­sta na­kon ko­jih vi­še ni­šta ni­je isto u Cr­noj Go­ri. Ne le­zi vra­že, kao ta­kav ni­je se Man­dić is­pri­je­čio sa­mo re­ži­mu na pu­tu pot­pu­nog za­ti­ra­nja cr­no­gor­ske pri­vre­de. Na pu­tu ko­ji vo­di u ap­so­lut­nu so­ci­jal­nu bi­je­du i glad. Na­i­me, i ne­kim de­kla­ra­tiv­no opo­zi­ci­o­nim par­ti­ja­ma i dru­gim su­bjek­ti­ma dru­štva, od­jed­nom, u no­vo­na­sta­loj dru­štve­no-po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji, ka­kvoj se za­si­gur­no ni­je­su na­da­li, za­sme­ta­la je Man­di­će­va kor­mi­lar­ska ulo­ga na bro­du pro­mje­na. Na bro­du na ko­ji se još uvi­jek i oni mo­gu ukr­ca­ti. Do­du­še, sa­da već kao put­ni­ci sa­mo, ko­ji ne­ma­ju pu­no iz­bo­ra, jer „Ti­ta­nik“ na ko­me su se za­gla­vi­li va­lja na­pu­sti­ti dok ne po­sta­ne pre­vi­še ka­sno. Ru­ka im je pru­že­na odav­no. Kom­pleks „Man­dić“ ne smi­je bi­ti pre­pre­ka da se spa­su po­ta­pa­nja uz po­moć „šla­u­fa“ ko­ji im nu­di De­mo­krat­ski front. Kal­ku­la­ci­je ko­ji­ma su oprav­da­no do­šli do ra­ču­ni­ce da bi u no­voj kon­ste­la­ci­ji od­no­sa na cr­no­gor­skoj po­li­tič­koj sce­ni, na­kon iz­vje­snih sko­rih iz­bo­ra, pred­sjed­nik No­ve srp­ske de­mo­kra­ti­je i nje­go­va stran­ka mo­gli bi­ti oko­sni­ca bu­du­će vla­de sa­sta­vlje­ne od ve­ći­ne da­nas opo­zi­ci­o­nih su­bje­ka­ta, ne smi­ju ih uz­ne­mi­ra­va­ti. Zar je gri­jeh što li­der NO­VE pri­pa­da tre­ći­ni po­pu­la­ci­je u Cr­noj Go­ri ko­ja se na­ci­o­nal­no iz­ja­šnja­va ona­ko ka­ko se ci­je­la Cr­na Go­ra iz­ja­šnja­va­la u svo­joj bli­sta­voj isto­ri­ji? Zar je pre­pre­ka nje­go­va za­slu­ga za mi­re­nje bra­će i ro­đa­ka ko­ji se da­nas na­ci­o­nal­no raz­li­či­to iz­ja­šnja­va­ju? Zna­ju­ći Man­di­ća, uvje­ren sam da nje­mu ne bi sme­ta­lo da je si­tu­a­ci­ja obr­nu­ta, i da je ne­ka stran­ka sa cr­no­gor­skim pre­fik­som opo­zi­ci­o­na lo­ko­mo­ti­va. Uosta­lom, nje­go­va je ide­ja bi­la da na­ci­o­nal­ni Cr­no­go­rac Mi­o­drag Le­kić bu­de li­der De­mo­krat­skog fron­ta on­da ka­da je i osno­van taj po­li­tič­ki sa­vez. Na vri­je­me se mo­ra­mo na­vik­nu­ti na no­vu po­li­tič­ku re­al­nost u Cr­noj Go­ri. Što pri­je, to bo­lje za sve. Uz­dra­vlje!