Pi­še: Mag­da Pa­ter­nek


Vr­lo če­sto ču­jem ri­ječ, a bo­ga­mi i pro­či­tam –su­mlja umje­sto sum­nja. Po­što sam od onih ko­ji ne osta­ju imu­ni na ova­ko ka­ta­stro­fal­ne, ali na­ža­lost če­ste gre­ške, htje­doh i ovim pu­tem da na to skre­nem pa­žnju. Ka­žu da čo­vjek vri­je­di ono­li­ko ko­li­ko je­zi­ka go­vo­ri. Ja pred­la­žem da za po­če­tak na­u­či­mo ma­ter­nji, pa bio nam on srp­ski ili ne­ki­ma cr­no­gor­ski. Da­kle, pri­zna­će­te, ne­sum­nji­vo sam u pra­vu.
Pri­sje­tih se Bra­ni­sla­va Nu­ši­ća i nje­go­ve sa­ti­rič­ne ko­me­di­je ‘’Sum­nji­vo li­ce’’. Ne mo­gu da se ne za­pi­tam- ko­li­ko li sa­mo da­nas, u ovom vre­me­nu ne­i­sti­ne i do­mi­na­ci­je no­tor­nih la­ži, ima sum­nji­vih li­ca oko nas? Za raz­li­ku od Nu­ši­će­ve sa­ti­re, ova da­na­šnja bi bi­la dra­ma s te­škim na­zna­ka­ma tra­ge­di­je. Da­kle, sum­nja­ti se da­nas mo­ra, jer smo okru­že­ni ne­iz­vje­sno­šću na sva­kom ko­ra­ku, a i u čo­vje­ko­voj pri­ro­di je da bu­de na opre­zu, i to je pot­pu­no nor­mal­na po­ja­va. Čak bi bi­lo i čud­no kad ta­kvih po­mi­sli ni­kad ne bi bi­lo, jer čo­vjek mo­ra po­la­ko kroz ne­iz­vje­snost, i zbog to­ga se sum­nji ne tre­ba pla­ši­ti.
Me­đu­tim, na vri­je­me se mo­ra uvi­dje­ti raz­li­ka iz­me­đu sum­nje i sum­nji­ča­vo­sti. Ma­li opa­sni crv ko­ji na­gri­za kon­stant­no na­šu svi­jest, ro­va­ri i ne osta­vlja je ni­kad na mi­ru, jer nje­gov je cilj da uvi­jek bu­de tu, kao glav­ni po­kre­tač na­še psi­he. Na­ve­šću pri­mjer gdje je ovih da­na sum­nji­ča­vost bi­la ve­o­ma ras­po­lo­že­na za ‘’sa­rad­nju’’. Na­i­me , sti­go­še lo­še vi­je­sti (a i ka­kve bi dru­go) iz bje­lo­svjet­skog svi­je­ta da me­so ni­je zdra­vo i da iza­zi­va kan­cer. Ka­kva ide­al­na pod­lo­ga da se sum­nji­ča­vo­sti po­dig­ne rep! Uba­ci­še onog cr­va, ovi što nas ne osta­vlja­ju na mi­ru, i u me­so cr­ve­ne bo­je! A gdje je cr­vu ljep­še ne­go u me­su? Za­ma­đi­ja­še ovaj naš na­rod (za onaj nji­hov me baš bri­ga) još jed­nom ‘’svi­nja­ri­jom’’. Ne­moj­te mi­sli­ti da se uda­lja­vam od te­me, na­pro­tiv, pot­pu­no sam u njoj. I to bez trun­ke i sum­nje i sum­nji­ča­vo­sti da je ova nji­ho­va mi­si­ja mo­gu­ća isti­na. Još jed­na opa­sna za­ba­va moć­ni­ka, još jed­no ubri­zga­va­nje se­ru­ma sum­nji­ča­vo­sti da­va­njem mu zna­ča­ja nad re­al­no­šću, pa ma­kar ona i neo­p­hod­no bi­la vr­lo su­ro­va. Da­kle, na mo­joj tr­pe­zi ne­ma di­le­me, a bo­ga­mi ni u mo­joj svi­je­sti- gla­sam za sla­ni­ni­cu, a svim svjet­skim or­ga­ni­za­ci­ja­ma pa bi­la to i zdrav­stve­na po­ru­ču­jem- ne­moj­te nam sa­mo vi so­li­ti pa­met, a bo­ga­mi ni me­so!
No, oni ko­ji su sum­nji­ča­vi pri­je će bi­ti pod­lo­žni, i si­gur­no im ne­će bi­ti la­ko da se iz­bo­re i s bi­lo ko­jim dru­gim uti­ca­ji­ma. Jer sum­nji­čav čo­vjek svo­ju sla­bu oso­bi­nu po­ka­zu­je uvi­jek i pre­ma sva­kom. Ne­mo­gu­će ga je raz­u­vje­ri­ti, tj. oda­gna­ti mu sum­nji­ča­vost, i ta­mo gdje ne po­sto­ji ni­jed­na na­zna­ka mo­gu­će isti­ne. Baš ta­da, za nje­ga tlo po­sta­je još opa­sni­je, jer on sma­tra da su na­mje­re ‘’onog dru­gog’’ sa­mo do­bro skri­ve­ne. Vje­ru­je ka­ko bi sva­ko da ga is­ko­ri­sti, pre­va­ri, po­ti­sne itd. Zbog to­ga on ne mo­že ni da pre­po­zna iz kog prav­ca mu za­i­sta vre­ba opa­snost, i gdje bi i pre­ma ko­me mo­rao bi­ti na opre­zu. Ne­ra­zum­na i neo­sno­va­na sum­nji­ča­vost mu od­u­zi­ma sna­gu, i tje­ra ga u gard . Ipak, on na­pa­da pr­vi, jer za nje­ga na­pad je naj­bo­lja od­bra­na. Za­pra­vo, u dru­ge pro­jek­tu­je svoj vla­sti­ti od­nos pre­ma ži­vo­tu, dru­gi­ma pri­pi­su­je vla­sti­te na­mje­re. Dru­gi mu kao ogle­da­lo vra­ća­ju od­raz nje­ga sa­mo­ga. U dru­gi­ma osu­đu­je ono što kod se­be uz­no­si. Sum­nji­čav čo­vjek je u stal­nom ras­cje­pu sa svo­jim že­lja­ma i ku­ka­vič­lu­kom ko­ji ga spu­ta­va da po­ku­ša da im se čak i pri­bli­ži, a ka­mo­li da ih ostva­ri. On ni­ka­da ne zna na ko­ju će stra­nu kre­nu­ti, i na či­ju će stra­nu sta­ti, jer pr­ven­stve­no ne vje­ru­je se­bi. I tu je za­pra­vo ključ nje­go­ve ne­mo­ći i ne­spo­sob­no­sti. Ap­so­lut­no je bez sta­va, po­lju­ljan, ne­sre­đen, ne­u­rav­no­te­žen. Vje­ru­je sa­mo svom op­se­siv­nom stra­hu. Za nje­ga je lo­gi­ka pot­pu­no stra­na i ne­po­zna­ta ka­te­go­ri­ja. Ima­la sam u svom okru­že­nju baš ta­kvu po­zna­ni­cu, a ne sum­njam da ste i vi. Ova ‘’mo­ja’’ je čak i ka­da raz­go­va­ra te­le­fo­nom go­vo­ri­la u ne­kim ši­fra­ma, tra­že­ći i od me­ne da ne spo­mi­njem ime­na i od­re­đe­na mje­sta. Po­što sam ja ‘’aler­gič­na’’ na sve vr­ste sum­nji­ča­vo­sti, pred­ra­su­da i mo­gu­će pa­ra­no­je, a i ni­sam ni BIA, ni CIA, na­rav­no da sam joj se sa za­do­volj­stvom za­hva­li­la na krat­kom i ne­sum­nji­vo do­sad­nom po­znan­stvu. Do­du­še, evo po­mo­glo mi je da na­ve­dem je­dan pri­mjer ti­pič­ne sum­nji­ča­vo­sti.
Taj osje­ćaj da ih ne­ko stal­no pro­go­ni i da se usmje­rio baš na njih sum­nji­ča­vost do­vo­di do vr­hun­ca. A tu se od­no­si s re­al­no­šću za­u­vi­jek pre­ki­da­ju. Ap­so­lut­no su pre­o­ku­pi­ra­ni od­no­si­ma s dru­gi­ma, onim što dru­gi ra­de nji­ma i ka­ko na njih uti­ču. Da­kle, nji­ho­va pred­sta­va o bi­lo če­mu je sa­mo nji­ho­va in­ter­pre­ta­ci­ja, a ne re­al­na sli­ka. Sum­nji­ča­ve oso­be su če­sto taj­no­vi­te i ne­sprem­ne da go­vo­re o se­bi, ali iz­u­zet­no ra­do go­vo­re o stva­ri­ma ko­je ‘’zna­ju’’. Ni­kom se do kra­ja ne otva­ra­ju, če­sto te­sti­ra­ju lo­jal­nost bli­skih oso­ba i umi­ju da bu­du ve­o­ma lju­bo­mor­ni. Ne pra­šta­ju la­ko, čak ni­ka­ko, a i vr­lo če­sto su osvet­nič­ki ras­po­lo­že­ni. Taj ba­zič­ni ne­do­sta­tak em­pa­ti­je, osta­vlja je­di­nu mo­guć­nost, a to je da se re­a­gu­je po već usta­lje­nom auto­ma­ti­zmu.
Za­to sve ta­kvo­ga ko­va auto­mat­ski iz­ba­ci­te iz svog okru­že­nja. I bli­žeg i ši­reg. Ne ula­zi­te ni u ka­kve sum­nji­ve si­tu­a­ci­je sa sum­nji­ča­vim oso­ba­ma. Ne tre­ba vam ta mu­ka. A za me­so ne bri­ni­te, vje­ruj­te da pu­ca od zdra­vlja! Ja sam se uvje­ri­la. I ja i moj bič, jer sum­nji­ča­vost je kič.

(Autor je pje­snik)