Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Odav­no su vjer­sko i na­ci­o­nal­no bit­no uti­ca­li, pa i stva­ra­li iden­ti­tet na­ro­da. A ka­da su stvo­re­ne dr­ža­ve. i dr­žav­no je uti­ca­lo na for­mi­ra­nje iden­ti­te­ta. Če­sto se sve to mi­je­ša­lo, da bi se pri­kri­le pra­ve na­mje­re. To je već bi­la upo­tre­ba vjer­skog, na­rod­nog-na­ci­o­nal­nog i dr­žav­nog u po­li­tič­ki ma­ni­pu­la­tiv­ne svr­he. Mno­gi auto­ri su to za­pa­zi­li. Mno­go ra­ni­je. Pa i pi­sa­li o to­me. Ne po­či­nje­mo, da­kle, s go­le le­di­ne u ela­bo­ra­ci­ji ovog sup­til­nog pi­ta­nja. Po­zna­ti isla­mi­sta – te­o­log Še­ih Ho­se­in ne­dav­no je bio gost Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti u Be­o­gra­du. Za ak­tu­el­no sta­nje od­no­sa ne sa­mo na Bal­ka­nu op­tu­žu­je već po­zna­te „go­spo­da­re svi­je­ta“, ko­ji pro­gra­mi­ra­ju kri­ze i ta­ko do­vo­de u pi­ta­nje sud­bi­nu ci­vi­li­za­ci­je na pla­ne­ti. Pla­ši se da bi zbog pa­nič­nog stra­ha ko­ji sve vi­še ob­u­zi­ma pla­ne­tu mo­gao „ne­sta­ti svi­jet ko­ji po­zna­je­mo“. Na­gla­sio je ta­ko­đe „da islam uči iz Ku­ra­na, a ne iz or­ga­ni­za­ci­ja ko­je ima­ju svo­je ci­lje­ve i ko­je sa vje­rom – če­sto ne­ma­ju do­di­ra“. Stav ka­to­li­ci­zma i pra­vo­sla­vlja je uglav­nom po­znat; če­sto je ko­men­ta­ri­san. Za­to ne­ma po­tre­be za da­ljom ela­bo­ra­ci­jom vjer­skog u kon­sti­tu­i­sa­nju i oču­va­nju iden­ti­te­ta. Ipak će­mo kon­sta­to­va­ti pri­o­ri­tet vjer­skog nad svim osta­lim uti­ca­ji­ma – na for­mi­ra­nju iden­ti­te­ta.
Ka­da je ri­ječ o bal­kan­skom pro­sto­ru, ne smi­je se za­ne­ma­ri­ti či­nje­ni­ca da su se pod uti­ca­jem si­le – smje­nji­va­le ci­vi­li­za­ci­je. I sve su osta­vlja­le trag na ovim pro­sto­ri­ma. Je­di­no na Bal­ka­nu sva­ka po­sto­je­ća dr­ža­va se ka­rak­te­ri­še mul­ti­kon­fesi­ja­li­zmom, pa i vi­še­na­ci­o­na­li­zmom u po­zi­tiv­nom zna­če­nju ri­je­či.
Ni­jed­na bal­kan­ska dr­ža­va da­nas ni­je jed­no­na­ci­o­nal­na. Na­pro­tiv, ne­ma ni­ti jed­ne u ko­joj ne­ma ma­kar 20 od­sto ta­ko­zva­nih na­ci­o­nal­nih ma­nji­na. Šta­vi­še, de­mo­gra­fi pred­vi­đa­ju da će taj pro­ce­nat ra­sti i da bi se u na­red­nih 20-30 go­di­na mo­gao udvo­stru­či­ti. Na glo­bal­nom pla­nu pred­vi­đa­ju da bi Evro­pa za 50 na­red­nih go­di­na mo­gla bi­ti još je­dan cr­ni kon­ti­nent. To ne zna­či da bi ne­sta­lo En­gle­za, Fran­cu­za, Ita­li­ja­na, itd. Na­pro­tiv. Do­se­lje­ni crn­ci bi po­sta­ja­li Fran­cu­zi, Njem­ci, Bri­tan­ci itd. U spor­tu je to i da­nas vi­dlji­vo. Ta­kve de­mo­graf­ske pro­mje­ne oče­ku­ju se i na Bal­ka­nu. Tre­ba re­ći da sve to ne­ma ama baš ni­ka­kve ve­ze sa ak­tu­el­nom svjet­skom mi­gra­ci­jom sta­nov­ni­štva ko­ja pri­ti­ska sa­vre­me­ni svi­jet.
Na kra­ju je osta­lo još pi­ta­nje uti­ca­ja dr­žav­nog fak­to­ra na po­sto­je­ći iden­ti­tet na­ro­da. Svje­do­ci smo da su se gra­ni­ce če­sto mi­je­nja­le, na­ro­či­to u ne­ka­da­šnjoj za­jed­nič­koj dr­ža­vi Ju­go­sla­vi­ji. Pred­nost su, po pra­vi­lu, ima­la ak­tu­el­na sta­ni­šta na­ro­da. Otu­da i slo­gan ko­ga ne sli­je­de svi na­ro­di: gdje mi je dom, tu mi je i do­mo­vi­na. Mo­žda je to i re­al­no iako ni­je­sam si­gu­ran da je is­prav­no. „Na­ši“ su uvi­jek „na­ši“ – pa ne­ka ži­ve či­tav vi­jek u da­le­koj Ame­ri­ci, na pri­mjer, ili u Austra­li­ji. Sje­ćam se su­sre­ta sa jed­nim Mu­sli­ma­nom iz Ne­ve­si­nja ko­ji ži­vi u An­ka­ri. Iz pri­če svo­jih ro­di­te­lja za­vo­lio je svo­ju po­stoj­bi­nu – po­ti­če iz Ne­ve­si­nja. I ka­da bi se u spor­tu na pri­mjer – su­sre­ta­li „na­ši“ i tur­ski tak­mi­ča­ri – uvi­jek je na­vi­jao „za na­še“. To je naj­bo­lje po­ja­snio u li­te­ra­tu­ri naš knji­žev­nik Hu­se­in Ba­šić u svom ro­ma­nu ‘’Tu­đe gni­je­zdo’’. U mo­men­tu sam se sje­tio i sti­ho­va Alek­se Šan­ti­ća na slič­nu te­mu: ‘’Ostaj­te ov­de’’! Mo­žda je pra­vi od­go­vor da­la, opet, „na­ša“ Ame­ri­kan­ka – uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor Zo­ra Mi­lić u knji­zi – ‘’Tu­đa ve­če­ra’’: „Pri­pa­da­nje i jed­nom i dru­gom svi­je­tu („na­šem“ i „nji­ho­vom“) – čo­vje­ka mo­že sa­mo obo­ga­ti­ti.“
Vjer­sko, na­rod­no – na­ci­o­nal­no i dr­žav­no je bi­tan fak­tor u for­mi­ra­nju iden­ti­te­ta, pa i ak­tu­el­nog po­na­ša­nja jed­nog na­ro­da. Od nji­ho­vih pro­ta­go­ni­sta za­vi­si u kom smje­ru će se taj ko­he­zi­o­ni fak­tor raz­vi­ja­ti. Svi taj pro­ces usmje­ra­va­ju ka že­lje­nom ci­lju. Ali že­lja svih ni­je ista. Po­go­to­vo – cilj!