Tre­sla se go­ra (Cr­na), ro­di­la se – po­ziv­ni­ca! Za cr­no­gor­ski esta­bli­šment da­tum za isto­ri­ju, ve­li­ki is­ko­rak Cr­ne Go­re pre­ko ci­vi­li­za­cij­ske gra­ni­ce i pro­dor na Za­pad, pri­klju­če­nje za­jed­ni­ci mo­der­nih, de­mo­krat­skih i bo­ga­tih dr­ža­va, itd, itd... ka­ko­fo­ni­ja ra­do­snih po­kli­ča i hva­lo­spje­va. Za na­rod, obič­ni i ve­ćin­ski, još jed­na uj­dur­ma Mi­lo­ve vla­sti, po­sled­nja slam­ka spa­sa re­ži­ma ko­ji je već pu­šten niz vo­du i to­ne sva­ko­dnev­no, isto­rij­ska bru­ka i ču­pa­nje nje­nih ko­ri­je­na iz is­toč­nog ci­vi­li­za­cij­skog kru­ga ko­jem u pot­pu­no­sti pri­pa­da i nje­no usmje­ra­va­nje na put ko­ji je ne­mi­nov­no vo­di na ba­ri­ka­de pro­tiv vje­kov­nih pri­ja­te­lja, bra­će i sa­bo­ra­ca, žr­tvo­va­ni pi­on na stra­te­škoj ša­hov­skoj ta­bli na ko­joj se od­mje­ra­va­ju su­per – moć­ni, itd, itd... Sve u sve­mu, sta­ra i već do­bro po­zna­ta pri­ča u ko­joj je je­di­na no­vost – po­ziv­ni­ca. I ma­da je i sam Stol­ten­berg upo­zo­rio da je ovo tek sa­mo pr­vi ko­rak i sa­mo po­ziv­ni­ca, a da do do­la­ska na NA­TO bal ima još po­do­sta da se ura­di, i to po re­žim ve­o­ma bol­nih i iz­nu­đe­nih po­te­za ko­ji će mno­ge od njih sku­po da ko­šta­ju, slo­bo­de na­ro­či­to, u re­žim­skim kru­go­vi­ma se sla­vi kao da je pra­se već na sto­lu. Sve u sve­mu, već vi­đe­no i već po­zna­ta pri­ča u ko­joj je je­di­na no­va či­nje­ni­ca – po­ziv­ni­ca. A po­ziv­ni­ca, s ko­je god stra­ne i aspek­ta po­sma­tra­na, na­la­že ozbi­ljan pri­stup i nje­nih pri­sta­li­ca i pro­tiv­ni­ka, a ko­nač­na i je­di­na tač­ka na ko­joj bi mo­gli i na ko­joj bi tre­ba­lo da se na­đu je – re­fe­ren­dum. Upra­vo za­to što je u pi­ta­nju ozbi­ljan do­ku­ment s ve­o­ma ozbilj­nim po­sle­di­ca­ma i im­pli­ka­ci­ja­ma ka­ko po spolj­ne ta­ko i po unu­tra­šnje od­no­se je­di­ni mu­dar, po­li­tič­ki od­go­vo­ran i cje­lis­ho­dan na­čin da se do­ne­se ta­kva od­lu­ka je­ste da se o njoj iz­ja­sne oni ko­jih će se naj­vi­še i ti­ca­ti – gra­đa­ni. Na re­fe­ren­du­mu, ali ne na ona­kvom ka­kvih smo se već na­gle­da­li po Mi­lo­vom re­cep­tu gdje je­dan za­po­sle­ni zna­či če­ti­ri gla­sa, a jed­na kra­va je­dan vi­še, već ozbilj­no pri­pre­mljen i or­ga­ni­zo­van re­fe­ren­dum ko­jem će pret­ho­di­ti se­ri­o­zna i rav­no­prav­na jav­na kam­pa­nja za­go­vor­ni­ka obje va­ri­jan­te.
Po­ziv­ni­ca je, da­kle, sti­gla, ali ne tre­ba bi­ti pre­tje­ra­no ni pa­me­tan, ni oba­vi­je­šten da bi se za­klju­či­lo da ona ni­je re­zul­tat oči­gled­nih struk­tur­nih re­for­mi i do­stig­nu­tih de­mo­krat­skih stan­dar­da ko­ji su Cr­nu Go­ru pre­po­ru­či­li kao bo­gom­da­nu čla­ni­cu. Ne, kao i u ne­kim ra­ni­jim slu­ča­je­vi­ma (Bu­gar­ska, Al­ba­ni­ja...) NA­TO je svje­sno žr­tvo­vao ne­ke svo­je prin­ci­pe ka­ko bi Cr­nu Go­ru što pri­je uveo u svo­je re­do­ve i na taj na­čin za­o­kru­žio svo­je pri­su­stvo i do­mi­na­ci­ju na cje­lo­kup­nom pro­sto­ru Ja­dra­na. I, što je još va­žni­je, još jed­nom po­ku­šao da gur­ne prst u oko Ru­si­ji i iza­zo­ve nje­nu re­ak­ci­ju. Ho­će li i ka­ko će to ura­di­ti Ru­si­ja, na­ša za­štit­ni­ca već vi­še od tri vi­je­ka, pi­ta­nje je nje­nih spolj­no­po­li­tič­kih i stra­te­ških in­te­re­sa, ali da će Cr­na Go­ra sno­si­ti od­re­đe­ne po­sle­di­ce – ho­će. Na­ro­či­to na eko­nom­skom pla­nu.
A upra­vo taj eko­nom­ski tre­nu­tak u ko­jem se Cr­na Go­ra upu­šta u svo­je­vrsnu po­li­tič­ku i voj­nu avan­tu­ru je ono što se vje­što me­dij­ski pri­kri­va iza dim­ne za­vje­se po­ziv­nič­kog sla­vlja. Osim što je za­du­že­na do mje­re ko­ja ozbilj­no pre­la­zi li­ni­ju Ma­strih­ta, Cr­na Go­ra u go­di­ni po­ziv­ni­ce bi­lje­ži naj­go­re eko­nom­ske re­zul­ta­te u po­sled­njoj de­ce­ni­ji. Od­nos uvo­za i iz­vo­za je ni­kad ka­ta­stro­fal­ni­ji. Sa­mo po­re­đe­nja ra­di, upr­kos svim igro­ka­zi­ma i per­for­man­si­ma mi­ni­stra po­ljo­pri­vre­de, sa i bez per­ja, sa­mo na uvoz hra­ne ove go­di­ne da­li smo 71 mi­li­on vi­še ne­go što smo pri­ho­do­va­li od cje­lo­kup­nog iz­vo­za. Pad stan­dar­da do cr­te iz­dr­žlji­vo­sti, ne­za­po­sle­nost, ne­sta­nak rad­nič­ke i sred­nje kla­se, omla­di­na s di­plo­ma­ma, a bez per­spek­ti­ve, jav­ne ku­hi­nje i kon­tej­ne­ri kao po­sled­nje so­ci­jal­ne adre­se... i sve ta­ko re­dom i sve cr­nje od cr­nje­ga. Zbi­lja, a je­de li se po­ziv­ni­ca? Na­su­prot to­me i te ve­ći­ne, ima­mo ša­či­cu oko pr­ve fa­mi­li­je i nje­ne ban­ke ko­ja je, ka­ko tvr­de ame­rič­ki eko­nom­ski struč­nja­ci, uspje­la da iz Cr­ne Go­re iz­ne­se vi­še od šest mi­li­jar­di do­la­ra. Mo­žda su(smo) baš zbog to­ga i mo­ra­li u NA­TO jer bi, u pro­tiv­nom, nji­hov da­lji put vo­dio pra­vo u Spuž. Uosta­lom, po­gle­daj­te šta se ra­di u okru­že­nju. Bo­jim se da oči­gled­no žr­tvo­va­nje do­sko­ra­šnjeg DPS „sve­ti­te­lja“, Sve­ta Ma­ro­vi­ća, ne­će bi­ti do­volj­no. Mo­ra­će se na NA­TO ol­tar pri­lo­ži­ti još mno­go to­ga. Uklju­ču­ju­ći i pre­mi­je­ra.
I na kra­ju, umje­sto bi­lo ka­kvog za­ključ­ka ho­ću da po­di­je­lim s va­ma, po­što­va­ni či­ta­o­ci, je­dan afo­ri­zam ko­lum­ni­ste – afo­ri­sti­ča­ra „No­vo­sti“, Bo­ja­na Lju­be­no­vi­ća: „Da bi ne­ko po­stao član NA­TO pak­ta mo­ra naj­pri­je da pro­đe osnov­nu pje­ša­dij­sku obu­ku. Na pri­mjer, mo­ra da na­u­či da pu­zi!” To­li­ko.

Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić