Mno­ge po­ja­ve i fe­no­me­ni (so­ci­o­lo­ški, po­li­ti­ko­lo­ški, fi­lo­zof­ski, mo­ral­ni...), na­pro­sto su iš­če­zli. Po­ču­pa­li im se i po­gu­bi­li ko­ri­je­ni. Iz­li­za­li se i is­ta­nji­li usled du­go­traj­ne upo­tre­be. Svu­da i na sva­kom mje­stu. Od stra­ne „ku­sog i re­pa­tog“. Pi­sme­nog i ne­pi­sme­nog, ka­rak­ter­nog i bes­ka­rak­ter­nog, zlo­na­mjer­nog i do­bro­na­mjer­nog. Da iole nor­ma­lan čo­vjek pro­sto ne zna šta mu je či­ni­ti: da li da se gor­ko smi­je ili da pla­če, ta­ko­đe gor­ko i bol­no. Ili da se la­ti ne­kog sred­stva pri­nu­de i ob­ra­ču­na sa ak­te­ri­ma tog svo­je­vr­snog men­tal­nog tro­va­nja. Men­tal­nog bi­če­va­nja. Ta­kvog bi­če­va­nja da se če­sto uči­ni da sve što je ne­ka­da bi­lo ko­deks, ci­vi­li­za­cij­ska te­ko­vi­na i za­po­vi­jest, jed­no­stav­no „du­bi na gla­vi“. Ili da je sva pa­met sve­mi­ra skon­cen­tri­sa­na na jed­nom mje­stu. U jed­noj „ti­kvi“. I da vi­še ni­šta ni­ko­me ni­je ne­po­zna­to i ne­ja­sno. A ova­mo sve ide, ili je već oti­šlo, do­đa­vo­la. Do­gu­ra­lo do zi­da ap­sur­da, aro­gan­ci­je. Do zi­da zla. Pri­li­je­pi­la se zlo­ćud­na fle­ka na fe­no­me­nu zva­nom Vr­li­na. Na fe­no­me­nu osje­ća­ja sti­da. Go­to­vo da ove dvi­je pr­vo­ra­zred­ne čo­vje­ko­ve oso­bi­ne, vr­li­na i stid (ko­je bi se vje­ro­vat­no mo­gle uze­ti kao jed­na po­ja­va, je­dan fe­no­men), iš­če­znu­še bez tra­ga. Ni­gdje ih vi­še na ku­gli ze­malj­skoj ne dr­ži mje­sto. A ne ta­ko dav­no, ba­rem te­o­rij­ski, uzi­ma­ne su za „mje­ri­lo svih stva­ri“. S nji­ma ili bez njih, čo­vje­čan­stvo je po­sto­ja­lo ili ga ni­je bi­lo. U svom iz­vor­nom, ci­vi­li­za­cij­skom zna­če­nju. Da­nas, Vr­li­na i Stid, go­to­vo da ne­ma­ju ni­ka­kvog uti­ca­ja i zna­ča­ja, čak i ako po­ne­kad, tu i ta­mo, pro­vi­re iz miš­je ru­pe. Po­li­ti­ka na­si­lja i gr­di­la svih bo­ja i ob­li­ka ne mo­gu ni­ka­ko za­jed­no sa Vr­li­nom kao ključ­nim mo­ral­nim is­ka­zom. Kao sve­tim du­hov­nim pr­tlja­gom čo­vje­ko­vim. I nje­go­vom ključ­nom kle­tvom i za­kle­tvom, uko­li­ko on (čo­vjek) že­li da čvr­sto osta­ne i op­sta­ne na po­di­ju­mu hu­ma­no­sti, um­no­sti, tre­zve­no­sti i raz­bo­ri­to­sti. Na po­di­ju­mu ra­zum­nog, a ne ne­ra­zum­nog stvo­re­nja.
A šta da­nas ima­mo? Ne sa­mo ov­dje kod nas, već na glo­bal­nom pla­nu po­go­to­vo. Do­šlo vri­je­me, ka­ko to re­če Šek­spir, „bo­le­sno od gri­je­ha, gdje vr­li­na po­rok mo­li za opro­štaj“. Lu­di ne­ki vje­tro­vi pa­ra­ju uni­ver­zum, sa­ti­ru­ći sve što im se na­đe na prav­cu kre­ta­nja. A što ne po­dr­ža­va lu­dost, la­ži, ob­ma­ne, li­ce­mjer­je. I sve što sla­vo­poj­ke po­ku­ša­va da pje­va zdra­vom ra­zu­mu, a ne sta­nju lu­do­sti. Ona­ko ka­ko su to ovi­ma (lu­do­sti­ma, la­ži­ma i ob­ma­na­ma) pje­va­li Era­zmo Ro­ter­dam­ski i Ni­ko­lo Ma­ki­ja­ve­li. Lu­di vje­tro­vi sa čo­vje­ko­li­kim stvo­ro­vi­ma na „dr­šci od me­tle“. Sa­vre­me­ni ja­ha­či apo­ka­lip­se. Ja­ha­či ko­ji se iz­da­ju za slo­bo­da­re, pra­ved­ni­ke, de­mo­kra­te. Ka­kva dr­skost, aro­gan­ci­ja, ka­kav bez­o­bra­zluk! In­di­vi­du­al­ci i gru­pe, na­ci­o­nal­ni i vjer­ski fa­na­ti­ci, čel­ni­ci re­ži­ma i sl., a ko­ji su di­rekt­no ge­ne­ri­sa­li po­ja­vu une­sre­će­nih, ja­vlja­ju se da „po­mog­nu“. Da se pro­ble­mi pre­va­zi­đu mir­no. Uz kom­pro­mis svih su­ko­blje­nih stra­na, ka­ko to mu­ti­ka­še ci­nič­no lu­pe­ta­ju. U sti­lu na­sil­ni­ka, ne­soj­ski. Po­si­ju sje­me zla, a on­da ohra­bru­ju žr­tve: iz­dr­ži­te, ne pre­daj­te se. Evo nas, va­ših dže­la­ta, da vam po­mog­ne­mo. Da vas spa­si­mo od nas sa­mih. Mi­li­na jed­na od mi­lo­sr­đa. „Vr­li­na“ do­stoj­na le­le­ka i go­ra le­lej­skih. Po­ja­vlju­je se tu i ne­ka ma­ski­ra­na, mi­ste­ri­o­zna me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca. Šta to bje­še, i od ku­da je ba­nu­la, ni­ko ne­će da ka­že. Uzmi­mo NA­TO ali­jan­su... To je po­seb­na, a bo­ga­mi i kr­va­va pri­ča. A to­ro­ću o de­mo­kra­ti­ji, ljud­skim pra­vi­ma i slo­bo­da­ma vi­še ne­go bi­lo ko dru­gi- ta, u su­šti­ni, osva­jač­ka i za­vo­je­vač­ka, te­ro­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja. Pa mon­stru­o­zni Ha­ški tri­bu­nal. Ta pa­ra­dig­ma ne­pra­va, ne­prav­de, ne­soj­lu­ka. Gi­ljo­ti­na i kre­ma­to­ri­jum za Sr­be. Zbog Sr­ba i „srp­skih zlo­či­na“ je i usto­li­čen. Bez Sr­ba na svom „me­ni­ju kriv­de“, ne bi mu se str­vi zna­lo. Pa ra­zni vi­so­ki pred­stav­ni­ci, kon­takt gru­pe, ko­me­sa­ri. Lu­čo­no­še i bar­jak­ta­ri „mi­lo­srd­nih an­đe­la“, obo­je­nih re­vo­lu­ci­ja, iz­vo­zni­ci de­mo­kra­ti­je, di­vlji raz­boj­ni­ci sa Di­vljeg za­pa­da, ima­ju po­seb­no, po­ča­sno mje­sto u hi­je­rar­hi­ji sa­vre­me­nih in­di­vi­du­al­nih i ko­lek­tiv­nih „Vr­li­na“ čo­vje­ko­vih. Jer, za­bo­ga, da ni­je bi­lo tih „uni­kat­nih na­mje­šte­ni­ka“, pro­iz­vo­da ta­ko­zva­ne me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce (Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va i Za­pad­ne Evro­pe), tih sa­mo­zva­nih svjet­skih po­li­ca­ja­ca, tu­ži­la­ca i pre­su­di­te­lja, ra­zni „ka­sa­pi­ni“ po­put Mi­lo­še­vi­ća, Sa­da­ma, Ga­da­fi­ja, Asa­da... pro­sto bi po­zo­ba­li svi­jet. Ti ba­ha­ti, zlo­čin­ci, a po­seb­no i pri­je svih NA­TO ali­jan­sa ma­nji su od ma­ko­vog zr­na ka­da ima­ju na­mje­ru da di­sci­pli­nu­ju Ru­si­ju, Ki­nu, In­di­ju. Da ne go­vo­ri­mo o di­sci­pli­no­va­nju Sje­ver­ne Ko­re­je i nje­nog vo­đe Kim Džong Una. Pred ovim pri­mje­ri­ma NA­TO ka­ba­da­hi­je i dru­gi „pro­duk­ti me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce“ po­ni­zno kle­če. I bi­jed­no ra­za­sti­ru, ne sa­mo svo­ju ljud­sku, hri­šćan­sku „Vr­li­nu“, već i svo­ju rat­nič­ku ha­ri­zmu pi­le­ćeg sr­ca. NA­TO agre­sor pred Kim Džong Unom, da ci­ti­ram Vi­li Vi­me­ra, „ne li­či na na­ci­o­nal­ni in­stru­ment glo­bal­ne agre­si­je“. Li­či, do­dao bih ja, na pre­pla­še­nog đa­či­ća pred stro­gim uči­te­ljem. Baš ona­ko ka­ko da­nas pre­pla­še­no i du­hov­no uzap­će­no, eg­zi­sti­ra (ve­ge­ti­ra) Vr­li­na, kao jed­na od vr­hov­nih ci­vi­li­za­cij­skih i mo­ral­nih staj­nih ta­ča­ka čo­vje­ko­vih.

Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić