<br /> Ono što me kon­stant­no tje­ra na raz­mi­šlja­nje, što me pro­vo­ci­ra, po­zi­va na re­volt, ono što me ni­ka­ko ne či­ni i ne smi­je osta­vi­ti rav­no­du­šnom, je­ste po­tre­ba da uka­žem na to da se mo­ra osta­ti do­sto­jan­stven. Tu ri­ječ sam u sko­ro svim do­sa­da­šnjim ko­lum­na­ma svje­sno po­na­vlja­la i na­gla­ša­va­la, ubi­je­đe­na da nam je upra­vo do­sto­jan­stvo, kao su­šti­na na­šeg du­hov­nog bi­ti­sa­nja, ubje­dlji­vo naj­vi­še uz­dr­ma­no. Ka­da čo­vjek osje­ti da gu­bi se­be, ka­da su nje­go­vi te­me­lji svi­je­sti po­če­li da se uru­ša­va­ju, uza­lud je da vje­ru­je da će se na te­me­lji­ma ma­te­ri­jal­nog osje­ća­ti bo­ljim i moć­ni­jim. To, ap­so­lut­no ne bi­va.
Upra­vo je po­hle­pa ta zver­ka, ko­ja vre­ba, pr­vo iz pri­kraj­ka, a za­tim ne­mi­lo­srd­no i bru­tal­no pri­sva­ja svoj pli­jen. Ka­da čo­vjek po­lju­lja­nog do­sto­jan­stva, iz­gu­blje­nog kon­tak­ta sa svo­jim su­štin­skim ‘’ja’’, sa sko­ro ni­ka­kvom ko­mu­ni­ka­ci­jom s pri­ro­dom, osje­ti mi­ris nov­ca i nje­go­ve ‘’mo­ći’’, te­ško da će us­pje­ti da se vra­ti se­bi. Po­hle­pa će ga sve vi­še uda­lja­va­ti sa tog pu­ta i sve vi­še uzi­ma­ti pod svo­je. Slast (pri­vid­ne) mo­ći, ne­će ima­ti baš ni­ka­kvu po­tre­bu da se za­u­sta­vlja ni na ka­kvim ‘’us­put­nim’’ sta­ni­ca­ma ži­vo­ta, ni­ka­kvi zna­ko­vi po­red pu­ta ne­će bi­ti ni opo­me­na, ni pre­pre­ka za sve ne­za­si­te po­ho­de po­hle­pe. Ona ne bi­ra na­čin da do­đe do svog ci­lja, a to je pot­pu­no ovla­da­va­nje čo­vje­kom, pri­je sve­ga nje­go­vom svi­je­šću. A on­da je de­fi­ni­tiv­no kraj bi­lo ka­kvog do­di­ra sa stvar­no­šću.Po­hle­pa je opa­ka bo­lest, a mi smo kao dru­štvo uto­nu­li u la­žni mir, sma­tra­ju­ći da nje­no li­je­če­nje ni­je po­treb­no, dok jaz iz­me­đu po­tre­ba jed­nih i ne­re­al­nih že­lja dru­gih sve vi­še ra­ste. Do­zvo­li­li smo da rad po­sta­ne ro­ba, ote­to je do­sto­jan­stvo rad­ni­ci­ma, pa sa­mim tim ne mo­že­mo ima­ti ni do­sto­jan­stve­nog po­slo­dav­ca.Bo­ga­će­nje po­je­di­na­ca, la­ko­most, nji­hov alav i bez­o­bra­zan od­nos pre­ma okru­že­nju, do­ve­lo nas je u ćor­so­kak, ve­za­lo nam i no­ge i ru­ke, a mno­ge do­ve­lo do pro­sjač­kog šta­pa. Op­šta oti­ma­či­na, pljač­ka sop­stve­nog na­ro­da, ju­ri­ša­nje na još, još, i još! De­vi­za i vo­di­lja po­hlep­nih mo­gla bi da gla­si: ‘’Ja ho­ću da imam sve, a u tom ju­ri­šu ne osta­vljam ni­šta za so­bom!’’ Ta­kvi su sprem­ni da ga­ze, ne sa­mo pre­ko obra­za čo­vje­ka, već da se na­sla­đu­ju nje­go­vim mu­ka­ma. ‘’Sve, od­mah i za­u­vi­jek’’, pa­ro­le su ko­je ih či­ne ve­o­ma opa­snim i op­se­siv­nim.
Su­sre­ću­ći se s ova­kvim fa­na­ti­ci­ma, pri­sto­jan čo­vjek ne mo­že da se ne za­pi­ta: ‘’Da li su oni svje­sni svog ro­ka tra­ja­nja?’’ Če­sto sam do­la­zi­la u is­ku­še­nje da jed­nog ta­kvog upi­tam: ‘’A kad ti umreš za jed­no 300 go­di­na ko­me ćeš to ‘’bo­gat­stvo’’ osta­vi­ti’’ ? I, za­i­sta, ta­kvi lju­di za­ne­se­ni svo­jom gram­zi­vo­šću, ap­so­lut­no ne­ma­ju poj­ma ne sa­mo o ži­vo­tu, ne­go i o smr­ti. Vje­ru­ju da će da ži­ve (mi­ni­mum) tri­sta go­di­na, ili čak i vječ­no. Shva­ti­la bih to kao naj­svje­tli­ju tač­ku op­ti­mi­zma, ka­da bih o to­me raz­go­va­ra­la sa ne­kim du­hov­nim vo­đom, ali u ovom slu­ča­ju, to je naj­tam­ni­ja tač­ka po­hlep­nog fa­na­ti­zma.
Po­red to­ga što je ovo vri­je­me iz­nje­dri­lo, od­ga­ji­lo i što re­dov­no nje­gu­je po­hlep­nost, ona se i te ka­ko mo­že za­če­ti i u dje­tinj­stvu, tj. u po­ro­di­ci. Ulo­ga ro­di­te­lja je vr­lo bit­na. Jer, ako di­je­te tra­ži da mu se ku­pi lut­ka, a pri­tom ih ima i vi­še ne­go do­volj­no, do­bi­ja­njem još jed­ne lut­ke po­hle­pa za­u­zi­ma sle­de­ći sta­di­jum. Za­to je vr­lo va­žno na vri­je­me za­u­ze­ti is­pra­van stav i po­ka­za­ti dje­te­tu pra­vi put. Ka­sni­je će zna­ti da ci­je­ni ono­li­ko ko­li­ko ima, a to će bra­ni­ti svo­jim do­sto­jan­stvom i po­sto­ja­njem. Ta­kav čo­vjek ima­će po­tre­bu da po­klo­ni, da po­mog­ne, da ra­zu­mi­je. Me­đu­tim, ko po­klek­ne, ko je sklon da kre­ne li­ni­jom ma­njeg ot­po­ra, vr­lo la­ko mo­že upa­sti u zam­ku po­hle­pe i po­sta­ti pot­pu­no dru­ga lič­nost. Nje­gov put i na­čin ži­vo­ta ne­će vi­še bi­ti nje­go­vo vla­sni­štvo. Ključ je u ru­ka­ma po­hle­pe.Pi­sci su kroz vje­ko­ve po­ku­ša­va­li da pri­bli­že i do­ča­ra­ju su­šti­nu po­hle­pe, ko­ri­ste­ći li­ko­ve ko­ji i da­nas dje­cu i od­ra­sle uče o pra­vim vri­jed­no­sti­ma. Han Kri­sti­jan An­der­sen kroz lik bo­ga­tog, ali po­hlep­nog ca­ra po­ka­zu­je ka­ko ljud­ska glu­post mo­že da okre­ne sre­ću pro­tiv čo­vje­ka. ‘’Car je že­lio odi­je­lo naj­ra­sko­šni­je iz­ve­ze­no u ci­je­lom kra­ljev­stvu. Kro­ja­či su ga ubje­đi­va­li da je ma­te­ri­jal ko­ji oni ko­ri­ste ta­kav da ga ni­je­dan čo­vjek na svi­je­tu ni­ka­da ni­je pro­bao. U stva­ri, la­ga­li su ga da ši­ju. Ka­da je iza­šao pred svoj na­rod, pod­vrg­nut je ru­glu sra­ma. Na se­bi ni­je no­sio ni­šta’’. I ta­da, kao i da­nas po­hle­pa je ti­ho umje­la da za­vla­da čo­vje­ko­vim umom i sr­cem. Ona ne bi­ra ni mje­sto, ni vri­je­me. Ne bi­ra ni na­čin ka­ko da se na­hra­ni, a što je naj­go­re ni­ka­da ni­je si­ta. Za­to, bu­di­te do­sto­jan­stve­ni, svo­ji, za­do­volj­ni onim što ima­te. Ne tre­ba vam vi­še od ono­ga či­me ste is­pu­nje­ni. Pru­ži­te lju­bav, to­plu ri­ječ. Po­mo­zi­te dru­gi­ma u ne­vo­lji. Ne oklije­vaj­te i ne po­klek­ni­te pred po­hle­pom. Ja je ni­sam udo­sto­ji­la svog pri­su­stva. Ni ja, ni moj bič. Jer po­hle­pa je kič.
(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da PEter­nek