Na­ci­o­nal­na kul­tu­ra jed­ne dr­ža­ve tre­ba­lo bi, a i mo­ra­la bi da bu­de njen i stub i vo­di­lja. Jer, njo­me se ču­va tra­di­ci­ja, po­štu­je isto­ri­ja, ga­ji je­zik, i ono što je naj­bit­ni­je bra­ni se i nje­gu­je iden­ti­tet. Na­ci­o­nal­na kul­tu­ra bi, da­kle, mo­ra­la da bu­de tki­vo dru­štva, kroz ko­je se pro­ži­ma­ju, gra­na­ju, cve­ta­ju i osta­li nje­ni plo­do­vi. Me­đu­tim, mi smo da­nas da­le­ko od ovih pra­vi­la, jer se pr­ven­stve­no po­sta­vlja pi­ta­nje- da li mi ima­mo kul­tu­ru, od­no­sno šta se uop­šte pod­ra­zu­mi­je­va pod njom?
S dru­ge stra­ne, ono što ni­ka­ko ne bi smje­lo da po­sto­ji, a ipak po­sto­ji, i ono što i te ka­ko se­bič­no ga­ji­mo, a i sklo­ni smo da se ti­me di­či­mo je­ste na­ci­o­na­li­zam u kul­tu­ri. To­ga nam ne fa­li ni da­nas, a ni­je ga bog­me fa­li­lo ni kroz isto­ri­ju.
Ras­par­ča­li smo onu ze­mlju ko­joj ova da­na­šnja Evro­pa ne bi bi­la ni do ko­lje­na. Ras­ko­ma­da­li smo onu dr­ža­vu ko­ja je ima­la ve­li­ka­ne kul­tur­ne svi­je­sti. S njom je ne­sta­lo i uni­šte­no sve ono či­me i ki­me smo se mo­gli po­di­či­ti. Ali tu, na­ža­lost, ni­je kraj! Ni­je nam do­volj­no što smo se kao mi­še­vi za­tvo­ri­li u svo­je ru­pe, što smo skle­pa­li ne­ka­kve pr­ći­je, ko­je ta­ko ‘’po­no­sno’’ zo­ve­mo svo­jom dr­ža­vom. Ni­je nam do­sta što smo osi­ro­ma­ši­li, što smo se otu­đi­li, za­mr­zje­li. Ni­je! Sa­da bi­smo da gra­bi­mo i pri­gra­bi­mo ve­li­ka­ne ko­ji su nas za­du­ži­li, sa­da bi­smo i njih da ras­par­ča­mo i da ih pro­gla­si­mo svo­ji­ma. Sad bi Nje­go­ša i Sr­bi i Cr­no­gor­ci u svo­je ‘’ve­lje’’ dr­ža­ve. Či­ji li je, bo­že mi­li? Naš ili Vaš? Pi­tam se, a ko ste to vi, a ko mi? Šta bi im vla­dar i ve­li­kan kul­tu­re od­go­vo­rio, ne smi­jem ni da po­mi­slim.
Ko­me pri­pa­da An­drić, na či­ju će stra­nu pre­teg­nu­ti Te­sla? Ne­ma kra­ja na­šoj pri­mi­tiv­noj, ali vr­lo opa­snoj na­ci­o­nal­noj svi­je­sti. Ne­ma, jer ka­ko dru­ga­či­je ob­ja­sni­ti ne­go naj­ve­ćim kul­tu­ro­lo­škim zlo­či­nom ko­ji se de­sio od 1991. do 2010. uni­šta­va­nje di­je­la srp­skih pi­sa­ca, od ma­lih bi­bli­o­te­ka do vo­de­ćih na­ci­o­nal­nih in­sti­tu­ci­ja u Hr­vat­skoj!
To­mas Man je po­vo­dom spa­lji­va­nja knji­ga u ma­ju 1933. go­di­ne re­kao: ‘’Ko pa­li knji­ge, pa­li­će i lju­de’’! Da li smo iz ovo­ga ne­što na­u­či­li? Je­smo, iz­gle­da, ali sve ono što ne tre­ba. Na­u­či­li smo da je za­ti­ra­nje sva­ke raz­li­či­to­sti ono što je naš put u ‘’bu­duć­nost’’.
Da­kle, u Hr­vat­skoj je uni­šte­no tri mi­li­o­na knji­ga, a ći­ri­li­ca je ta­da pro­gla­še­na đa­vol­skim pi­smom. Ka­ko da­nas njen po­ku­šaj vra­ća­nja u hr­vat­ske klu­pe i in­sti­tu­ci­je ra­zu­mje­ti ne­go sa­mo kao unu­tra­šnju bor­bu za vlast i sta­vlja­nje na­ci­o­na­li­zma u slu­žbu kul­tu­re. Ni­šta bo­lja sli­ka ni­je ni u okru­že­nju, tj. u ono­me što da­nas zo­ve­mo re­gi­on. (Ne)kul­tu­ra je sa­mo tre­nut­no po­ma­ga­lo da se op­sta­ne na po­lju­lja­noj vla­sti, i is­ko­ri­šće­ni in­stru­ment dik­ta­tu­re. Po­sle te (zlo)upo­tre­be ona je opet od­ba­če­na i ba­če­na ta­mo gdje joj ni­ka­ko ne smi­je bi­ti mje­sto, a to je na sa­mo dno dru­štve­nog si­ste­ma.
U kul­tu­ri se na­ci­o­na­li­zam oči­ta­va u okre­ta­nju od dru­gih pre­ma se­bi, od sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti pre­ma pro­šlo­sti, tra­že­ći sa­mo pre­po­zna­va­nje u et­nič­kim i na­ci­o­nal­nim mo­ti­vi­ma. Stva­ra se vje­štač­ka i neo­dr­ži­va po­la­ri­za­ci­ja u kul­tur­noj sfe­ri- mi-oni, na­še-tu­đe! Od­nos pre­ma dru­gim kul­tu­ra­ma ne ogle­da se u stva­ra­lač­kom pro­ži­ma­nju, već se is­cr­plju­je u po­re­đe­nju i for­si­ra­nju ‘’na­šeg i ‘’nji­ho­vog’’, ta­ko da u pr­vi plan iz­bi­ja raz­li­ka i ona po­sta­je va­žni­ja od sa­me su­šti­ne, od sa­me kul­tu­re. Na taj na­čin se uki­da kri­te­ri­jum za auten­tič­ne vri­jed­no­sti, za gra­ni­cu iz­me­đu na­ci­o­nal­nog i na­ci­o­na­li­stič­kog, ta­ko da i ne­ke osred­nje knji­ge do­la­ze u sre­di­šte pa­žnje, ne po vri­jed­no­sti, već po mi­to­man­skoj in­ter­pre­ta­ci­ji pro­šlo­sti, a nji­ho­vi auto­ri sti­ču ore­ol ‘’hra­bro­sti’’ i ‘’bri­ge’’ za na­ci­o­nal­ne stva­ri. U od­no­su na dru­ge kul­tu­re to se is­po­lja­va u agre­siv­nom na­me­ta­nju sve­ga svo­ga s jed­ne stra­ne, i u bo­le­snoj, če­sto i hi­ste­rič­noj osje­tlji­vo­sti na sva­ku pa i naj­do­bro­na­mjer­ni­ju kri­ti­ku, s dru­ge stra­ne.Svje­do­ci smo da i u na­šoj sre­di­ni ima ne­po­vje­re­nja pre­ma ne­kim dru­gim sre­di­na­ma i na­ci­ja­ma i zlu­ra­dog de­žu­ra­nja nad sva­kim pro­pu­stom, kod dru­gih, a pre­vi­đa­nja ili ubla­ža­va­nja slič­nih po­ja­va u svo­joj ku­ći. Pre­na­gla­ša­va­nje na­ci­o­nal­nog mo­men­ta u kul­tu­ri vo­di za­po­sta­vlja­nju du­bljih hu­ma­ni­stič­kih vri­jed­no­sti sop­stve­ne kul­tu­re, što zna­či vo­di i ogra­ni­ča­va­nju sa­mog stva­ra­la­štva. Na­ci­o­na­li­stič­ko vred­no­va­nje kul­tu­re u su­šti­ni pred­sta­vlja nje­no osi­ro­ma­še­nje, svo­đe­nje na jed­nu di­men­zi­ju-na­ci­o­na­li­zam. Ka­da se zna da je da­nas u svi­je­tu su­sre­ta­nje i pro­ži­ma­nje kul­tu­ra ve­će ne­go ikad, po­sta­vlja se pi­ta­nje ot­kud kod nas i u na­ma po­ja­ve ta­kve sa­mo­za­lju­blje­no­sti, za­tva­ra­nja, di­je­lje­nja i ogra­đi­va­nja? Vr­lo ja­san od­go­vor je da to od­go­va­ra upra­vo onom na­šem tra­di­ci­o­nal­nom na­ci­o­na­li­zmu svi­je­sti i vla­sti ko­ji upra­vo u za­tvo­re­no­sti i za­o­kru­že­no­sti vi­di ne­ka­kvu svo­ju si­gur­nost i nad­le­žnost, kao i moć po­sje­do­va­nja.Za­to, iz­ba­ci­te cr­ve na­ci­o­na­li­zma iz svo­je gla­ve. Bu­di­te otvo­re­ni pre­ma stva­ra­la­štvu i vri­jed­no­sti­ma dru­gih, ne okri­vlju­ju­ći njih za lič­ne pro­pu­ste, ne­mar, pa i kom­plek­se. Raz­vi­jaj­te kri­tič­ki od­nos pre­ma svo­joj kul­tu­ri i vri­jed­no­sti­ma. Ja sam iz te ‘’knji­ge’’. I ja i moj bič. Jer na­ci­o­na­li­zam u kul­tu­ri je kič.
(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da PEter­nek