Prav­ni aspek­ti pr­vo­ste­pe­ne oslo­ba­đa­ju­će pre­su­de go­spo­di­nu Vo­ji­sla­vu Še­še­lju su po­zna­ti, o po­li­tič­kim mo­že­mo da ras­pra­vlja­mo, ali o voj­nom kon­tek­stu, fe­no­me­nu do­bro­vo­lja­ca u ra­to­vi­ma u Hr­vat­skoj i u BiH ma­lo je bi­lo struč­nih ras­pra­va. Za­pra­vo ih ni­je ni bi­lo. Za­što su se uop­šte i po­ja­vi­li do­bro­volj­ci, ot­ku­da po­tre­ba za nji­ma, ka­da je JNA uoči ras­pa­da SFRJ ima­la oko 300.000 voj­ni­ka, ofi­ci­ra i pod­o­fi­ci­ra? Od­go­vor je mo­guć u sa­mo jed­noj re­če­ni­ci: od 37 mo­bi­li­sa­nih bri­ga­da JNA na te­ri­to­ri­ji Sr­bi­je, Cr­ne Go­re i BiH to­kom 1991. i po­čet­kom 1992. go­di­ne 33 bri­ga­de su se ili ras­pa­le, ili po­bje­gle, ili ni­su iz­vr­ši­le za­da­tak. U Hr­vat­skoj su bježale 145. lič­ka bri­ga­da, kao i 4. i 5. kor­du­na­ška bri­ga­da JNA, 11. bri­ga­da JNA iz Dvo­ra na Uni se­dam pu­ta je bje­ža­la is­pred hr­vat­skih „zen­gi­sta“, da­le­ko sla­bi­je na­o­ru­ža­nih i ma­nje broj­nih. To­kom su­ko­ba 1991. Dru­ga me­ha­ni­zo­va­na bri­ga­da iz Va­lje­va, po­tom­ci slav­ne Drin­ske di­vi­zi­je, po­bje­gla je sa fron­ta kod To­var­ni­ka i osta­vi­la na li­va­da­ma osam ten­ko­va i 50 oklop­nih tran­spor­te­ra…
Na­i­me, zna se da je ne­ka­da­šnja JNA još 1991. osta­vi­la Sr­bi­ma u Kra­ji­ni do­sta vr­lo kva­li­tet­nog na­o­ru­ža­nja. Osta­li su i ure­đe­ni ko­mand­ni cen­tri i lo­ka­ci­je na Ša­ma­ri­ci, na Slu­nju, u oko­li­ni Sr­ba, ja­ki re­lej­ni čvo­ro­vi Plje­ši­vi­ca i Či­će­vac, ve­li­ka skla­di­šta mu­ni­ci­je i go­ri­va kraj Dr­ni­ša, pa Sve­ti Rok, Že­lja­va, Čer­ke­zo­vac. Jer, gra­ni­ce ne­ka­da­šnje Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne po­sta­vi­la je JNA, ali če­ti­ri go­di­ne oči­to ni­su bi­le do­volj­ne da te gra­ni­ce po­sta­nu i stal­ne.
Bi­lo je to vri­je­me op­šte bje­ža­ni­je, vri­je­me ka­da su ma­me spre­ča­va­le si­no­ve da idu kao voj­ni­ci JNA da de­blo­ki­ra­ju op­ko­lje­ne ka­sar­ne u ko­ji­ma su bi­li ta­ko­đe ne­či­ji si­no­vi voj­ni­ci JNA, vri­je­me ka­da su ma­me upa­da­le u re­pu­blič­ki par­la­ment da spre­ča­va­ju mo­bi­li­za­ci­ju, vri­je­me ka­da su ne­ke krup­ne je­di­ni­ce JNA u Slo­ve­ni­ji i u Hr­vat­skoj iz­me­đu osta­log pre­da­li ofi­ci­ri JNA Sr­bi: in­že­nje­rij­ski puk u Ško­fjoj Lo­ki, gra­nič­ni ba­ta­ljon pre­ma Dra­vo­gra­du, bio je po­ku­šaj pre­da­je oklop­ne bri­ga­de JNA u Ja­stre­bar­skom. Na­i­me, ko­man­dant Sr­bin je pr­vog da­na blo­ka­de i ra­ta po­zi­vao svo­je voj­ni­ke na pre­da­ju, za­tim je po­bje­gao, a bri­ga­du je na Ba­ni­ju iz­vu­kao nje­gov za­mje­nik Slo­ve­nac. O pre­da­ji naj­mo­der­ni­jeg ra­dio-elek­tron­skog pri­slu­šnog cen­tra na Bal­ka­nu, cen­tra JNA u Ve­li­koj Bu­ni iz­me­đu Si­ska i Za­gre­ba da ne pri­čam, o pre­da­ji, iz­da­ji i de­fe­ti­zmu u Rat­noj mor­na­ri­ci ro­man mo­že da se na­pi­še.
Rat do­bi­ja vr­hun­ska or­ga­ni­za­ci­ja, če­lič­na di­sci­pli­na i ru­ko­vo­đe­nje na­ci­jom, pri če­mu je voj­ska, pri­je sve­ga, pi­ta­nje stru­ke. Ne mo­že­te ofi­ci­re na br­zi­nu stva­ra­ti od ku­va­ra, šo­fe­ra, skla­di­šta­ra i me­ha­ni­ča­ra, a to­ga je bi­lo 1991. i 1992. Osje­ćaj sa­mo­za­do­volj­stva i su­per­i­or­no­sti ko­ji u star­tu ne tr­pi kri­ti­ku ni­je do­bar ni za jed­nu pro­fe­si­ju, po­seb­no ne za voj­nu.
Do­bro­volj­ci, čast po­je­din­ci­ma i iz­u­ze­ci­ma, po­sle­di­ca su upra­vo ta­kvog sta­nja. Da li su ne­što po­sti­gli u ra­to­vi­ma 1991–1995? Voj­no gle­da­no, ni­je mi po­znat ne­ki ve­li­ki do­pri­nos, osim ope­ra­ci­je iz­vla­če­nja blo­ki­ra­nih ten­ko­va JNA u ka­sar­ni Lo­go­ri­šte ju­žno od Kar­lov­ca, gdje su do­bro­volj­ci, tak­si­sti iz Be­o­gra­da, uz re­gu­lar­ne voj­ni­ke JNA, mla­di­će od 18 go­di­na, od­i­gra­li ve­li­ku ulo­gu. Upa­sti u po­za­di­nu ne­pri­ja­telj­skog ras­po­re­da, for­si­ra­ti dvi­je na­bu­ja­le ri­je­ke no­ću, po ja­kom plju­sku i uz stal­nu ne­pri­ja­telj­sku va­tru, na­pra­vi­ti de­kon­zer­va­ci­ju ten­ko­va T-55 i iz­vla­či­ti ih opet kroz ne­pri­ja­telj­ski bor­be­ni ras­po­red, to je bi­la ope­ra­ci­ja za voj­ne udž­be­ni­ke. Ko­man­dant ope­ra­ci­je ge­ne­ral-pot­pu­kov­nik JNA Špi­ro Ni­ko­vić ubr­zo je pen­zi­o­ni­san… Čo­vjek je bio ge­ne­ral od stru­ke.
Do­bro­volj­ci, od­no­sno nji­hov sta­tus, oslo­ba­đa­ju­ćom pre­su­dom go­spo­di­nu Še­še­lju dje­li­mič­no su abo­li­ra­ni. I po Usta­vu SFRJ, i sa­da po Ha­gu, oni su bi­li le­gi­tim­ni bor­ci u si­ste­mu oru­ža­nih sna­ga SFRJ. Na­rav­no, po­je­di­nač­ni, ni grup­ni zlo­či­ni bi­lo ko­ga ne mo­gu se abo­li­ra­ti.
Voj­ska je pod Mi­lo­še­vi­ćem do­ži­vje­la pad stan­dar­da, teh­nič­ke i teh­no­lo­ške mo­ći, ali i to je bi­lo re­la­tiv­no pod­no­šlji­vo vri­je­me u od­no­su na ono što je po­sle usli­je­di­lo. Voj­ska se broj­ča­no sma­nji­va­la i re­for­mi­sa­la ta­ko da su u pen­zi­ju sla­ti pot­pu­kov­ni­ci-in­struk­to­ri pa­do­bran­stva sa pre­ko 2.000 sko­ko­va, jer ni­su za­vr­ši­li ko­mand­no­štap­sko usa­vr­ša­va­nje. Sli­je­po pre­sli­ka­va­nje tu­đih mo­de­la ni­je se po­ka­za­lo naj­bo­ljim. Pri­če o naj­vi­šim stan­dar­di­ma ko­je ko­pi­ra­mo, pri­če su za ama­te­re. Re­mont­ni za­vo­di su nam osta­li bez naj­bo­ljih maj­sto­ra, u sta­tu­su su iz­jed­na­če­ni me­ha­ni­ča­ri na „mi­go­vi­ma“ i oni na ka­mi­o­ni­ma. Jed­ni ra­de na avi­o­ni­ma ko­ji ko­šta­ju 30 mi­li­o­na do­la­ra, dru­gi na ka­mi­o­ni­ma od 50.000 do­la­ra. On­da nam skla­di­šta­ri ne raz­li­ku­ju aku­mu­la­to­re za avi­o­ne od aku­mu­la­to­ra za ka­mi­o­ne, pa nam se kom­ši­je slat­ko sme­ju. Pa ne­ma­mo ni ade­kva­tan bu­džet za VMA, a ne­ma­mo ni na­čel­ni­ka VMA već ne­ko­li­ko mje­se­ci…
Da bi ne­ka voj­ska bi­la uspje­šna, si­stem od­bra­ne bio uspje­šan, mo­ra da po­sto­ji ili ide­o­lo­gi­ja ili pa­re.
Pr­vo vi­še odav­no ne po­sto­ji, dru­gog je očaj­no ma­lo, a go­li en­tu­zi­ja­zam po­tro­šna je ka­te­go­ri­ja…www.iskra.com

Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski