U „Fan­to­mu slo­bo­de”, Bu­nju­e­lo­vom kult­nom fil­mu iz 1974, tom re­mek-dje­lu nad­re­a­li­zma, u sa­mom otva­ra­nju pri­če ko­ja je za­sno­va­na na isti­ni­tim do­ga­đa­ji­ma, špan­ski na­rod je u mr­žnji pre­ma li­be­ral­nim vri­jed­no­sti­ma Na­po­le­o­no­vog po­ret­ka uz­vik­nuo, “Ži­vje­li lan­ci!”
Po­sma­tra­ju­ći cr­no­gor­sko dru­štvo u od­no­su pre­ma „NA­TO li­be­ra­li­zmu’’, po­go­to­vo one dje­lo­ve dru­štva, za ko­je smo mi­sli­li da su se iz­di­gli, is­tr­gli iz po­kva­re­ne pro­pa­gan­di­stič­ke i ko­mi­tet­ske „de­pe­e­sov­šti­ne”, čo­vje­ku do­đe da us­klik­ne baš tu ok­si­mo­ron­sku pa­ro­lu Špa­na­ca, ko­ju je Bu­nju­el, s raz­lo­gom, di­gre­siv­no i pro­vo­ka­tiv­no smje­stio u post­de­go­lov­sko vri­je­me, ka­da je po­če­lo us­pi­nja­nje jed­nog no­vog li­be­ra­li­zma ko­ji će svoj vr­hu­nac do­sti­ći upra­vo ovih na­ših da­na.
Evro­pa je, me­đu­tim, od­u­vi­jek ima­la umjet­nič­ku i inte­lek­tu­al­no od­go­vor­nu eli­tu, ko­ja je pro­mi­šlja­la, di­sku­to­va­la, upo­zo­ra­va­la, jav­no i otvo­re­no, i na taj na­čin ula­ga­la u po­li­tič­ko obra­zo­va­nje i kul­ti­vi­sa­nje svo­jih gra­đa­na. Ipak su to pro­sto­ri ve­li­kih kul­tu­ra, ko­je su od­u­vi­jek ima­le vi­ta­li­stič­ke en­ti­te­te slo­bo­de, čak i on­da ka­da su po­ni­ra­le u naj­de­struk­tiv­ni­ji ide­o­lo­ši am­bis Aušvi­ca, sa He­ge­lo­vom knji­gom is­pod ru­ke, ka­ko bi to re­kao Mi­šel On­fre. Ni­je­su li to dav­ni od­je­ci sa tr­go­va i iz vr­to­va sta­re Ati­ne, na ko­ji­ma je So­krat sa so­fi­sti­ma ras­pra­vljao o po­li­ti­ci i eti­ci do ka­sno u noć.
In­te­re­sant­no, sli­čan dis­kurs pri­su­tan je u po­sled­nje vri­je­me čak i u na­šem pri­lič­no in­te­lek­tu­al­no ja­lo­vom re­gi­o­nu. Ne­ko ve­če sam na bo­san­skoj po­pu­lar­noj Fe­de­ral­noj te­le­vi­zi­ji, ko­ja, gle ču­da, ima na­ci­o­nal­nu fre­kven­ci­ju, gle­dao za­ni­mlji­vu emi­si­ju u ko­joj se otvo­re­no go­vo­ri­lo o ka­ta­stro­fal­nim po­sle­di­ca­ma ame­rič­kog i NA­TO in­ter­ven­ci­o­ni­zma, kao i o uzro­ci­ma i mo­gu­ćim po­sle­di­ca­ma ne­dav­nih tra­gič­nih do­ga­đa­ja u Bri­se­lu.
Sje­ti­mo se i go­sto­va­nja na­šeg, na­ža­lost sa­da po­koj­nog Sa­še Mar­ko­vi­ća na hr­vat­skom jav­nom ser­vi­su, ne i na do­ma­ćem, cr­no­gor­skom, ka­da je do tan­či­na de­kon­stru­i­sao ma­ni­fest da­na­šnje im­pe­ri­je.
Da­kle, svu­gdje, osim u ne­sreć­noj i ane­ste­zi­ra­noj Cr­noj Go­ri, po­sto­ji taj plu­ral­ni i dis­per­ziv­ni po­gled na po­li­tič­ku i ge­o­po­li­tič­ku stvar­nost, u ma­njoj ili ve­ćoj mje­ri.
Me­đu­tim, ka­da ta idej­na i po­li­tič­ki dok­tri­nar­na uni­form­nost do­la­zi od re­ži­ma, to ni­je ne­što što je neo­če­ki­va­no i iz­ne­na­đu­ju­će, jer sva­ki vla­da­ju­ći si­stem, po svo­joj pri­ro­di, po­sje­du­je ten­den­ci­ju „po­u­nu­tra­šnje­nja” pro­sto­ra u ko­jem vla­da. Ali, ka­da jed­na ta­kva auti­stič­nost po­sta­ne iz­raz onih al­ter­na­tiv­nih dje­lo­va dru­štva kao što su opo­zi­ci­o­ne stra­na­ke, slo­bod­ni me­di­ji, ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je...on­da smo u ve­li­kom pro­ble­mu, jer to je sta­nje u ko­jem je imu­no­lo­ški si­stem dru­štva pa­ra­li­san.
Ta­ko do­la­zi­mo, iz­me­đu osta­log, do je­zi­ve si­tu­a­ci­je ka­da je­dan eta­bli­ran i uti­ca­jan an­ti­re­žim­ski me­dij spro­vo­di agit­pro­pov­sku NA­TO kam­pa­nju ko­ja u se­bi ne­ma ni naj­o­snov­ni­je po­stu­la­te no­vi­nar­ske eti­ke, da ne go­vo­rim o in­te­lek­tu­al­nom po­šte­nju.
Sko­ra­šnja ma­ni­pu­la­ci­ja, naj­jef­ti­ni­jim mon­ta­žnim ma­ri­fe­tlu­ci­ma, sa an­ti- NA­TO pro­te­sta išla je do tih gra­ni­ca žur­na­li­stič­ke ni­sko­sti da se s pra­vom mo­že go­vo­ri­ti o naj­kru­ćem dog­ma­ti­zmu, ko­ji nije ni­šta dru­go do no­vi­nar­ska ver­zi­ja so­vjet­ske ide­o­lo­ške kon­tro­le po­zna­te pod na­zi­vom „žda­no­vi­zam.” Ka­kav ap­surd, za­la­ga­ti se za za­pad­ni prin­cip „hi­lja­du cvje­to­va” kroz ra­no­so­vjet­ski me­tod to­ta­li­tar­nog in­for­ma­tiv­nog dik­ta­ta.
Na­rav­no, ne mo­že­mo po­is­to­vje­ći­va­ti re­žim­ske i ne­za­vi­sne me­di­je, ali ova­kva at­mos­fe­ra ipak nas tje­ra da u jed­nom ve­li­kom dru­štve­nom di­ja­lo­gu pre­i­spi­ta­mo ko­li­ko su ti „ne­za­vi­sni” me­di­ji za­i­sta slo­bod­ni i ne­za­vi­sni, a sa nji­ma i onaj dio gra­đan­stva ko­ji se na­la­zi „s onu stra­nu re­ži­ma”?
Ne­ka­ko se na­mje­sti­lo da baš ovih da­na tra­ži­mo smje­nu ured­ni­štva dr­žav­ne te­le­vi­zi­je. S ko­jim pra­vom, ako u mno­gim slu­ča­je­vi­ma opo­na­ša­mo tu istu ma­ni­pu­la­tiv­nu i an­ti­no­vi­nar­sku ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku, po­go­to­vo u od­no­su pre­ma NA­TO in­te­gra­ci­ja­ma?
Ne­ko je pri­mi­je­tio: Da ni­je bi­lo bor­be pro­tiv je­re­si i ot­pad­ni­štva, hri­šćan­stvo bi na Bi­bli­ji za­spa­lo kao na me­kom ja­stu­ku”. Na­ša bor­ba pro­tiv ove ma­fi­ja­ške je­re­si kao da je do­ni­je­la ne­ke dru­ge plo­do­ve.
U sko­ro tro­de­ce­nij­skoj bor­bi pro­tiv re­pre­siv­nog Đu­ka­no­vi­će­vog apa­ra­ta, ni­smo usvo­ji­li mno­go to­ga od uni­ver­zal­nih de­mo­krat­skih po­stu­la­ta i taj cr­no­gor­ski ko­mu­ni­stič­ko-ple­men­ski hi­brid pro­ži­ma, na­ža­lost i re­ži­mu opo­zit­ne struk­tu­re. Is­pa­da da smo de­mo­kra­te sa­mo ka­da nam to od­go­va­ra.
U kraj­njem, ni­je to­li­ko bit­no ko­ju ide­o­lo­gi­ju ili ge­o­po­li­tič­ku po­zi­ci­ju za­stu­pa­mo, da li smo za NA­TO ili ne, mno­go je va­žni­je ka­ko i na ko­ji na­čin ne­što do­ži­vlja­va­mo, in­ter­pre­ti­ra­mo, od­no­sno, „ka­ko mi­sli­mo” uvi­jek tre­ba da je is­pred ono­ga „o če­mu mi­sli­mo”, re­kli bi fi­lo­zo­fi.

Pi­še: Du­ško Ko­va­če­vić