Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Uz­bur­ka­na je po­li­ti­ka sce­na svi­je­ta. Mno­go pod­sje­ća na vri­je­me uoči Pr­vog i Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ne po­no­vi­lo se! Du­go­go­di­šnja eko­nom­ska kri­za naj­vi­še po­ga­đa naj­si­ro­ma­šni­je – na svim kon­ti­nen­ti­ma. Či­ni se da je ne­za­po­sle­nost naj­ve­ća – od ka­da se sta­ti­stič­ki pra­ti. So­ci­ja­la je za­ku­ca­la na mno­ga vra­ta. Ku­hi­nje za glad­ne i jed­no­dnev­ni bes­plat­ni obro­ci su mno­gi­ma – eg­zi­sten­ci­jal­ni spas. Si­ro­ma­šni su još si­ro­ma­šni­ji. In­ve­sti­ci­je su mi­sa­o­na ime­na, ili ka­ko na­rod li­je­po ka­že – „Sa­nak pu­sti“. Te­ško se iz­la­zi iz ra­zno­ra­znih kri­za. A obe­ća­va se bo­lji ži­vot. Čak je taj slo­gan ne­ka­da bio mo­bi­li­za­tor­ska iz­bor­na sin­tag­ma: Da ži­vi­mo bo­lje!
Br­zo je za­bo­ra­vlje­na. Sve­jed­no. Iz­mi­šlje­na je no­va: Bi­ti svoj na svo­me! Kao da se tek sa­da osva­ja pro­stor na ko­me ovaj na­rod ži­vi vje­ko­vi­ma! I sve to pro­la­zi, kao ša­re­na la­ža. To su ne­ki dru­gi tri­bu­ni na­zi­va­li: Na­ro­de sto­ko i na­ro­de sna­go! I do­bi­ja­li su apla­uz – na­kon ob­ja­šnje­nja: Mi vas dr­ži­mo za sna­gu, a oni vas po­sma­tra­ju kao obič­no sta­do.
Na ovom ge­o­pr­o­sto­ru – če­sto su tut­nje­li ra­to­vi. Njih su, po pra­vi­lu, is­pro­vo­ci­ra­li oni što su bi­li moć­ni. Ob­ja­šnje­nje je naj­če­šće bi­lo da su že­lje­li da „oslo­ba­đa­ju“ po­tla­če­ne. A oni kao da to sve ne shva­ta­ju, kre­ću u iz­bje­gli­štvo. Da­nas su ko­lo­ne iz­bje­gli­ca iz da­le­ke Afri­ke na vra­ti­ma i na­ših do­mo­va. Ži­vot­no ugro­že­ni na vra­ti­ma osi­ro­ma­še­nih! Oče­ku­ju so­li­dar­nost. Odav­no je naš na­rod za­vr­šio tu ško­lu: spre­man je da po­sled­nji za­lo­gaj po­di­je­li sa ne­na­da­nim go­stom, ko­ji je na­pu­stio svoj dom i svo­je og­nji­šte.
Taj ha­os ko­ji vla­da pla­ne­tom ne­ko plan­ski pro­iz­vo­di u pra­vu op­štu ne­sta­bil­nost. Te­ro­ri­sti ni­su pro­iz­vo­đa­či oruž­ja. Ne­ko ih na­o­ru­ža­va iz, za sa­da, vje­što pri­kri­ve­nih raz­lo­ga. I naj­ve­ći si­ro­ma­si na­o­ru­ža­ni su naj­mo­der­ni­jim oruž­jem. Bo­re se za ne­ja­sne ci­lje­ve – ubi­ja­ju­ći ne­vi­ne. Ni­je va­žno ko su, oda­kle su i ka­ko se zo­vu. Bit­no je da ne­sta­nu. Ubi­ja­ju­ći dru­ge – ne­vi­ne, i sa­mi gi­nu če­sto od vla­sti­tog oruž­ja. I to se zo­ve op­šti ha­os.
Lu­di­lo za­hva­ta či­tav svi­jet. Kao epi­de­mi­ja. A one su naj­po­gub­ni­je za sve. Ne­ma po­bjed­ni­ka. Svi su po­bi­je­đe­ni! Tra­ži se sa­mo do­bar iz­go­vor za ne­ki no­vi „su­kob ci­vi­li­za­ci­ja“. Kao pri­je 100 go­di­na, ka­da je, car Vi­ljem oba­vi­je­stio svo­je sa­rad­ni­ke „da će Beč za­o­štri­ti od­no­se sa Sr­bi­jom i da se mo­že oče­ki­va­ti ši­ri rat“. Po­slao im je po­ru­ku ohra­bre­nja: „Austro­u­gar­ska mo­že sa si­gur­no­šću ra­ču­na­ti na pot­pu­nu po­dr­šku Ne­mač­ke“, uko­li­ko na­me­ra­va da na­pad­ne Sr­bi­ju. Slič­na taj­na re­to­ri­ka se ču­la i u pri­pre­mi Dru­gog svjet­skog ra­ta 1939-1946. I da­nas slu­ša­mo ta­kvu pri­ču iz Nju­jor­ka, Lon­do­na, Pa­ri­za, Bri­se­la. I Mo­skva je sprem­na da naj­mo­der­ni­jim oruž­jem „sa­ču­va mir na pla­ne­ti“.
Ra­tom za mir že­li se spri­je­či­ti op­šti ha­os, ili bo­lje re­ći rat. A ko­lo­ne iz­bje­gli­ca, bje­že­ći iz Afri­ke od ra­ta, oče­ku­ju mir u Evro­pi, ko­ja je naj­če­šće bi­la po­pri­šte ra­ta.