Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Sel­fi je ne­mo­ćan po­ku­šaj da se još jed­nom, ako je mo­gu­će, otvo­ri­mo ka ima­gi­nar­nom. Lo­ok je de­kor pu­ste sce­ne. Uhva­ćen iz bli­zi­ne ko­joj ni­šta ne pro­mi­če (ni mi­li­o­ni­ti dio trep­ta­ja), za­gle­dan je u is­pra­znost ko­ja se sa svim sa­vr­še­no po­kla­pa, osim sa sa­mom so­bom.
Pa, ipak, u eri slikȃ, Dru­gi je iz­gnan; sa­mo­za­lju­blji­va­nje se do­ga­đa bez stra­sti, ono je mla­ko pri­je ne­go mah­ni­to.
Ba­rok je ne­što po­put po­greb­nog ukra­sa. Pop-art iko­na ni­je vje­štač­ki su­permo­del na ko­ji se sva­ka že­lja pra­zni, pri­je da je to ko­zme­tič­ki mr­tvac ko­jem sa­vr­še­no pri­sta­je sve, kom­bi­nu­ju­ći pla­stič­no bo­go­hu­lje­nje sa ado­le­scent­nom sek­su­al­no­šću. Ni­šta se ni­je po­sti­glo ako po­ru­ka ni­je bi­zar­no ne­vi­na i slat­ko za­tu­plju­ju­ća.
Ta­kva je sreć­na re­kla­ma: pu­tu­ju­ća apli­ka­ci­ja ko­ja isi­sa­va i mr­cva­ri že­lju; na po­vr­ši­ni pre­za­si­će­no­sti, po­zla­ta je be­ži­vot­na i pro­iz­vo­di mr­žnju pre­ma bi­lo če­mu što je svje­že. Mi ni­smo tek po­ve­za­ni (mo­bil­no i ne­svje­sno), već smo i umor­ni u pro­iz­vod­nji To­ur de Fran­ce ro­ma­na bez ijed­nog za­ple­ta. Ne­ma sek­sa, zlo­či­na, kre­a­ci­je. Sel­fie je vr­hu­nac, jer to ni­je iko­na, ne­go sno­bi­zam ubi­je­nog nar­ci­sa!
Fo­to­ge­nič­nost bez za­pe­te... ko o to­me ni­je sa­nja­rio, da se tran­sfor­mi­še u psi­ho­ak­tiv­nog či­stun­ca ko­ji se mo­že iz­jed­na­či­ti sa por­cu­nal­nom. Po­sti­ći da por­tret ne bu­de ni­ po­ če­mu je­din­stven, mo­ra bi­ti ide­al este­ti­ke. Tač­nost ko­ja ne po­bu­đu­je ni­jed­no osje­ća­nje, ni­šta ko­je pret­ho­di sve­mu i opet po­ra­že­ni sa­dr­žaj rav­no­du­šno na­zad pri­ma u se­be. Pu­sti­nja po­la, sa pse­u­do­ni­mom jed­no­stav­nim kao pla­vet­ni­lo ne­ba. Kraj svim in­ten­zi­te­ti­ma, pre­sje­ci­ma, tri­lo­gi­ja­ma; ras­po­red je su­rov u jed­noj bi­o­lo­škoj ar­hi­tek­tu­ri bi­ća bez od­ra­za. – (Ti­je­lo je­ste ono naj­jav­ni­je, pod­lo­ga na ko­joj se upi­su­ju isto­rij­ski pre­vra­ti i lo­mo­vi, ide­o­lo­ški ugo­vo­ri i in­sti­tu­ci­o­nal­ni be­le­zi, te mod­ni iz­le­ti ko­ji za su­šti­nu ima­ju eks­pe­ri­ment oslo­bo­đen od bi­lo ko­jeg re­zul­ta­ta, što već, kao ta­kvo, obra­zu­je rad na ute­me­lje­nju ka­zne. Ne­pre­kid­no vr­še­nje re­pre­si­je nad ti­je­lom (po­mo­ću gra­da i por­no­gra­fi­je) po se­bi je znak da ti­je­lo pred­sta­vlja i je­ste mje­sto kon­tro­le. Ta­ko, na du­hov­nom pla­nu, ti­je­lo pre­sta­je­mo či­ta­ti kao jed­nu od tam­ni­ca, pri­je je vi­di­mo kao tran­zi­ci­ju ko­ja ne pod­le­že ni­ka­kvom for­mu­li­sa­nom za­ko­nu, itd.)
Ka­ko pre­sta­ti osje­ća­ti bi­lo šta pre­ma se­bi i svi­je­tu? Ta­ko što se na­pra­vi i do de­ta­lja po­de­si sel­fie. Ima ne­čeg od se­da­tiv­nog bla­žen­stva u či­nje­ni­ci da se ta­ko rav­no od­no­si­mo pre­ma se­bi; mr­tvi smo i umri­je­će­mo, iz se­be po­ru­ču­je sel­fie. Od­bi­ja­ju­ći da se do­pad­ne ili ba­rem za­in­tri­gi­ra, sel­fie je be­stid­no pri­zna­nje da je ko­nač­nost sve što smo pri­želj­ki­va­li za se­be, bu­du­ći da je ko­nač­nost kao ta­kva oslo­bo­đe­na od bi­lo če­ga. U ko­nač­noj ra­ču­ni­ci, sel­fie se na­ru­gao me­ta­fo­ri!
Kon­zu­me­ri­zam je mo­guć sa­mo ta­mo gdje je ukus is­trije­bljen. Ma­lo šljo­ki­ca na ni­šta­vi­lo ko­je ne do­pu­šta ni­ka­kvo ukr­šta­nje, to je, upra­vo, ta­u­to­lo­gi­ja ko­ja je ap­sor­bo­va­la po­e­zi­ju.
Sel­fie je, tim pri­je, ne­mo­gu­će de­mi­sti­fi­ko­va­ti. Por­tret bez iz­ra­za, dnev­nik bez li­ca, že­lja bez auto­ra: sel­fie je ope­ra­ci­ja pu­tem ko­je je vi­še ne­go uspje­šno od­stra­njen sva­ki fe­tiš. – In­ti­mi­za­ci­ja je pro­pa­la u me­ha­ni­za­ci­ji sva­ko­dnev­i­ce; pro­iz­vod­nja je tu­pa, plit­ka, blju­ta­va; pro­iz­vod je ne­u­ni­štiv u svo­joj ne­u­po­tre­blji­vo­sti, ugle­da­ju­ći se na izum ka­kav je ke­sa, ko­ju ne­svje­sno tre­ti­ra­mo kao na­sta­vak ti­je­la, jed­no po­ma­ga­lo s ko­jim se obo­ža­va­mo še­ta­ti u te­ra­pe­ut­skoj tr­go­vi­ni.
Sva­ki je sel­fie, na svoj na­čin, za­ma­ra­ju­će isti. Ni­je sa­mo stvar u pre­di­men­zi­o­ni­ra­nim si­li­ko­ni­ma ili u osmi­je­hu iza­zva­nom u otvo­re­noj pri­ro­di bez sop­stva (ili u blje­sku to­a­let­nih plo­či­ca zlo­če­stih kao Ta­ran­ti­nov pre­o­kret, ili u lif­tu ko­ji neo­do­lji­vo pod­sje­ća na mrač­nu ga­ra­žu...), ra­di se o onoj po­zi ko­ja ne raz­li­ku­je am­bi­jent, svo­de­ći ga na ka­lup ko­ji duh tre­ti­ra kao obje­kat. Po­vr­šnost oda­je ne­što od ge­sta ko­ji kao da je pre­tr­pio svje­tlo­sni udar lu­cid­no­sti. Sel­fie je sa­stru­ga­na bi­žu­te­ri­ja sa na­tru­log nar­ci­zma!
Me­đu­tim, šta ako istin­sko za­do­volj­stvo mo­že da se po­kre­ne sa­mo u po­na­vlja­nju?! Bez trun­ke ino­va­tiv­no­sti, dru­štvo smo ko­je se pro­du­ho­vlju­je u mar­ke­tin­gu, ro­man­tič­nim ko­me­di­ja­ma u kojima je sve in­ve­sti­ra­no u po­ro­di­cu i pr­vu lju­bav iz bez­bol­ne baj­ke. Da­kle, na tom te­re­nu (mo­žda pri­je u toj te­re­ta­ni?), ero­ti­ka se po­na­vlja kao re­kla­ma, aura se ocr­ta­va u ko­zme­ti­ci, iz­raz je uvi­jek već ad­mi­ni­stra­ti­van. Uni­for­mi­sa­nost ka­stri­ra estet­sko, da bi se sla­vi­lo bli­je­do i ane­stet­sko. Sel­fie tu pred­nja­či, udva­ja­ju­ći pra­zno sa bu­du­ćim, u mo­de­lu ko­jem je sa­svim svejedno što je isti bez Dru­gog.