Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić


Cr­na Go­ra kli­če „Mi­lo, lo­po­ve!“, a on ni­je sa­mo to, već je ne­što mno­go go­re – „go­spo­dar dik­ta­tor’’ s umjet­nič­kim ime­nom „Kvi­sling’’. Upra­vo je pro­to­ko­li­sao Mi­lo­go­ru kao NA­TO slu­ški­nju i ne­pri­ja­te­lja Ru­si­je. Bo­lji tre­nu­tak ni­je mo­gao iza­bra­ti, jer su isto­vre­me­no NA­TO i SAD po­sta­vi­li „pro­tivra­ket­ni” štit (či­taj: agre­siv­ni štit) u Ru­mu­ni­ji, a to sli­je­di i u Polj­skoj, dok je Bal­tik odav­no „umre­žen“. Sna­ge za br­zo re­a­go­va­nje NA­TO zvi­je­ri svu­da su u is­toč­noj Evro­pi, mul­ti­na­ci­o­nal­ni NA­TO ba­ta­ljo­ni, oja­ča­ni ci­je­lom jed­nom če­tom mi­lo­go­ra­ca, mar­ši­ra­ju po evrop­skim ba­na­na-dr­ža­va­ma i vje­žba­ju na­pad na je­di­nog mo­gu­ćeg „ne­pri­ja­te­lja“ Ru­si­ju. Mi­lo­go­ra je i zva­nič­no pre­šla na stra­nu ne­pri­ja­te­lja Ru­si­je i Sr­bi­je, ko­me je je­di­ni cilj oti­ma­či­na Ko­sme­ta, pljač­ka Si­bi­ra i Ka­spij­skog mo­ra, uni­šte­nje slo­ven­stva i pra­vo­sla­vlja, jer se u tzv. „me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci“ Slo­ve­ni tre­ti­ra­ju kao ni­ža ra­sa u okvi­ru neo­a­ri­jev­skih NA­TO te­o­ri­ja. Mi­lo­go­ra je pot­pi­si­va­njem iz­daj­nič­kog pro­to­ko­la u Bri­se­lu po­sta­la zva­nič­na me­ta ru­skih ra­ke­ta i oku­pa­tor Ko­sme­ta.
Cr­na Go­ra voj­no ni­je po­treb­na NA­TO hor­di, jer je do­sta i po­la če­te ru­skih ka­det­ki­nja sa pa­ra­de u Mo­skvi da sre­di du­kljan­sku agre­sor­sku ar­mi­ju ko­ja ne­ma ni je­dan je­di­ni ba­ta­ljon, ali ima čak dva ofi­ci­ra na jed­nog voj­ni­ka. NA­TO se bo­ji da Ru­si­ja ne iza­đe na Ja­dran, ali za to ni­je vi­še po­treb­na ži­va si­la. Ako za­tre­ba, sti­ći će ru­ske ra­ke­te i na Ja­dran. Na­rav­no, NA­TO se po­no­vo po­ka­zao kao la­žov, jer je tvr­dio da ne­će bi­ti pri­je­ma pri­je do­bi­ja­nja ve­ćin­ske sa­gla­sno­sti u Cr­noj Go­ri. Ali, ka­da se udru­že NA­TO la­žo­vi i du­kljan­ski lo­po­vi, na če­lu sa go­spo­da­rom, re­zul­tat je dik­ta­tu­ra. Ni­ko ni­je ovla­stio go­spo­da­ra da išta pot­pi­su­je. On zna da ne­ma ve­ći­nu za to. Pot­pi­sao je jer sma­tra Cr­nu Go­ru svo­jim ro­bo­vla­snič­kim pri­vat­nim po­sje­dom. Ne smi­je na meg­dan svo­me na­ro­du – ne smi­je na re­fe­ren­dum. On je ku­ka­vi­ca. I ovo je pot­pi­sao da ne bi za­gla­vio ro­bi­ju u Ita­li­ji. Ali, do­volj­no je mlad da mu se i to de­si, a ovim pot­pi­som je pri­veo kra­ju svo­ju po­li­tič­ku ka­ri­je­ru. Čim to opo­sli, bi­će pu­šten niz vo­du. Ta­ko su Ame­ri­kan­ci ura­di­li sa Sa­da­mom, No­ri­je­gom, Mi­lo­še­vi­ćem (i on je bio nji­hov čo­vjek do 1996.), ta­ko će bi­ti i sa go­spo­da­rom. A ni­je u re­du da Sve­to od Mi­lja ro­bi­ja zbog to­ga što je pre­tvo­rio u svo­ju gro­fo­vi­ju sa­mo Bu­dvu, a da ne ro­bi­ja go­spo­dar ko­ji je oja­dio ci­je­lu Cr­nu Go­ru!
Po­uč­ne su ri­je­či dr Dra­ga­na Pe­tro­vi­ća: „Đu­ka­no­vić, oči­gled­no že­li da mje­ri uspje­šnost svog re­ži­ma u po­sled­njih de­set go­di­na is­klju­či­vo po na­pre­do­va­nju u ne­kom ap­strakt­nom pu­tu ka NA­TO i EU in­te­gra­ci­ja­ma. Za ula­zak u NA­TO ne po­sto­ji ve­ćin­ska vo­lja gra­đa­na, i ze­mlja se po tom pi­ta­nju do­dat­no di­je­li. Ka­da je u pi­ta­nju EU ze­mlja je da­le­ko od član­stva...
Pu­kov­nik Go­ran Jev­to­vić pod­sje­ća: „...Do­bro se sje­ćam, kao da je ju­če bi­lo – gle­da­li smo se mi i NA­TO „pri­ja­te­lji“ dan i noć na srp­sko-al­ban­skoj gra­ni­ci one 1999. Što pre­ko ni­ša­na, što bog­me i oči u oči, na bli­skim od­sto­ja­nji­ma. Ni­su ta­da ni zna­li, ni­ti smje­li ni­je­dan pe­dalj ma­lo sje­ver­ni­je od Tro­po­je, Kuksa, Baj­ram Cu­ri­ja… A bi­lo ih je u iz­o­bi­lju – elit­nih spe­ci­ja­la­ca, ar­ti­lje­ra­ca, pje­ša­di­na­ca, ten­ki­sta, in­že­nje­ra­ca, sa­ni­te­tli­ja. Ta­da su oni – svi ro­do­vi ko­je pret­hod­no po­bro­jah – uči­li od nas. Do­ka­za­no. Sa­da, tu­ga i jad, mi uči­mo od njih. Ali, kad-tad, a do­ći će i taj dan – uči­će­mo ih po­no­vo. Sa­mo, ta­da će „obu­ka“ bi­ti sa­dr­žaj­ni­ja i za vi­jek vje­ko­va.“
Tre­ba uklju­či­ti u tu „obu­ku“ i go­spo­da­ra, jer je na de­set go­di­na sla­vlja svo­je pri­vat­ne dr­ža­ve do­veo kao po­ča­snog go­sta Ha­ši­ma Zmi­ju ko­ji je va­dio or­ga­ne, bez ane­ste­zi­je, ži­voj i zdra­voj srp­skoj dje­ci na Ko­sme­tu. Šta li je do­nio na dar go­spo­da­ru – srp­sko sr­ce ili bu­bre­ge?
(Autor je biv­ši ge­ne­ral­ni kon­zul SRJ u Ba­ri­ju)