Autor: Mi­lan Ru­žić


Či­tam pri­je ne­ki dan ka­ko odav­no u Sa­ra­je­vu ne do­zo­vlja­va­ju da se na biv­šoj ka­sar­ni „Vik­tor Bu­banj“, ne­ka­da­šnjem lo­go­ru za Sr­be, po­sta­vi spo­men-plo­ča. Iz to­ga su kre­nu­la da se ra­đa­ju pi­ta­nja i po­zle­đu­ju ra­ne. Ali, ne bih ja da go­vo­rim o tim ra­to­vi­ma, jer znam da se ni sa kim oko to­ga ne­ću slo­ži­ti. U pi­ta­nju je ne­što mno­go ve­će od ra­ta. U pi­ta­nju je po­li­ti­ka.
Vo­lio bih da se svi mi vra­ti­mo na­zad u vri­je­me kad po­li­ti­ka ni­je po­sto­ja­la. Vo­lio bih, jer bi­smo ta­da osje­ti­li svi­jet u nje­go­voj pu­noj ve­li­či­ni i ne­is­kva­re­no­sti. Osje­ti­li bi­smo ka­ko je bi­lo ži­vje­ti sa­mo na ono­me što je Bog iz­ma­štao i stvo­rio. Me­đu­tim, u jed­nom mo­men­tu, a to je bi­lo dav­no, umi­je­ša­la se i po­li­ti­ka. Na­sta­la je, ka­žu, iz po­tre­be, ne­pri­mjet­no i od­mah je po­če­la uzi­ma­ti žr­tve, a pod iz­go­vo­rom da će svi­ma uz nju bi­ti bo­lje. I ne mo­gu da ne pri­znam, ne­kad je ne­gdje ne­ko­me i bi­lo bo­lje, ali to su ri­jet­ki slu­ča­je­vi. Da­na­šnja po­li­ti­ka je ne­što što je iz­ni­klo iz sa­mog dna ljud­ske du­še.
Mi­li­o­ni lju­di glad­ni, žed­ni, bo­le­sni, pre­va­re­ni, una­pri­jed ubi­je­ni za­rad ne­ka­kvih po­li­tič­kih ci­lje­va. Ko to stva­ra te ra­to­ve i ko od­lu­ču­je da li će ne­ko da ži­vi ili ne? Po­gle­daj­te sa­mo da­na­šnji svi­jet. On se pre­tvo­rio u po­li­tič­ku sce­nu na ko­joj glav­ne ulo­ge ima­ju, ve­ći­nom, lo­ši glum­ci. Pri­ča se o do­bru na­ro­da, o pred­no­sti­ma ko­je će ne­ka ze­mlja ima­ti, o slo­zi i kul­tur­noj sa­rad­nji, a iza pa­ra­va­na ni­ko ne zna šta se de­ša­va. Čim kre­nu pri­če o do­bru na­ro­da, taj na­rod ne­ka zna da mu ne­će bi­ti do­bro i da je ne­što već tad lo­ši­je, ali da još ne­ko vri­je­me ne­će sa­zna­ti šta je to. Ka­da se go­vo­ri o pred­no­sti­ma ko­je ne­ki na­rod ili dr­ža­va ima, ne­ka zna da će bi­ti bom­bar­do­va­na i da će joj te pred­no­sti (naj­če­šće re­sur­si) bi­ti od­u­ze­ti „hu­ma­no i u skla­du sa me­đu­na­rod­nim pra­vom“. Čim ču­je­te pri­ču o slo­zi su­sjed­nih na­ro­da, to zna­či da su su­ko­bi go­to­vo ne­iz­bje­žni, ali na­rav­no, ne zna se u kom ob­li­ku. Ako se na­ja­vlju­je sa­rad­nja na po­lju kul­tu­re, uze­će vam sve što va­lja, a uva­li­ti vam ono što će ovaj svi­jet na kra­ju i uni­šti­ti, a to je ne­kul­tu­ra.
Sva­ka ri­ječ, sva­ka re­če­ni­ca, sva­ki go­vor ko­ji iza­đu iz usta po­li­ti­ča­ra su iz­go­vor. Na na­ro­du je da utvr­di da li je to iz­go­vor za ne­što što su nam već ura­di­li ili za ne­što što će tek ura­di­ti. Po­li­ti­ka se sve­la na to ko naj­bo­lje la­že i taj ko­ji u la­ži­ma po­bi­je­di, ne­ka zna da će bi­ti je­dan od naj­bo­ljih po­li­ti­ča­ra. Ako ne­ko­me od tih lju­di iz usta is­ko­či isti­na, on­da ne­ka pa­ku­je stva­ri i sklo­ni se sa po­li­tič­ke sce­ne. To bi zna­či­lo da čo­vjek u nje­mu još uvi­jek ni­je umro, pa sa­mim tim zna­će da po­li­ti­ka ne mo­že bi­ti za nje­ga.
Gle­dam ovih da­na ona ma­sov­na ubi­stva, gle­dam bom­bar­do­va­nja, po­ko­lje u Afri­ci i če­mu sve to? Če­mu si­ro­ma­štvo? Če­mu glad? Če­mu ne­do­sta­tak vo­de? Če­mu me­dij­ski, a i oni pra­vi ra­to­vi? Če­mu iz­bje­ga­va­nje pri­zna­nja ko­je bi sve ri­je­ši­lo, a gla­si­lo bi – „Ubi­ja­li smo mi, ali ni vi na­ma ni­ste osta­ja­li du­žni!“? Je­ste da sam ja na­i­van, valj­da sam za­to i oti­šao me­đu pi­sce, ali ja mi­slim da, uz isti­nu i jed­no IZ­VI­NI mo­že mno­go to­ga da ri­je­ši. Znam da će se na ovo oni ko­ji se ba­ve po­li­ti­kom, lo­kal­nom ili glo­bal­nom, na­smi­ja­ti, ali ne­ka zna­ju da se smi­ju sa­mi se­bi. Mi­sle li oni da će njih po­sle te po­li­tič­ke ka­ri­je­re ne­ko uzi­ma­ti za ozbilj­no i ne­što ih pi­ta­ti?
Na­i­šao sam ju­če na sni­mak ko­ji, za lju­de ko­ji to že­le da pri­hva­te, ob­ja­šnja­va sko­ro či­ta­vu da­na­šnju svjet­sku po­li­ti­ku. Na­i­me, „naj­ve­ća dr­ža­va svi­je­ta“ i „je­di­na po­li­tič­ka si­la“ ne­gdje u Ari­zo­ni ima na­se­lje u ko­jem dr­ži lju­de oko­va­ne u lan­ce i smje­šte­ne u ša­to­ri­ma, a sve to ogra­đe­no bo­dlji­ka­vom ži­com i nad­zi­ra­no od stra­ne voj­ni­ka sa snaj­pe­ri­ma. Sad vi mi­sli­te da je to ne­ka­kav za­tvor. To je „kamp“ za lju­de ko­ji iz dru­gih dr­ža­va, a naj­če­šće su u pi­ta­nju Mek­si­kan­ci, do­đu, isti­na bez pa­pi­ra, da ra­de u Ame­ri­ci, pa ih oni uhva­te i dr­že iz ko zna ko­jih raz­lo­ga. De­po­r­ta­ci­ja je efi­ka­sna i ne zah­ti­je­va ove kam­po­ve, ta­ko da ni­sam si­gu­ran šta tač­no ra­de ta­mo. Ali, za ova­kvu tvo­re­vi­nu je kri­va upra­vo po­li­ti­ka. Pr­vo tim lju­di­ma ne do­zvo­lja­va­ju da ula­ze u ze­mlju, jer ako im da­ju pa­pi­re, on­da ih mo­ra­ju ljud­ski pla­ti­ti za po­sao ko­ji bu­du do­bi­li. Ova­ko ih na kvar­no pu­ste pre­ko gra­ni­ce, a za­tim, ka­da od­ra­de po­sao zbog ko­jeg su pu­šte­ni u ze­mlju, hva­ta­ju sve do jed­no­ga i ša­lju ih na­zad, ali kroz ove „kam­po­ve“. Dr­ža­ti u lan­ci­ma lju­de ko­ji ni­su htje­li ni­šta dru­go do da svo­jim po­ro­di­ca­ma obez­bi­je­de hljeb na sto­lu i bar trun­ku do­sto­jan­stva i do­kaz da su ži­vi, je­dan je od po­stu­pa­ka ko­ji su za da­na­šnju po­li­ti­ku nor­mal­ni. Pra­vi­ti ono­li­ke ne­pri­ja­te­lje za Ame­ri­ku je bi­lo sa­svim nor­mal­no, jer nji­ho­va po­li­ti­ka ni­je nor­mal­na. Ali šta će­mo da­nas ka­da zbog tih po­stu­pa­ka is­pa­šta ci­je­la pla­ne­ta?
Sva ta glad­na i žed­na usta i da­lje gla­sa­ju, ali ne za­to da bi se ne­ke svjet­ske gla­vo­nje još bo­ga­ti­le i ubi­ja­le još vi­še lju­di, već da bi se ži­vje­lo bo­lje. Dok god je po­li­ti­ka ono što je da­nas, ne mo­že bi­ti bo­lje. Pra­vo na ubi­stvo i pro­gon­stvo, osu­du na glad, žeđ, bi­je­du i bo­le­sti, dr­ža­nje u za­tvo­ru i „kam­po­vi­ma“, one­mo­gu­ća­va­nje lju­di da nor­mal­no ži­ve i ra­de, sve je to da­nas pod­ve­de­no pod jed­nu ri­ječ – po­li­ti­ka. I da li je ika­da u ime ne­ke ri­je­či vi­še lju­di ubi­je­no, prog­na­no i za­tvo­re­no, une­sre­će­no i pre­va­re­no? Ne vje­ru­jem. A da li će ika­da u ime te ri­je­či ne­ko ura­di­ti ne­što do­bro? Iz­vi­ni­te, ali ni u to ne vje­ru­jem.
I da li će oni ko­ji, usled svo­jih vi­so­kih funk­ci­ja, pre­ži­ve do­zvo­li­ti, kad ova po­li­ti­ka cio svi­jet upro­pa­sti, pa sa njim i mo­ju ze­mlju, da na ovu pla­ne­tu ne­ko po­sta­vi ta­blu: „Ov­dje su stra­da­le žr­tve po­li­ti­ke!“? Mi­slim da ne­će, jer im ni­je u in­te­re­su da ka­žu isti­nu i pri­zna­ju se­bi i dru­gi­ma ko­li­ko su zla uči­ni­li ba­ve­ći se ne­čim što i ni­je po­sao, već obi­jest i ko­rist.
Ne znam sa­mo da li raz­mi­šlja­ju o to­me da će do­ći i onaj dan ka­da će pred Bo­gom od­go­va­ra­ti za ono što su ura­di­li, ali ne­ka zna­ju da Bog ni­je po­li­ti­čar, ma­da Ga mno­gi ta­ko vi­de i pri­želj­ku­ju Nje­go­vo mje­sto.
wwwi­skra.co