Pi­še: Mak­sim Dra­ško­vić


Ni kod naj­o­pre­zni­jih, pa ni kod DPS-a, ne mo­že sve ići po­ta­man. U je­ku po­mam­nog obi­lje­ža­va­nja ve­li­kog ju­bi­le­ja i he­roj­skog ot­cje­plje­nja Mon­te­ne­gra od Sr­bi­je, a u svoj toj raz­dra­ga­no­sti, us­hi­će­no­sti i sla­vlje­nič­kom za­no­su, uma­lo da se de­si i da sve po­re­me­ti (ne)oče­ki­va­ni pad vječ­ne vla­de Cr­ne Go­re. Ali, i ovo­ga pu­ta, kao i mno­go pu­ta ra­ni­je, kad su se hva­ta­li za slam­ku spa­sa, po­ja­vi se po obi­ča­ju ne­ki me­si­ja, te opet pre­te­ko­še. Bi­lo ka­ko bi­lo, Mi­lo, kao i uvi­jek u ta­kvim pri­li­ka­ma, iz­da­šan i ve­o­ma za­hva­lan, br­že-bo­lje za­uz­vrat po­nu­di vla­du iz­bor­nog (ne)po­vje­re­nja, od­no­sno brak i po­no­vo po­ka­za da je mo­mak za no­vu po­li­tič­ku že­nid­bu. Sva­ka nje­mu čast mu­ška. A što i ne bi kad za taj brak uvi­jek ima sprem­nih. A i nji­ma nek’ je sa sre­ćom i be­ri­će­tom. Sa­mo ih mo­li­mo da nam ne so­le pa­met ka­ko su u taj brak ušli iz vi­ših i dr­žav­nih in­te­re­sa i s to­bož una­pri­jed za­cr­ta­nim ci­ljem bra­ko­lom­stva i ru­še­nja vla­sti. Pri­je će bi­ti da je nji­ma taj vi­ši in­te­res, po­zi­ci­o­no gle­da­no, ni­že od gla­ve i da su to oni ko­ji ho­će vlast da bi po­ku­sa­li mast. Oni ko­ji su sklo­ni da sa­mo pre­tr­ča­va­ju iz ta­bo­ra u ta­bor, ne zna­ju­ći da „voć­ka ko­ja se če­sto pre­sa­đu­je, ne da­je ro­da“. Bo­jim se da je pra­vi mo­tiv la­ko pre­po­zna­ti... Ne­ki su sa­mo na jed­na vra­ta iz vla­sti iz­i­šli, a na dru­ga isto­ga tre­na ušli. Ne­ki su se ušu­nja­li, a da ni­je­su pro­vje­ri­li ni da li ih uku­ća­ni po­dr­ža­va­ju, is­ko­ri­sti­li mo­me­nat i za­sje­li na tron ne­pra­vo uze­ti, me­ta­fo­rič­no re­če­no, za­vje­to­va­li se ja­zav­ci da ču­va­ju ku­ku­ruz.
A mo­ra­ju zna­ti – ne ula­zi se sa svo­jim ti­pi­kom u tuđ ma­na­stir. Da li zna­ju ne­kog ko je u tu­đoj ku­ći na­met­nuo svo­ja pra­vi­la, a da ni­je po­stao vjer­ni slu­ga, a ni­ko kao slu­ga ne zna šta je pra­vi go­spo­dar. (Dru­go je Cr­na Go­ra, ona se u svo­joj ku­ći ne pi­ta upra­vo ot­ka­ko je po­sta­la for­mal­no ne­za­vi­sna – sla­vi ne­za­vi­snost, a odav­no pro­da­ta i pod oku­pa­ci­jom tu­đi­na. Ali njoj je va­žno da to rop­stvo ni­je pod Sr­bi­jom, sve osta­lo je pod­no­šlji­vo.) Či­me će to ta go­spo­da da pod­ri­je Mi­lo­ve te­me­lje? Sli­ko­vi­to re­če­no, pred Mu­ra­ta se, go­spo­do, ne ide bez oruž­ja, kad ideš vu­ku u go­ste, oba­ve­zno po­ve­di psa. Zna­te li „ko s đa­vo­lom ti­kve sa­di, o gla­vu mu se obi­ja­ju“? Vri­je­me će i to po­ka­za­ti. Daj Bo­že da je ovo neo­prav­da­na sum­nja.
Od­mah po utr­ča­va­nju u vla­du iz­bor­nog (ne)po­vje­re­nja ovih „spa­si­te­lja“, na­ro­či­to ne­kih pre­po­zna­tlji­vih za­go­vor­ni­ka du­kljan­skog je­zi­ka i pi­sma ( da li baš slu­čaj­no? ), svi ovi do­ga­đa­ji i dje­la u čast de­se­to­go­di­šnji­ce „ob­no­ve dr­žav­no­sti“ ( ma­da tu, sve su pri­li­ke, sli­je­di još mno­go to­ga ), kru­ni­sa­ni su la­ti­ni­za­ci­jom, ni ma­nje ni vi­še, di­plo­ma ‘’Lu­ča’’, svje­do­čan­sta­va, a vje­ro­vat­no u naj­sko­ri­je vri­je­me i Ok­to­i­ha, bu­kva­ra i či­tan­ki, cje­lo­kup­ne udž­be­nič­ke li­te­ra­tu­re, dnev­ni­ka u ško­la­ma i sve­ga osta­log. Ći­ri­li­ce će ne­što ma­lo, i od za­kle­tve, iz­gle­da osta­ti je­di­no na gro­blji­ma i nad­grob­nim spo­me­ni­ci­ma. A i ta­mo je u na­le­tu la­ti­ni­ca. Bla­go na­ma, bez ostat­ka.
Od­u­vi­jek je to ta­ko bi­lo. Če­ga se mu­dar sti­di, ti­me se lud po­no­si. Umje­sto da se po­no­si­mo što ima­mo naj­sa­vr­še­ni­je, i naj­jed­no­stav­ni­je pi­smo na svi­je­tu (ka­kvim ga je sma­trao slav­ni Ber­nard Šo, go­vo­re­ći da bi i en­gle­sko pi­smo tre­ba­lo pre­pra­vi­ti po ugle­du na Vu­ko­vu azbu­ku), mi će­mo zbog ći­ri­li­ce iz upo­tre­be iz­ba­ci­ti i slo­vo Ć, od­re­ći se pro­svje­ti­te­lja i na­ših uči­te­lja pi­sme­no­sti, Ći­ri­la i Me­to­di­ja, Vu­ka Ka­ra­dži­ća, Nje­go­ša, Ok­to­i­ha, Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja… ri­ječ­ju, na­šeg cje­lo­kup­nog je­zič­kog i kul­tur­nog na­sle­đa, isto­ri­je i tra­di­ci­je. Ni­je nam do­volj­no što se na­šoj azbu­ci di­vio i sam Ge­te, pa čak ni to što je nje­mač­ki lje­kar Ve­ber, na­kon du­gog i is­crp­nog is­tra­ži­va­nja i pro­u­ča­va­nja pi­sa­ma svjet­skih je­zi­ka, u svo­joj dok­tor­skoj na­uč­noj ras­pra­vi ka­zao da je na­ša ći­ri­li­ca naj­funk­ci­o­nal­ni­je pi­smo svi­je­ta, naj­lak­še se uči i naj­bla­go­tvor­ni­je dje­lu­je na oči či­ta­ča, a u čast tog svog ot­kri­ća is­pi­sao je Vu­ko­vu azbu­ku na pr­voj stra­ni­ci svog dok­tor­skog ra­da.
Ali, na­ma iz­gle­da za po­nos slu­ži sve ono što je tu­đe. Ta­ko nam, valj­da, vri­je­me do­ni­je­lo. Ka­ko bi re­kao Vik­tor Igo –„ ži­vi­mo u vre­me­ni­ma stra­ho­vi­te zbr­ke. Za­bo­ra­vlja se ono što tre­ba zna­ti, a zna se ono što tre­ba za­bo­ra­vi­ti“. Na­še vri­je­me je vri­je­me po­gub­nog sa­mo­o­dri­ca­nja. Svi po­kor­no ću­te, jer ta­kvu gla­vu sa­blja ne si­je­če. Naj­ve­ći dio ro­di­te­lja je „mr­tvo mo­re“, nji­ma la­ti­ni­za­ci­ja ne sme­ta. Mudro su pre­ću­ta­li ( osim ča­snih iz­u­ze­ta­ka) i po­slu­šno pri­hva­ti­li svje­do­čan­stvo na­pi­sa­no la­ti­ni­com (na­rav­no, s uva­ža­va­njem iz­u­zi­mam one ko­ji­ma je la­ti­ni­ca na sr­cu). Vje­ro­vat­no mi­sle da uop­šte ni­je va­žno da li je svje­do­čan­stvo ći­ri­li­com ili la­ti­ni­com. Ne slu­te da sit­nim ko­ra­ci­ma za­po­či­nju krup­ni. Ne slu­ša­ju za­vje­šta­nje Ste­fa­na Ne­ma­nje o je­zi­ku, ne slu­ša­ju vla­di­ku Ni­ko­la­ja, ko­ji u svo­jim ‘’Du­hov­nim po­u­ka­ma’’, go­vo­re­ći „o sve­toj ći­ri­li­ci“ po­ru­ču­je da spa­sa­va­mo ći­ri­li­cu,“ sve­to pi­smo Ći­ri­lo­vo, od na­ših la­ti­no­ma­na, ko­ji u pu­stom ne­zna­nju ne shva­ta­ju da slu­že onoj pro­pa­gan­di, ko­ja je og­njem i ma­čem na­met­nu­la ne­kim Slo­ve­ni­ma la­ti­ni­cu, sa­mo da bi ih odvo­ji­la što ja­če od pra­vo­slav­nih Slo­ve­na, da ti­me ne vri­je­đa­mo sve­te apo­sto­le slo­ven­ske Ki­ri­la i Me­to­di­ja i da ne na­vla­či­mo na se­be pro­klet­stvo Sve­to­ga Sa­ve…“
Ne znam če­ga se to pla­ši onaj ko­ji ko­ra­ča pu­te­vi­ma ota­ca svo­jih i bo­ri se za svo­je pra­vo i svo­je bi­će. Po­vje­ruj­mo pa­tri­jar­hu Pa­vlu da „mo­že­mo sa­mo sa­mi se­be po­ni­zi­ti, dru­gi to sa­mo mo­gu po­ku­ša­ti“.