Pi­še: Sla­vi­ca Bu­la­jić


Ovog lje­ta mi se na­met­nu­lo jed­no pi­ta­nje i di­le­ma ko­je se ti­če ču­ve­ne se­zo­ne i se­zon­skog za­po­šlja­va­nja. Htje­la bih da se po­vo­dom to­ga za­pi­ta­ju svi ko­ji že­le da se za­po­sle, oni ko­ji su za­po­sle­ni, oni ko­ji na­la­ze dru­gi­ma po­sao, ko­ji za­po­šlja­va­ju se­zon­ske rad­ni­ke, kao i nad­le­žne in­spek­ci­je tr­ži­šta i ra­da. Na­i­me, da li to što se od­re­đe­na oso­ba se­zon­ski za­po­sli u od­re­đe­noj usta­no­vi, fir­mi, ho­te­lu, pro­dav­ni­ci zna­či da je tre­ba tre­ti­ra­ti kao đu­bre?! U ovoj di­le­mi je sa­dr­žan sav moj bi­jes, raz­o­ča­re­nje, po­ma­lo i ču­đe­nje ka­ko čo­vjek pre­ma čo­vje­ku mo­že da po­stu­pa ne­ljud­ski, tre­ti­ra­ju­ći ga kao ro­blje i sme­će. Ovo mo­je pi­ta­nje je pr­vo do­bi­lo osno­vu u Pe­trov­cu, a za­tim se i po­tvr­di­lo u Ba­ru. Pe­tro­vac – pre­li­jep grad, mi­ran, fi­ni lju­di, mo­re, od­mor, kon­cer­ti. To je ono što se vi­di iz per­spek­ti­ve tu­ri­ste ko­ji je do­šao da od­mo­ri i uži­va. Za nje­ga ni­šta ru­žno ne po­sto­ji, u toj idi­li i sa­vr­šen­stvu. Kao se­zo­nac ko­ji je tu do­šao da ra­di, ta­ko­đe naj­pri­je uočih sve ča­ri tog pre­li­je­pog gra­da. Me­đu­tim, po­či­nje dru­ga stra­na baj­ke, ko­ja je da­le­ko od sa­vr­še­nog... Is­pred me­ne ho­tel, če­ti­ri zvje­zdi­ce. U se­bi po­mi­šljam: „Po­što je ho­tel – vi­la ova­ko li­je­po sre­đen i pri­ma­mljiv, a uz to je vla­snik i ugled­ni po­sla­nik ko­ji se du­gi niz go­di­na „bo­ri” pro­tiv ove vla­sti i za na­rod, vje­ro­vat­no su i uslo­vi za rad­ni­ke od­lič­ni. Svo mo­je za­do­volj­stvo spolj­nim iz­gle­dom pa­de u vo­du kad za­ko­ra­čih u re­al­nost pred­vi­đe­nu za rad­ni­ke. Ne­do­sta­ju sa­mo re­šet­ke, pa da bu­de pra­vi Al­ka­traz, ali smi­lo­va­li su se nad jad­ni­ci­ma, pa ni­je­su u pot­pu­no­sti us­kra­ti­li ma­lo ne­ba i va­zdu­ha. De­set so­ba, jed­na po­red dru­ge, a u sva­koj po de­set oso­ba. Za­gu­šlji­vo, oblač­no u tom po­dru­mu, i po­red svog sun­ca ko­je na­po­lju žar­ko gri­je. Ni­ko rad­ni­ke ne pi­ta ni­šta. Va­zduh i svje­tlost ti ni­je­su po­treb­ni, ti si do­šao sa­mo da ra­diš, ne da uži­vaš. Čak ti ni­je­su po­treb­ni ni pri­stoj­ni uslo­vi ži­vo­ta. Šta bi ti, obič­ni ma­li rad­ni­če? Da do­bi­jaš pla­tu za svoj rad, pa još da imaš i fi­ne uslo­ve bo­rav­ka? Ne, ne mo­že i ja­re i pa­re. Hra­nu ima da je­deš ko­ja ti se po­nu­di, iako sto­ji po ne­ko­li­ko da­na, ne­ma ve­ze, umo­ran mo­žeš je­sti šta bi­lo. I ako šef/še­fi­ca na­re­di da ra­diš pre­ko­vre­me­no, ili čak i či­tav dan, ti to is­po­štuj. Jer on je glav­ni, a ti tre­ba da slu­šaš. Strah je naj­go­ri čo­vje­kov ne­pri­ja­telj, ko­jeg po­slo­dav­ci vje­što ko­ri­ste. Ni­je­sam do­zvo­li­la da strah upra­vlja mno­me i bo­ri­la sam se za svo­ja pra­va. Še­fi­ca mi je zbog od­bi­ja­nja da ra­dim pre­ko­vre­me­no re­kla: „Ne mo­že ta­ko, ti si aka­dem­ski gra­đa­nin, tre­ba da ra­zu­mi­ješ, ako se ti bu­niš, i osta­le će rad­ni­ce. Ako one ra­de pre­ko­vre­me­no, so­li­da­ri­ši se s nji­ma. A ko se me­ni za­mje­ri, ja to pam­tim.”
I za­i­sta, upam­ti­la je. Od tog tre­nut­ka je po­če­lo još ve­će mal­tre­ti­ra­nje, iži­vlja­va­nje i psi­hič­ko zlo­sta­vlja­nje.
Dru­ga de­sti­na­ci­ja na ko­joj se i po­tvr­di­la mo­ja di­le­ma je Bar. Li­jep, ve­li­ki pri­mor­ski grad. Ima mno­go mje­sta gdje mo­že­te na­ći po­sao, ali pa­zi­te sa­mo da ne ode­te na jed­no. Po­ro­dič­na vi­la, vla­snik „ugled­ni” (ka­ko on se­be eti­ke­ti­ra) biv­ši po­li­cij­ski slu­žbe­nik i cr­no­gor­ski bi­zni­smen. U raz­go­vo­ru za po­sao obe­ća­ju vam „br­da i do­li­ne”. Ali kad do­bi­je­te po­sao kod njih, sva pri­ča se pro­mi­je­ni za 90 ste­pe­ni. Da­ju vam fin smje­štaj, stvar­no. Da mo­že­te mir­no spa­va­ti. Ali ne znam da li će­te uop­šte sti­ći i mo­ći da spa­va­te. Evo i raz­lo­ga za­što. Pr­vi – ra­di­te osam ča­so­va, a on­da se to osam po­ve­ća na de­set, pa na dva­na­est, pa i na či­tav dan. Što bi uop­šte i spa­va­li? Go­spo­din „ ugled­ni bez mr­lje u svo­joj ka­ri­je­ri“ mi je re­kao: „ Mi­slim da ni­je u re­du da se bu­niš što se rad­nog vre­me­na ti­če. Mi­ni­mum se ra­di de­set sa­ti ( a mak­si­mum ci­je­li dan). Ako ti se ne svi­đa idi. Mo­že i dru­gi rad­nik da ču­je ka­ko se ti bu­niš, pa će re­ći „ni­je­sam ni ja ma­ga­rac da ra­dim ci­je­li dan”. Po­štu­je rad­ni­ke ta­ko što ih na­zi­va obič­nim ma­gar­ci­ma ko­ji „crn­če” po ci­je­li dan, ka­ko on ka­že: „Svi mi ra­di­mo za iste pa­re?!” Ina­če, ka­da uku­ca­te nje­go­vo ime u pre­tra­gu poj­mo­va na in­ter­ne­tu, iz­la­ze sa­mo ter­mi­ni: „uhap­šen, ma­fi­ja, ne­le­gal­no, ne­le­gal­na grad­nja obje­ka­ta na pla­ži”. Dru­gi raz­log što ne­će­te mo­ći da spa­va­te je glad. Ru­čak rad­ni­ci­ma ne tre­ba. Do­ru­čak spre­me kao da će ga je­sti pti­ce, i to od osta­ta­ka hra­ne, ko­ji sto­je po ne­ko­li­ko da­na, šte­ta da se ba­ci. A rad­ni­ci­ma ne tre­ba osi­gu­ra­nje, nek ra­de „na cr­no”, bez ugo­vo­ra (je­dan rad­nik oba­vlja vi­še po­slo­va), iako je, po­na­vljam, ri­ječ o „ugled­noj po­ro­di­ci”, „ugled­nom po­li­caj­cu”, ko­ji je ste­kao to­li­ki no­vac sa­mo od svo­je po­li­cij­ske ka­ri­je­re. Na kra­ju, da bih ri­je­ši­la svo­ju di­le­mu, za­ni­ma me gdje ste vi iz Tr­ži­šne in­spek­ci­je i In­spek­ci­je ra­da? Da li pla­te pri­ma­te za ko­rum­pi­ra­no iz­le­ža­va­nje u fo­te­lja­ma, dok za­tva­ra­te oči pred ova­kvom ne­prav­dom?! Da li sam ja is­pa­la loš čo­vjek i loš rad­nik sa­mo za­to što sam se po­bu­ni­la pro­tiv ova­kvog si­ste­ma i po­slo­da­va­ca? Da li je tre­ba­lo da osta­nem i so­li­da­ri­šem se sa osta­li­ma, dok nas ne­lju­di ku­va­ju u vru­ćem lon­cu ne­prav­de i be­za­ko­nja? Ne! Opro­sti­te, ali ne.
Od­go­vor na mo­je, na po­čet­ku po­sta­vlje­no pi­ta­nje je: da je vi­še lju­di ko­ji se bo­re za svo­ja pra­va i ne do­zvo­lja­va­ju da ih gmi­zav­ci ga­ze, sma­tram da bi dru­štvo i dr­ža­va bi­li na mno­go vi­šem ni­vou, a rad­ni­ci ne bi bi­li tre­ti­ra­ni kao sme­će.