Pi­še: La­zar Po­ro­bić

Ime gra­da i ve­li­ke me­di­te­ran­ske lu­ke Tu­lon, na sa­mom ju­gu Fran­cu­ske, te­ško da da­na­šnjem pro­sječ­nom gra­đa­ni­nu ne­što zna­či. U vre­me­ni­ma ve­li­ke ne­iz­vje­sno­sti ka­da obič­ni lju­di te­ško sa­sta­vlja­ju kraj s kra­jem za ve­ći­nu bi po­mi­nja­nje fran­cu­skog luč­kog gra­da bi­lo tek pu­ka ge­o­gra­fi­ja i ni­šta vi­še. No, za ge­ne­ra­ci­je mla­dih lju­di de­vet­na­e­stog vi­je­ka Tu­lon je po­stao sim­bol br­zog i na­glog pre­o­kre­ta sud­bi­ne.
Fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja (1789.-1799.), kao jed­na od glav­nih pre­kret­ni­ca u isto­ri­ji Za­pa­da, iza­zva­la je pra­vi ha­os u tim bur­nim vre­me­ni­ma. Dje­ti­nje li­ce no­vo­ro­đe­nog ču­do­vi­šta u po­čet­ku je svi­ma iz­gle­da­lo kao an­đe­o­sko ka­ko pro­nic­lji­vo bi­lje­ži ru­ski pi­sac Me­re­škov­ski ko­ji je i sam osje­tio bič nje­ne se­stre ru­ske re­vo­lu­ci­je, vi­jek i ko­ju de­ce­ni­ju ka­sni­je. Sta­ri po­re­dak se ru­ši, a no­vog još ne­ma i na­sta­je anar­hi­ja. An­đe­o­sko li­ce no­vo­ro­đen­če­ta po­sta­je đa­vol­sko li­ce te­ro­ra. Sva ze­mlja je u pla­me­nu i u kr­vi. Iz­bi­ja gra­đan­ski rat ko­ji će se iz­ro­di­ti u re­vo­lu­ci­o­nar­ne ra­to­ve u ko­ji­ma će vo­je­va­ti mla­da Fran­cu­ska re­pu­bli­ka pro­tiv ve­li­kih ko­a­li­ci­ja ko­je su či­ni­le sta­re ap­so­lu­ti­stič­ke i fe­u­da­li­stič­ke dr­ža­ve Sta­rog kon­ti­nen­ta. Iz tog bez­da­na bez­vla­šća is­ko­ra­ču­je je­dan ar­ti­lje­rij­ski ka­pe­tan od dva­de­set če­ti­ri go­di­ne, mr­šav, vi­tak, sa du­gač­kom ko­som, ali ozbilj­nog dr­ža­nja i pri­je­kor­nog po­gle­da. Bio je to Na­po­le­on Bo­na­par­ta, kor­zi­kan­ska iz­bje­gli­ca i avan­tu­ri­sta ko­ji se 1793. go­di­ne na­šao pod zi­di­na­ma op­sjed­nu­tog Tu­lo­na. ,,Ta­mo ga je uze­la isto­ri­ja, da ga vi­še ne osta­vlja. Ta­mo po­či­nje nje­go­va be­smrt­nost“ (Las Kaz).
En­gle­ska, sta­ra ko­pa­či­ca gro­bo­va, i njen ad­mi­ra­li­tet u Lon­do­nu pro­ci­je­ni­li su da upra­vo Tu­lon mo­že bi­ti cen­tar an­ti­re­vo­lu­ci­o­nar­nih ak­tiv­no­sti pre­sto­nom Pa­ri­zu. Ka­ko je to ujed­no i ba­za fran­cu­ske Sre­do­zem­ne flo­te od 58 rat­nih bro­do­va, sma­tra­lo se da će li­ša­va­nje ta­kvih re­sur­sa one­spo­so­bi­ti re­vo­lu­ci­ju. Ne ča­se­ći ni ča­sa, jer je Re­pu­bli­ka po­no­vo za­u­ze­la obli­žnji Mar­sej, ro­ja­li­sti ši­rom otva­ra­ju vra­ta en­gle­skoj flo­ti pre­ka­lje­nog ad­mi­ra­la lor­da Hu­da, men­to­ra po­to­njeg ad­mi­ra­la Nel­so­na. Ubr­zo bri­tan­ska flo­ta ima nad­zor nad ci­je­lom lu­kom dok kop­ne­ne sna­ge mje­snog sta­nov­ni­štva, pot­po­mog­nu­te voj­ni­ci­ma iz Špa­ni­je, Na­pu­lja i Pi­je­mon­ta za­u­zi­ma­ju ro­vo­ve oko gra­da. Na su­prot­noj stra­ni je sve broj­ni­ja re­pu­bli­kan­ska voj­ska u ko­joj će se is­ta­ći oštro­um­no­šću, stra­te­škom ge­ni­jal­no­šću i pri­je sve­ga pro­roč­kom da­le­ko­vi­do­šću mla­di Bo­na­par­ta. Nje­gov rat­nič­ki ge­nij je uočio da je ključ Tu­lo­na uz­vi­ši­ca Egi­jet. Za­u­zmu li je sna­ge re­vo­lu­ci­o­nar­nog Kon­ven­ta, on­da će oni mo­ći tu da smje­ste top­ni­štvo i ne­pre­sta­nom va­trom za­si­pa­ti en­gle­ske bro­do­ve u lu­ci, pri­si­lja­va­ju­ći ih na eva­ku­a­ci­ju na­kon če­ga bi grad ostao po­sve bes­po­mo­ćan. Iako je ta ak­ci­ja dje­lo­va­la lo­gič­no, tre­ba se pri­sje­ti­ti da je re­pu­bli­kan­sku voj­sku či­ni­la si­ro­ma­šna, pi­ja­na i ne­di­sci­pli­no­va­na ru­lja san­ki­lo­ta, da je za­po­vjed­nik bio ge­ne­ral Kar­to, biv­ši dvor­ski sli­kar pot­pu­no ne­u­pu­ćen u ra­to­va­nje i stra­te­gi­je op­sa­de, te da se Re­pu­bli­ka u to vri­je­me bo­ri­la na de­se­tak fron­to­va, pa pre­ba­ci­va­nje top­ni­štva u taj sek­tor sa­mo po se­bi ni­je bi­lo ra­zu­mlji­vo. Za­hva­lju­ju­ći po­znan­stvu sa ze­mlja­kom Sa­li­če­ti­jem pre­ko ko­jeg je upo­znao pred­stav­ni­ke vla­sti (npr. moć­nog Pa­u­la Ba­ra­sa) Na­po­le­on je, iako do ta­da ne­po­znat voj­nik, ali ide­o­lo­ški po­u­zdan i teh­nič­ki stru­čan, mo­gao da iz­ne­se svoj plan u ve­zi sa za­u­zi­ma­njem Egi­je­ta. Ka­da je mje­sto za­po­vjed­ni­ka pre­u­zeo pra­vi ge­ne­ral Di­go­mje, on je u rat­nom sa­vje­tu pred­lo­žio Bo­na­par­tin plan ko­ji je i usvo­jen. U za­vr­šnom na­pa­du, po­red ne­u­ni­šti­ve ener­gi­je, Kor­zi­ka­nac is­po­lja­va i ne­ču­ve­nu hra­brost, jer konj pod njim bi­va ustri­je­ljen, a on ra­njen ba­jo­ne­tom u sla­bi­nu. Bi­će to je­di­na pra­va ra­na ko­ju će ika­da pre­tr­pje­ti. Na­kon tro­mje­seč­ne op­sa­de Tu­lo­na, uz obo­stra­no ve­li­ke gu­bit­ke, voj­ska in­ter­ven­ci­o­ni­sta ko­nač­no će bi­ti pro­tje­ra­na 18. de­cem­bra 1793. go­di­ne.
Mo­žda je, ipak, gro­ma­da iz Ja­sne Po­lja­ne na­šla ri­je­či ko­je tač­no de­fi­ni­šu zna­čaj Tu­lo­na. U svom be­smrt­nom di­je­lu ,,Rat i mir“ do­ga­đa se epi­zo­da smje­šte­na u 1805. go­di­nu. Je­dan od glav­nih ju­na­ka, če­sti­ti knez An­drej Bol­kon­ski sa­zna­je sve cr­nje i cr­nje vi­je­sti. Mak se pre­dao kod Ul­ma, fran­cu­ska voj­ska osvo­ji­la je Beč, Na­po­le­on je u Šen­bru­nu, a beč­ki (ta­bor­ski) most ni­je dig­nut u va­zduh ta­ko da pod­mu­kli Ga­skonj­ci (mar­ša­li Mi­ra i Lan, te ge­ne­ral Bel­jar) ju­re dru­mom ka Br­nu. Ko zna ka­kav se psi­ho­lo­ški pro­ces ta­da de­sio u kne­zu An­dre­ji ko­ji je Tol­stoj ova­ko ovje­ko­vje­čio: ,,Ta vi­jest bje­še An­dre­ji ne­mi­la, a u isti mah i pri­jat­na. Čim je čuo da se ru­ska voj­ska na­la­zi u ta­kvom bez­na­de­žnom po­lo­ža­ju, si­jev­nu mu u gla­vi mi­sao da je baš nje­mu su­đe­no da iz­ba­vi ru­sku ar­mi­ju iz tog po­lo­ža­ja. I sad evo ga – tu je taj Tu­lon ko­ji će ga iz­vu­ći iz re­do­va ne­po­zna­tih ofi­ci­ra i otvo­ri­ti mu pra­vi put ka sla­vi“.
Tu­lon je to bio - ,,pra­vi put ka sla­vi“! Tu­lon je iz­veo Na­po­le­o­na Bo­na­par­tu iz kru­ga mno­go­broj­nih ofi­ci­ra, o po­sto­ja­nju ko­jih su zna­li sa­mo dru­go­vi iz pu­ka, ko­ma­dant i go­spo­đi­ce iz ma­lih gra­di­ća, ko­je su se do­sa­đi­va­le. Za nje­go­vo ime sa­zna­la je Fran­cu­ska!
Na ostr­vu Sve­ta Je­le­na, ka­da je sve već pred­sta­vlja­lo da­le­ku pro­šlost, Na­po­le­on je, pod­sje­ća­ju­ći se na pre­đe­ni ži­vot­ni put, naj­če­šće i naj­ra­di­je po­mi­njao Tu­lon. U svom ži­vo­tu on je imao mno­go bli­sta­vih po­bje­da: Lo­di, Ri­vo­li, Ar­kol­ski most, Auster­lic, Je­na, Va­gram... Bi­lo ko­ja od njih mo­gla je ovjen­ča­ti nje­go­vo ime lo­vo­ri­ka­ma sla­ve. Ali, naj­dra­ži mu je bio Tu­lon.