Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Na sve če­šćim pro­te­sti­ma u gra­do­vi­ma Cr­ne Go­re – sve vi­še je mla­dih. Ne sa­mo ka­da su u pi­ta­nju – či­sto sta­le­ška (đač­ka i stu­dent­ska) pi­ta­nja. Za ne­ke je to bi­lo pr­vo­ra­zred­no iz­ne­na­đe­nje. Do sa­da su mla­di bi­li pou­zdan oslo­nac vla­da­ju­će eli­te u Cr­noj Go­ri. Ona je to sa po­no­som is­ti­ca­la. Mla­di su za­lo­ga bu­duć­no­sti – uvi­jek i svu­da. Na­rod­na mu­drost upo­zo­ra­va: Na mla­di­ma svi­jet po­či­va. I osta­je!
Iz go­di­ne u go­di­nu mla­di su na­do­la­zi­li – bro­jem i sna­gom. Sa­zri­je­va­li su. Da­nas je to jed­na sa­svim no­va – pre­po­zna­tlji­va mla­dost. Zna­ni i zva­ni ana­li­ti­ča­ri mo­gli bi se ozbilj­ni­je po­za­bav­i­ti fe­no­me­nom mla­do­sti da­nas, ili – ne­kad i sad. I u nji­ho­vom sr­cu je – Ko­so­vo i Me­to­hi­ja, još vi­še od ka­da je sa­mo­pro­kla­mo­va­na ne­za­vi­sna dr­ža­va. Pi­ta­ju se ka­ko to da se zva­nič­na Cr­na Go­ra ne upi­ta pa i po­ja­sni se­pa­ra­ti­stič­ki čin otcje­plje­nja. Ka­ko to da ni­ko iz vla­da­ju­ćeg blo­ka po­sla­ni­ka u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re – ne tra­ži bi­lo ka­kvo do­dat­no ob­ja­šnje­nje. Sve im je bi­lo ja­sno! Ni­je se čuo ni glas pre­ko hi­lja­du uni­ver­zi­tet­skih na­stav­ni­ka. Pod­sje­ća­mo na dr­ev­nu mu­drost: na­u­ka isto­mi­šlje­ni­ka ne­ma bu­duć­no­sti. Sa­mo je onaj mi­li­ci­o­ner, u znak pro­te­sta, vra­tio uni­for­mu i za­du­že­no na­o­ru­ža­nje, a to zna­či i rad­nu knji­ži­cu uz ko­men­tar da ne zna od če­ga će mu, već sju­tra – da ži­vi pe­to­čla­na po­ro­di­ca. Mla­dost je bes­kom­pro­mi­sna i do­sto­jan­stve­na. Pod­sje­tio me je na Tem­pa ko­ji je svo­je­vre­me­no od­bio ucje­ne SAD – ka­da je na pi­ta­nje svo­jih do­ma­ći­na u SAD – da se ne igra sud­bi­nom glad­nog na­ro­da, ko­ji odi­sta ni­je imao ni zr­na ži­ta – od­go­vo­rio ri­je­či­ma ko­je su ušle u le­gen­du: Je­šće­mo ko­ru od dr­ve­ta, kao u ra­tu 1941-1945. go­di­ne, pa smo evo, pre­ži­vje­li – i bez va­še po­mo­ći. Ili sa­vjet is­ku­snog rat­ni­ka – na­rod­nog he­ro­ja koji je upu­tio mla­di­ma:
– Ka­da sam kao mla­dić bio ne­za­ro­bljen vla­šću, ja sam se sa dru­go­vi­ma po­bu­nio, pro­te­sto­va­li smo. Za­što i vi da­na­šnji ne sli­je­di­te – naš put? Itd. itd.
Na pro­te­stnim oku­plja­nji­ma po Cr­noj Go­ri – sve ma­nje je stra­nač­kih zna­me­nja. Što je pri­mjet­na i tro­boj­ka – zna­či da mla­di ne za­bo­ra­vlja­ju i ne pre­ne­bre­ga­va­ju vri­jed­no­sti svo­jih pre­da­ka. To što je na­ša – cr­no­gor­ska tro­boj­ka – slič­na srp­skoj ili ru­skoj – ne zna­či da su pro­te­stna oku­pljanja pro­srp­ska, ili pro­ru­ska. Ali ni­su ni tran­sa­tlan­ska! I to što je Ko­so­vo u nji­ho­vom sr­cu, ta­ko­đe, po­či­va na isto­rij­skom pam­će­nju: mla­di ne za­bo­ra­vlja­ju da je Me­to­hi­ja bi­la dio su­ve­re­ne Cr­ne Go­re, a Ko­so­vo dio su­ve­re­ne brat­ske Sr­bi­je. Na­kon za­vr­šet­ka Bal­kan­skih ra­to­va 1912-1913. go­di­ne. Ako se Cr­na Go­ra 1945. go­di­ne od­re­kla Me­to­hi­je – u ko­rist Sr­bi­je – ne zna­či da je tu sve­žu ze­mlju 2008.go­di­ne – Cr­na Go­ra da­ri­va­la du­šma­ni­ma.
Na tran­spa­ren­tan na­čin – mla­di u Cr­noj Go­ri – tra­že pr­o­mje­ne, kao ne­što sa­svim nor­mal­no. Da­kle, ni pro, ni kon­tra. Mla­di su za mir­ne pro­mje­ne. One su ci­vli­za­cij­ska te­ko­vi­na, uslov na­pret­ka dru­štva – uvi­jek i svu­da, pa i kod nas!
Za ana­li­zu je po­go­to­vo pi­ta­nje: za­što mla­di tra­že pro­mje­ne? Za pro­te­klih 30 go­di­na ne­pro­mjen­lji­va po­li­tič­ka eli­ta u Cr­noj Go­ri – to­li­ko je već osta­ri­la da se mla­di vi­še ne mo­gu (i ne že­le) iden­ti­fi­ko­va­ti sa njom, kao do sa­da. Mla­di že­le – no­ve mla­de li­de­re. Mo­žda čak i iz svo­jih re­do­va. To je dra­go­cje­no sa­zna­nje za su­pro­tsta­vlje­ne po­li­tič­ke ta­bo­re u Cr­noj Go­ri. Oni se mo­ra­ju pod­mla­đi­va­ti da bi ra­ču­na­li na po­dr­šku mla­dih.
Isto­rij­ski gle­da­no – u svi­je­tu su nas pre­po­zna­va­li pr­vo po mla­dim ka­dro­vi­ma, a ka­sni­je – po si­je­dim gla­va­ma. Sred­nja­ka ni­je bi­lo. Ju­na­ci iz I svjet­skog ra­ta – od­ba­če­ni su kao „So­lu­na­ši“, a he­ro­ji iz II svjet­skog ra­ta kao „ko­mu­nja­re“. Mla­di da­nas ne pri­hva­ta­ju da se ži­vi od sla­ve – već od ra­da. Za za­slu­ge se da­ju od­li­ko­va­nja, a ne ru­ko­vo­de­će funk­ci­je.
Pro­mje­ne do­no­se osvje­že­nje. One su ga­rant da će i mla­di do­bi­ti šan­su – da kre­i­ra­ju po­li­ti­ku po mje­ri-svo­jim zna­njem. Isto­ri­ja nas uči da se ne tre­ba od­ri­ca­ti uslu­ga – ni­ti jed­ne ge­ne­ra­ci­je. Pas sva­ko­ji svo­je bre­me no­si.
Sa da­na­šnje staj­ne tač­ke la­ko je uoč­lji­vo da su do­sa­da­šnje pro­mje­ne oba­vlje­ne sa ple­men­skim klju­čem. Jed­no vri­je­me su Cr­nom Go­rom „go­spo­da­ri­li“- Sta­ro­cr­no­gor­ci; za­tim Bje­lo­pa­vli­ći i Pi­pe­ri, pa Va­so­je­vi­ći, sa­da Nik­ši­ća­ni. Kao da se ri­jet­ko čuo glas na­ro­da, ko­ji je iz­vi­rao iz nje­go­ve vo­lje. Bio je to iz­vor ne­slo­ge i če­stih po­dje­la. A po­dje­le ni­su ni­či­ja bu­duć­nost.
Cr­na Go­ra je uvi­jek bi­la ra­sad­nik mla­dih i hra­brih, mu­drih i od­va­žnih. I da­nas mla­di tra­že svo­ju šan­su i ma­lo vi­še od­go­vor­no­sti za bu­duć­nost ze­mlje. Bo­re se za ono u što vje­ru­ju. To je kva­li­tet ko­ji do­no­si no­va ge­ne­ra­ci­ja mla­dih u Cr­noj Go­ri. To za­klju­ču­je­mo i na do­sa­da­šnjem an­ga­žma­nu na­uč­nog pod­mlat­ka u CA­NU. Ne pri­sta­je ni na po­bjed­nič­ku, ni­ti na po­ra­že­nu op­ci­ju. Po­bje­da pri­pa­da svi­ma, a po­raz po­je­din­ci­ma. Mla­di su i na jed­noj i na dru­goj stra­ni. Ali naj­vi­še na svo­joj stra­ni.
Da­nas na­u­ka mo­že ne­po­gre­ši­vo da pred­vi­di – sve, pa i htje­nje mla­dih u Cr­noj Go­ri. Po istom prin­ci­pu se mo­že utvr­di­ti šta da­nas že­li omla­di­na u Cr­noj Go­ri. I da li je sprem­na da po­ne­se bre­me od­go­vor­no­sti. U sva­kom slu­ča­ju va­lja is­klju­či­ti kao mo­gu­će rje­še­nje da se ba­ti­nom – omla­di­na uči pa­me­ti.