Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić


Hi­po­ko­ri­stik joj bje­še Kre­a­ci­ja. Ta dra­že­sna gra­ci­ja, bje­še sva od kre­a­ci­ja. Se­bi sa­moj, naj­mi­li­ja kre­a­ci­ja. Nje­no pre­ga­la­štvo, bi­lo je sa­mo­stva­ra­la­štvo
Ime bje­še joj Di­na­mi­ka. Ime dru­go Me­ta­mor­fo­za. Di­na­mi­zi­ra­nje joj bje­še eg­zi­sti­ra­nje. Pre­o­bra­ža­va­nje joj bje­še sa­o­bra­ža­va­nje. No­si­la je u no­ga­ma br­zi­nu je­le­na, u ru­ka­ma spret­nost ve­zi­lja. Me­ta­mor­fo­zi­ra­la se kao cvi­je­će u pro­lje­će, kao lji­ljan po­sli­je ki­še. Sa­mo nek se kre­će, sa­mo nek se po­kre­će! Sa­mo nek se mi­je­nja, sa­mo nek je pro­mje­na! Sa­mo nek se pe­nje, sa­mo nek se us­pi­nje! Jer, zna­la je da bez­bjed­na ni­je ako se oka­ni ve­za­ti ve­zi­vo, zna­la je da si­gur­na ni­je ako za­sta­ne ob­na­vlja­ti tki­vo. No, od če­ga ve­zi­vo, ko­je tki­vo?! Od ži­vo­ta joj bje­še naj­mi­li­je tki­vo, se­bi sa­moj naj­dra­že ve­zi­vo!
Hi­po­ko­ri­stik joj bje­še Kre­a­ci­ja. Ta dra­že­sna gra­ci­ja, bje­še sva od kre­a­ci­ja. Se­bi sa­moj, naj­mi­li­ja kre­a­ci­ja. Nje­no pre­ga­la­štvo, bi­lo je sa­mo­stva­ra­la­štvo. Svr­ha nje­zi­na ži­vo­ta, bi­lo je se­be stva­ra­la­štvo. Sa­mo nek je stva­ra­nja, sa­mo nek je po­mi­ca­nja! Jer, zna­la je da lji­ljan ko­na­čan ni­je, no da uvi­jek iz­no­va ni­če, i to naj­pu­ni­je po­sli­je ki­še. Jer, zna­la je da lar­va sa­mo lut­ka ni­je, no i lep­tir što sta­ri svi­jet ra­zo­ri­će, iz­no­va ro­di­će se. Jer, zna­la je da što­šta mo­že po­sta­ti, po­nov­no se ro­di­ti. Jer, zna­la je da ži­vot bu­du­ći, nje­dri u ti­ho­ći. No, da mu­dar bu­deš kad ži­vot bu­du­ći snu­ješ! No, da pa­ziš šta mi­sliš kad sud­bi­nu svo­ju ku­ješ! Pa je pa­zi­la šta je mi­sli­la i La­ti­ne či­ta­la...
Kad no­ge je­le­na bi us­po­ri­le, a ru­ke ve­zi­lja se sve­za­le, ka­da ni­je se mi­ca­lo, ni­ti po­mi­ca­lo, ka­da di­na­mič­na Di­na­mi­ka uma­lo po­sta­de Sta­ti­ka sta­tič­na, ka­da se me­ta­mor­fo­zi­ra­lo na­ni­že, mje­sto na­vi­še, ova opet ne htje­de na­do­lje... Njoj su ta­da u po­moć pri­sti­za­le la­tin­ske pri­ja­te­lji­ce, mo­ti­va­ci­o­ne dru­žbe­ni­ce. Non pro­gre­di est re­gre­di, do­šap­ne joj ne­ka, i opet pro­tek­ne ži­vo­ta ri­je­ka. Kad na­stu­pi­la bi su­ša, a lji­ljan se su­šio, da ne mo­že u vi­si­ne, lo­tos mu jam­čio, ad in­fi­ni­tum, do­šap­ne joj ko­ja dru­ga, da ne bi pre­su­šio. I opet se vaz­no­si­lo u vi­si­ne, do kra­ja, do bes­kra­ja! Kad opet bi se za­u­sta­vi­la, šta s lo­to­som je bri­nu­la, ad al­ti­o­ra ten­do, ša­pu­ta­la je tre­ća. A ova je sti­za­la do naj­ve­će­ga! Te joj na­dje­nu­še ime i La­tin­ka, jer, nje­ne pre­bla­ge la­tin­ske dru­žbe­ni­ce bi­le su joj sve­pri­sut­ne sa­put­ni­ce.
No, ni­je­si je uvi­jek mo­gao ohra­bri­ti, spo­lja na­dah­nu­ti. Jer, ta gđi­ca La­tin­ka bi­la je svo­je­gla­va, tvr­do­gla­va. Tvr­do­gla­vo je ona svo­jom gla­vom um­stvo­va­la. Ni­je se ta la­ko da­la, a ka­mo­li pre­da­la. Ona so­bom bi­la je za­ne­se­na, svag­da je o se­bi pre­mi­šlja­la. Ona svag­da je sa so­bom, o se­bi, di­ja­log vo­di­la. ,,Ali za­što sa­mo o se­bi go­vo­riš?! Ne­mam o če­mu dru­gom!“ Na­sta­vi­la je gđi­ca Svo­je­gla­vić, sa so­bom, o se­bi, di­ja­lo­gi­ra­ti.
A sva­ki svo­je­gla­vi, ban­do­gla­vi, kat­kad ku­ću za­pa­li. Na­ro­či­to, Di­na­mi­ka Svo­je­gla­vić Me­ta­mor­fo­za, u si­li­ni svih tih pra­vih i ne­pra­vih po­te­za. Ne­u­o­bi­ča­je­no ni­je, bu­du­ći da, sva­ko di­na­mi­zi­ra­nje mo­gu­će je br­lja­nje, bu­du­ći da, sva­ki dje­lat­nik po­ten­ci­jal­ni je gre­šnik. Te ta­ko i ova na­ša, svo­je gla­ve, vječ­no po­kret­na, in­fi­nit­na, kat­kad zgri­je­ši, što­god sa­gri­je­ši. Pa ova gđi­ca bje­še i Pa­li­ku­ća, kad ku­ću za­pa­li, va­tra se ne tu­li! Prem­da, ne od de­struk­ci­je, već od sil­ne kon­struk­ci­je. No, nu­žno je po­me­nu­ti da to sil­no di­na­mi­zi­ra­nje za uzrok ima bo­žan­stve­noj tri­ja­di oda­zi­va­nje. Ko­me, če­mu?!
Lju­ba­vi. Sto­ga je ova na­ša i Lju­ba, ona što ži­vot sil­no lju­bi, iz lju­ba­vi se po­kre­će, uni­ni­ju se ne okre­će. Lju­ba je uvje­re­na da ži­vot stal­no je kre­ta­nje, na pri­li­ci bla­go­da­re­nje. Te mu bla­go­da­ri, ži­vot štu­je i vo­li. Vje­ri. Sto­ga je Lju­ba i Vje­ra, što vje­re ima da za­lud­no ni­je nje­no sva­ko po­mje­ra­nje, na mo­guć­no­sti bla­go­da­re­nje. Na­di. Sto­ga je Vje­ra i Na­de­žda, što sva­ka ode­žda bje­še joj na­de­žda. Na­de­žda, što na pu­tu sa­mo­o­stva­re­nja, ima­la je str­plje­nje Izra­i­lja­ca...
Ah, ta vi­še­di­men­zi­o­nal­na, re­ljef­na, pro­ti­vur­ječ­na, kon­tra­dik­tor­na... Ah, ta di­na­mit­na, me­ta­fi­zič­ka, ni­kad do­vr­še­na, in­fi­ni­ta... Ah, ta mno­go­i­me­na, mno­go­pre­zi­me­na Di­na­mi­ka (za­ma­lo Sta­ti­ka) Me­ta­mor­fo­za Kre­a­ci­ja La­tin­ka Svo­je­gla­vić Pa­li­ku­ća Lju­ba Vje­ra Na­de­žda, što joj sva­ko (prez)ime bje­še zna­me­nje... Ah, ta bo­gom­da­na, mo­že bit i Do­ro­te­ja, da joj ime opet bu­de zna­me­nje! A ona dar pre­bla­gi s Ne­ba da nam ka­že da, no­vih tri­sta še­zde­set pet da­na sa­mo što ni­je, a ona sa bla­go­dar­no­šću iš­če­ku­je no­ve te da­ne. No­ve pri­li­ke za pro­gre­di­ra­nje i me­ta­mor­fo­zi­ra­nje. No­ve šni­to­ve za no­ve ve­zo­ve. No­ve lji­lja­ne i ra­zno­rod­no cvi­je­će. Da nam ka­že i uka­že da ko i ona, sva­ki no­vi dan je dar, da ov­dje smo da avan­zu­je­mo i da mi­sli­mo šta mi­sli­mo...
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca
i knji­žev­ni­ca)