Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Vr­lo dug i ''rje­čit'' raz­go­vor če­sto vo­dim sa sa­mom so­bom. Ne za­to što sam, ne daj Bo­že, skre­nu­la već što to sma­tram ko­ri­snim, po­zi­tiv­nim, pod­sti­caj­nim i na kra­ju neo­p­hod­nim. Neo­p­hod­nim, pri­je sve­ga zbog zdra­ve i kva­li­tet­ne ko­mu­ni­ka­ci­je sa svo­jim okru­že­njem. To vri­je­me pro­ve­de­no u svom dru­štvu, to su­o­ča­va­nje i taj di­na­mič­ni ,,di­ja­log'' zo­vem- lje­ko­vi­tim ću­ta­njem.
Ako ne­ko mi­sli da je to ap­surd­no ili, mo­žda, ne­mo­gu­će ne­ka po­ku­ša da pri­mi­je­ni i uv­je­ri­će se u tač­nost mo­jih ri­je­či. E, sad, što ima onih ko­ji ne­ma­ju ni po­tre­bu ni že­lju za ovom vr­stom ,,te­ra­pi­je'' i dru­že­nja, to je već nji­ho­va stvar.
Da­kle, ću­ta­nje sma­tram vr­lo ži­vim i di­na­mič­nim na­či­nom da se vra­tim se­bi (onoj naj­bo­ljoj) i da kroz zvu­ke ti­ši­ne pro­drem do naj­in­tim­ni­jih dje­lo­va svo­je du­še. Sa­mo ta­ko mi­slim da sam do­bra i po­treb­na dru­gi­ma.
Div­na i du­bo­ka mi­sao Fri­dri­ha Ni­čea, me­ni omi­lje­nog fi­lo­zo­fa, gla­si: ''Mo­ja naj­ve­ća ''pa­kost'' i vje­šti­na je­ste to što je mo­je ću­ta­nje na­u­či­lo da se ne oda­je ću­ta­njem''. Upra­vo oni ko­je ni­ka­ko ne mo­gu da svr­stam ni da za­mi­slim (a ni da smi­slim) u ovoj fi­lo­zof­skoj po­sla­sti­ci je­su oni ko­ji se svo­jim smi­šlje­nim ću­ta­njem u dru­štvu oda­ju kao pra­zni, plit­ki i do­zla­bo­ga do­sad­ni, a zo­vu se ću­to­lo­zi. Nji­ho­vo ću­ta­nje ne­sno­sno pa­ra uši i pro­stor u ko­me ta­ko ,,mi­sa­o­no'' i ,,mi­ste­ri­o­zno ću­te''. Nji­ho­va uro­đe­na ner­je­či­tost (či­taj glu­post) opa­sno za­ga­đu­je oko­li­nu. Te ,,pra­zne bo­ce'' zve­če svo­jim uz­ne­mi­ru­ju­ćim to­nom, umi­šlja­ju­ći i pred­sta­vlja­ju­ći se kao vr­sni mi­sli­o­ci.
Vr­lo če­sto ta ću­to­lo­ška po­za, kao što su prst na če­lu i za­mi­šlje­ni po­gled, u me­ni iza­zi­va­ju neo­do­lji­vu po­tre­bu da vri­snem od mu­ke. Ipak se ugri­zem za je­zik, pa ka­žem dru­gu ću­to­lo­gu: '' Re­ci va­la ne­što, iako će­mo svi zna­ti da je glu­po''. Na­rav­no da ću­to­log ni­je ne­ko ko ra­zu­mi­je ša­lu, po­go­to­vo ne na svoj ra­čun, jer je za to, pri­zna­će­te, po­treb­no ipak ma­lo in­te­li­gen­ci­je.
Po­sta­vlja se pi­ta­nje (na ko­je ni­je te­ško da­ti od­go­vor)- šta se do­ga­đa ka­da ću­to­log ipak pro­go­vo­ri? Pa na­rav­no, do­ga­đa se –laž. Pot­pu­no ja­sno da onaj ko­ji ne zna ni­šta i ko­ji je uvi­jek bio loš uče­nik ško­le ži­vo­ta jed­no­stav­no mo­ra la­ga­ti. Mno­go buć­ku­ri­ša je na­sta­lo u tim ću­to­lo­ško plit­kim ,,po­su­da­ma''. Jer, do­bro vi­no, kao i do­bre i kva­li­tet­ne mi­sli, ta­lo­že se u du­bo­kim i po­dru­mi­ma i oda­ja­ma du­še.
Da­kle, neo­pi­si­vo me iri­ti­ra ta ću­to­lo­ška pri­zem­nost i ne­do­volj­nost, ko­ja po­što- po­to ho­će da bu­de do­ga­đaj! Nji­ho­va pu­ka po­vr­šnost, ama­ter­ski za­ma­ski­ra­na du­bo­ko­um­no­šću, ap­so­lut­no sva­ki put u me­ni iza­zi­va re­volt. Te mu­ti­vo­de ko­je mu­lja­ju po po­vr­ši­ni da bi vo­da iz­gle­da­la du­bo­ka za­slu­žu­ju moj du­bo­ki pre­zir. Me­đu­tim, iako vr­lo če­sto iz­gle­da­ju kao ne­ka­kvi po­mi­ri­te­lji za me­ne osta­ju vr­lo ne­pri­jat­ni i opa­sni ''za upo­tre­bu''.
Ne mo­gu da za­vr­šim da­na­šnje ''bi­če­va­nje'', a da kao naj­o­pa­sni­ju i naj­lji­ga­vi­ju vr­stu ću­to­lo­ga ne na­ve­dem one što sje­de u skup­šti­ni. Ti ''ju­na­ci'' što go­di­na­ma ni­su bek­nu­li ni­jed­ne u vr­hu su ću­to­lo­ških šte­to­či­na. Ono što se na ovu sor­tu ni­ka­da ne­će na­ka­le­mi­ti je­ste stid i sram zbog to­ga što ta­ko is­traj­no i pom­no ću­te. Je­di­no zbog če­ga skup­štin­ski ću­to­log bo­ra­vi u svo­joj klu­pi (po­red ogrom­ne lo­ve) je­ste i ru­čak u skup­štin­skom re­sto­ra­nu. Ta­da na­sta­ju oni tre­nu­ci ka­da ovaj du­go­go­di­šnji dem­bel otva­ra usta, uba­cu­ju­ći ogrom­ne za­lo­ga­je hra­ne.
Za­to, dra­gi mo­ji, ako me­ne pi­ta­te, ,,ne pi­taj­te'' se ni­šta s ću­to­lo­zi­ma. Bje­ži­te od tih ,,mu­dra­ca'' i ,,mi­sa­o­nih'' fa­ca. U pro­tiv­nom, ne gi­ne vam si­ste­mat­sko za­glu­plji­va­nje. Ja odoh, da pro­zbo­rim ko­ju sa so­bom. I ja i moj bič. Jer ću­to­lo­zi su kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)