Pi­še: Ili­ja R. Mi­lja­nić


Pro­klet­stvo, uj­dur­ma, za­u­zda­va­nje pa­me­ta­ra, nad­vi­la se vla­da­vi­na „đa­o­la“ u kon­ti­nu­i­te­tu dva­de­se­tog vi­je­ka od ko­jeg pu­ko­še i du­ša i ti­je­lo. Ovo po­sr­nu­će, opja­ni­lo i „ma­le­ni Mon­te­ne­gro”, gdje ne po­ma­žu ni pre­ga­o­ci vječ­nog po­i­ma­nja ko­ji su zbo­ri­li i tvo­ri­li od „lu­ne do ve­be“ , div­ne sti­ho­ve iz ,,Gor­skog vi­jen­ca'' i na­rod­nog ple­ti­va od Ko­sov­skog bo­ja i Ka­ra­đor­đe­vog preg­nu­ća ko­jem se i ču­ve­ni voj­sko­vo­đa Na­po­le­on Bo­na­par­ta di­vio. Ne­ka­da je bio po­nos bi­ti Cr­no­go­rac zla­to­rod­ne di­na­sti­je Pe­tro­vi­ća, a da­na­šnji ,,mon­te­ne­grin'' je is­pu­ca­la tr­ska u mo­čva­ri bez ka­pi vo­de. Po­sr­nu­ća, za­hva­ti­la ve­ći­nu po­ro­di­ca ko­je ni „ku­ku­ri­jek“ spa­si­ti ne mo­že. Upra­vo se Mon­te­ne­gri­ja pre­vr­će u po­ku­ša­ji­ma vaz­di­za­nja, ali „ko­sov­ski bo­žu­ri“ ne da­ju mi­ra, dok vla­di­ka Da­ni­lo sil­no le­le­če na su­mor­nom mra­mo­ru Or­lo­vog kr­ša i po­ka­zu­je vla­da­o­cu Mon­te­ne­gra da pre­sta­ne sa po­sr­nu­ći­ma ko­ja ne­ma­ju li­je­ka već vječ­nog za­sti­đa i le­le­ka. Odar Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog kod „ba­sti­lje mo­zgo­va“ obr­nu­li pre­ma Rim­skom tr­gu i ta­ko iz­vr­nu­li vječ­nu za­po­vi­jest sve­ti­te­lja: „Cr­no­gor­ci, vje­ruj­te u Bo­ga i Ru­si­ju“. Vla­da­lac Mon­te­ne­gra sa „sit­nom po­slu­gom“ ot­pli­va do Sve­te sto­li­ce i po­lju­bi pr­sten kar­di­na­la s ple­som bri­tan­ske kra­ljev­ske lo­že... Evo do­đe vri­je­me da se ro­di­še „iz­an­đa­le du­še“ s bo­go­hul­stvom, ko­je od­ska­ču od Vi­tle­je­ma, sa su­za­ma od Aton­ske go­re do Va­se­lje­ne. Ne­ma vi­še taj­ne zvo­nja­ve, ko­ja je u sva­kom tre­nut­ku stva­ra­la sim­fo­ni­ju vječ­ne pra­vo­slav­ne ve­ze is­toč­nog tka­nja i ple­ti­va.
En­gle­ska lo­ža se vra­ća po­no­vo na 1924. go­di­nu i ra­ni­ja vre­me­na, ko­min­ter­ska sa­mo­u­bi­stve­na vre­me­na pra­vo­sla­vlja, od ko­jeg ta­ko­zva­ni, Gor­nji dom- Dom lor­do­va, da­no­noć­no pla­ni­ra mon­stru­o­zne pla­no­ve ko­ji su po­gub­niji od austrougar­skih i nje­mač­kih a­spi­ra­ci­ja. Ista ta lo­ža je in­sta­li­ra­la ne­u­ni­šti­vog Ti­ta za srp­ski na­rod, ko­ji je sa sa­rad­ni­ci­ma spr­žio pra­vo­slav­ni rod na pro­sto­ru eks Ju­go­sla­vi­je. Pri­sje­ti­mo se sa­mo šta je sve osmi­slio ta­da­šnji Cr­no­go­rac Mi­lo­van Đi­las, pr­vi Ti­tov po­slu­šnik, i na kra­ju ga Sr­bi sa­hra­ni­še u Be­o­gra­du u Ale­ji ve­li­ka­na... Srp­ski dra­gulj de­se­ter­ca Ra­do­van Be­ći­ro­vić re­če: ,,A En­gle­ska bez­du­šni­ca te­ška, neh­će Cr­noj da po­mo­že Go­ri, i to kad je bi­lo bi­ti ili ne bi­ti, sa­mo mu­vlja pa­met se mo­že na­da­ti u kra­ljev­sku lo­žu Lon­do­na, ko­ja dr­ži otrov­nu stri­je­lu za sve one ko­ji ni­je­su po­sr­nu­li do „pu­zo­fi­li­je“ sa traj­nim obo­lje­njem „ma­le­nog gu­šte­ra“ od zmij­skog otro­va''.
Po­tra­ži­mo do­zvo­lu od vječ­nih Cr­no­go­ra­ca da po­no­vi­mo sle­de­će: osmanlij­sko osva­ja­nje je „ma­le­no“, austro­u­gar­sko i nje­mač­ko kr­vo­loč­no, dok je br­o­do­lom po­sled­njih 27 lje­ta, bez­u­mlje od ko­jeg svi slav­ni pre­ga­o­ci uto­nu­še, dok tu­žba­li­ce od Lov­će­na do Dur­mi­to­ra na­ri­ču bez pre­stan­ka.
Još po­ne­ko – la­ko­pu­ze­ći, umi­šlja da je živ, a u prak­si je ne­živ, jer mu je pred oči­ma sve cr­nje od cr­nje­ga: đa­vo­li za­vla­da­še, tu­ži­o­ci za­cr­ni­še, vla­da­lac po­mra­čio, a po­slu­šni­ci pro­su­tog mo­zga s vi­še cr­nih pa­li­ca u ru­ka­ma bi­ju i pre­bi­ja­ju, udri mu­ški da ni­ko ne pre­tek­ne!
Evo se i su­do­vi vi­še ni­šta ne pi­ta­ju, do­bi­li pri­mat me­đu­na­rod­ni pla­ne­ri, a do­ma­ći da po­sma­tra­ju kao pti­ce se­li­ce, za­i­sta oku­pa­ci­ja Mon­te­ne­gra. Ne­ki ne smje­še pro­či­ta­ti na­red­bu u ka­bi­ne­tu, već tu­ma­ra­ju po hod­ni­ci­ma i usme­no ša­pu­ću i raz­ma­tra­ju na­red­bu ka­pi­tu­la­ci­je do­ma­ćih su­do­va i vje­ro­vat­no če­ka­ju Tu­pa­nja­nin No­va­ka da im kroz na­rod­ni ba­sno­slov pre­ve­de sno­ve sud­skog part­ner­stva za mir u mra­ku Mon­te­ne­gri­je. Banj­skom pa­di­ši i du­klja­ni­nu no­ve la­ti­no­go­ri­ce to ne­će bi­ti pre­te­ško, mo­žda se iz­vr­ne na le­đa s no­va tri azbuč­na slo­va od ko­jih se i ne­zna­ve­ni sti­de.
Knjaz Da­ni­lo na Or­lo­vom kr­šu ne da­va svi­je­tle zra­ke, vla­di­ka Ra­de spa­lio ,,Gor­ski vi­je­nac'' – Bi­bli­ju na­še­ga ro­da s po­sve­tom vječ­nom vo­ždu Ka­ra­đor­đu. Slav­ni pje­snik i vla­di­ka Ra­de To­mov Nje­goš u me­mli mra­mor­ne ka­te­dra­le cr­ve­nog Hr­va­ta Me­štro­vi­ća, Ti­ta, Mo­še, Velj­ka, Đi­la­sa, Jo­ve i dru­ge kli­jan­te­le sa Ka­men go­re pla­če ra­ši­re­nih ru­ku i zo­ve svo­ju maj­ku da ga okri­je­pi lov­ćen­skom vo­di­com i ko­nač­no mu vla­sto­drž­ci is­pu­ne za­vjet vječ­ne zu­blje. Obur­da­le, ko­li­jev­ke maj­či­nog mli­je­ka če­ka­ju vas­kr­snu­će i da ko­nač­no opet vrh Lov­će­na za­ki­ti pre­li­je­pa ka­pe­la u ko­joj će vla­di­ka Ra­de da vječ­no tvo­ri i zbo­ri uz stru­ne gu­sa­lah, ka­no ne­ka­da i da da­noć­no re­ci­tu­je: ,,Gor­ski vi­je­nac'', ,,Lu­ču'', ,,Srp­sko ogle­da­lo'', sve dok po­sr­nu­će kod Cr­no­go­ra­ca ne iz­li­je­či mli­je­kom ko­sov­skog za­vje­ta i ne­be­ske Ru­si­je. Ta­ko će Sr­bi sa Ne­ma­nji­ne oba­le, Ska­dra na Bo­ja­ni, ci­je­le Šu­ma­di­je, svih kra­ji­na i rod­nog nam Ko­so­va, is­ple­sti od ne­sa­lo­mi­vog vit­kog pru­ća od si­bir­skih bre­za vi­je­nac vječ­ne bra­će ko­ji naj­vi­še vo­le se­be, ali i ne mr­ze dru­ge. Pu­te­vi lu­do­sti i be­stid­nog in­te­re­sa će se obur­da­ti za­jed­no sa ni­šta­vi­lom bez­u­mlja i po­sr­nu­ća i ko­nač­no će Sve­to­sa­vlje nad­vla­da­ti vri­je­me đa­vol­skih dru­štve­nih mre­ža od ko­jih se čo­vje­ko­va gla­va ras­po­lu­ću­je u ta­šti­ne po­vam­pi­re­nja s is­ho­dom ne­iz­le­či­ve ane­mi­je.
Na kra­ju opet sti­ho­vi vla­di­ke Ra­da: Šta je čo­vjek, a mo­ra bi­ti čo­vjek; Tvar­ca jed­na ko­ju ze­mlja va­ra; Ime če­sno za­slu­ži­li na njoj; On je ima ra­šta po­la­zi­ti''.