- Pi­še: Če­do­mir An­tić
Do­ga­đa­ji u Cr­noj Go­ri, na ju­gu Sr­bi­je i u Ma­ke­do­ni­ji, te sra­mot­na pre­su­da fran­cu­skog su­da je­di­nom po­li­ti­ča­ru u Evro­pi ko­ji se u me­mo­a­ri­ma hva­li da je ubi­jao ci­vi­le ja­sno go­vo­re u pri­log jed­noj či­nje­ni­ci. Mi se na­la­zi­mo u ra­tu. Sr­be i srod­ne na­ro­de na­pa­la je agen­tu­ra SAD i NA­TO-a. Uči­ni­li su to po­no­vo. Ovo je za njih sa­mo de­mon­stra­ci­ja mo­ći. Raz­lo­zi agre­si­je ni­su na Bal­ka­nu, već da­le­ko iz­van nje­ga. Zna­ju da iz Ru­si­je ne­će do­ći od­go­vor dok ne uđu na pro­stor nje­nih ze­ma­lja. Zna­ju da ne­će po­tre­sti ni no­vu ad­mi­ni­stra­ci­ju SAD ko­ja se sto­ti­nu da­na bo­ri na ve­li­kom bro­ju fron­to­va... Za­to su se bi­ro­kra­te i di­plo­ma­te osi­li­le, ostra­sti­le i po­di­vlja­le u oče­ki­va­nju da za njih bez­o­pa­sna pro­vo­ka­ci­ja do­ne­se gran­di­o­zne di­vi­den­de...
U vri­je­me ka­da su rat­ni su­ko­bi u Si­ri­ji, Li­bi­ji i Ukra­ji­ni do­ne­kle po­če­li da sla­be, a pa­žnja ve­li­kih si­la po­sta­la usmje­re­na na dru­gi kraj svi­je­ta i Ko­rej­sko po­lu­o­str­vo, jed­na gru­pa zlo­na­mjer­ni­ka po­kre­nu­la je al­ban­ski šo­vi­ni­stič­ki po­kret. Da li je nor­mal­no da dr­ža­va ko­ja, u po­re­đe­nju sa dru­gim bal­kan­skim ze­mlja­ma, naj­ma­nje po­štu­je ma­njin­ska pra­va, jav­no pro­kla­mu­je na­ci­o­nal­no uje­di­nje­nje svog na­ro­da – ru­še­nje su­ve­re­ni­te­ta če­ti­ri i ga­še­nje bar dvi­je su­sjed­ne dr­ža­ve i u to­me bu­de pre­ćut­no i bez­u­slov­no po­dr­ža­va­na iz Va­šing­to­na i Bri­se­la? Da taj ko­ji pro­kla­mu­je bu­de pro­gla­ša­van za „Evro­plja­ni­na go­di­ne“ i od­li­ko­van le­gi­jom ča­sti naj­vi­šeg ste­pe­na? Da li je ra­zum­no da Ha­šim Ta­či, ko­men­ta­ri­šu­ći sta­nje u Ma­ke­do­ni­ji, iz­ja­vi da je Be­o­grad sre­di­šte svih pro­ble­ma na Bal­ka­nu? Ta­či ko­ji do sa­da ni­je pri­znao ni­ti je­dan al­ban­ski zlo­čin, či­ja vla­da ni­je is­pu­ni­la ni­jed­nu od­red­bu dva bri­sel­ska spo­ra­zu­ma... O Mu­sli­uu, pred­sjed­ni­ku op­šti­ne se­gra­ga­ci­o­ni­sti ko­ji bi da osva­ja Niš da i ne go­vo­rim.
Cr­na Go­ra je pr­o­šle sed­mi­ce ko­nač­no, uz boj­kot opo­zi­ci­je, na skup­šti­ni umje­sto uz re­fe­ren­dum­ski na­rod­ni pri­sta­nak, ušla u NA­TO. Za­što je ušla? S kim da ra­tu­je i od ko­ga da se bra­ni? Od svih nje­nih su­sje­da je­di­no Sr­bi­ja ni­je u NA­TO-u ili od nje­go­ve voj­ske oku­pi­ra­na...
U Ma­ke­do­ni­ji je pro­šlog če­tvrt­ka us­po­sta­vlje­na al­ban­ska he­ge­mo­ni­ja. Al­ban­ci ko­ji na­vod­no či­ne 25 od­sto sta­nov­ni­štva, ma­da su ne­dav­ni iz­bo­ri po­ka­za­li da je broj bi­ra­ča svih nji­ho­vih stra­na­ka uze­tih za­jed­no znat­no ma­nji, bi­ra­ju ko­ga će od ma­ke­don­skih stran­ka do­ve­sti na vlast. Ta­kvu he­ge­mo­ni­ju ni­smo vi­dje­li od de­ko­lo­ni­za­ci­je Afri­ke še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Ne­ko neo­ba­vi­je­šten ili zlo­na­mje­ran re­kao bi ka­ko to ni­je va­žno, naj­va­žni­je je ko ima par­la­men­tar­nu ve­ći­nu. Me­đu­tim, iako ma­ke­don­ske stran­ke od ob­no­ve de­mo­kra­ti­je u zbi­ru ima­ju vi­še od 60 od­sto po­sla­nič­kih mje­sta u So­bra­nju, ni­jed­na vla­da do­sad ni­je sa­sta­vlje­na, a da u ko­a­li­ci­ji ni­je bi­lo al­ban­skih stra­na­ka. Po to­me je Ma­ke­do­ni­ja iz­u­ze­tak u re­gi­o­nu. U Cr­noj Go­ri i Hr­vat­skoj Sr­bi su po us­po­sta­vi ne­za­vi­sno­sti obes­pra­vlje­ni i gur­nu­ti na mar­gi­nu, a u BiH su u ra­tu mo­ra­li da od­bra­ne svo­ja pra­va. Dje­li­mi­čan iz­u­ze­tak je Sr­bi­ja gdje su Al­ban­ci iza­šli iz usta­no­va još 1990, a da su htje­li pre­tvo­ri­li bi je u dru­gu Ma­ke­do­ni­ju, dok je sli­čan ma­da po­zi­ti­van pri­mjer Ma­đa­ra u AP Voj­vo­di­ni ko­ji či­ne ma­nje od 17 od­sto sta­nov­ni­štva u po­kra­ji­ni, a u Sr­bi­ji ne pre­la­ze tri od­sto, ali su u sva­koj po­kra­jin­skoj vla­di dru­gi part­ner i nji­hov se po­li­ti­čar na­la­zi na če­lu auto­no­mi­je.
Al­ban­ci­ma iz Ma­ke­do­ni­je sve to ni­je bi­lo do­volj­no. Za­to su 2001. po­di­gli usta­nak i iz­bo­ri­li da di­je­le su­ve­re­ni­tet nad Ma­ke­do­ni­jom. Je­dan od za­htje­va bio je da ma­ke­don­sku vla­du ni­je mo­gu­će sa­sta­vi­ti bez Al­ba­na­ca, ali da sa­mi Al­ban­ci bi­ra­ju ko­ja će nji­ho­va stran­ka ići u ko­a­li­ci­ju. Me­đu­tim, ka­da su ne­dav­no Al­ban­ci od­lu­či­li da po­dr­že for­mi­ra­nje vla­de s ma­ke­don­skom stran­kom ko­ja ni­je do­bi­la naj­vi­še gla­so­va na iz­bo­ri­ma, po­sta­lo je ja­sno da na pu­tu ka po­dje­li Ma­ke­do­ni­je i pri­zna­nju odav­no pro­gla­še­ne tzv. „Re­pu­bli­ke Ili­ri­de“, pr­vo tre­ba za­vla­da­ti Ma­ke­do­ni­jom. Baš kao što je Mi­lo Đu­ka­no­vić, za­hva­lju­ju­ći po­sva­đa­nim pig­me­ji­ma iz DOS-a, jed­no vri­je­me vla­dao dr­žav­nom za­jed­ni­com SCG.
Ma­ke­don­ski na­rod je to shva­tio. Ka­da su mi­mo pro­ce­du­re i pro­tiv­no Usta­vu ze­mlje, po­zi­va­ju­ći se na pra­vi­la de­mo­krat­skog od­lu­či­va­nja, po­sla­ni­ci SDSM-a i al­ban­skih par­ti­ja iza­bra­li Ta­la­ta Dža­fe­ri­ja, po­bu­nje­ni­ka i te­ro­ri­stu ko­me su Ame­ri­kan­ci is­po­slo­va­li am­ne­sti­ju, a on­da ga na­met­nu­li za mi­ni­stra od­bra­ne i sa­da za dru­gog čo­vje­ka dr­ža­ve, i ka­da je je­dan al­ban­ski šo­vi­ni­sta sa go­vor­ni­ce So­bra­nja po­čeo da ur­li­če na­ci­o­nal­nu him­nu dru­ge dr­ža­ve, na­rod je uzeo stva­ri u svo­je ru­ke. Puč je spri­je­čen. Po­li­ci­ja je ka­sni­je re­a­go­va­la, a po­bu­nje­ni­ci i iz­daj­ni­ci su do­bi­li ba­ti­ne.
Si­tu­a­ci­ja se po­sle pri­vre­me­no smi­ri­la. SDSM i al­ban­ski šo­vi­ni­sti po­sti­gli su cilj: če­ka­li su osam sa­ti da se pred zgra­dom oku­pi na­rod ko­ji mje­se­ci­ma sva­ko­dnev­no pro­te­stu­je u to vri­je­me, pa pri­stu­pi­li ne­le­gal­nom iz­bo­ru. Že­lje­li su da iza­zo­vu gnjev mno­štva i pred svi­je­tom se pri­ka­za­li kao mi­ro­lju­bi­ve de­mo­kra­te. Sa­da su svi upla­še­ni od gra­đan­skog ra­ta. Me­đu­tim, re­gi­o­nal­no gle­da­lo, ko­nač­no je, po­sle dva­de­set i se­dam go­di­na na­si­lja i ne­prav­de ko­ju tr­pi­mo, kuc­nuo čas za od­go­vor. Sr­bi­ja ne­će bi­ti dr­ža­va dok ma­kar Jo­nuz Mu­sliu ne od­le­ži če­tr­de­set go­di­na u ro­bi­ja­šni­ci u Ni­šu. Ma­ke­do­ni­ja ne­će bi­ti dr­ža­va dok one ko­ji že­le da sru­še nje­nu ne­za­vi­snost, da nje­nom na­ro­du na­met­nu ono što Al­ban­ci ni­ka­da ne bi pri­hva­ti­li čak ni u Ju­go­sla­vi­ji (gdje su ima­li vi­še pra­va ne­go u pa­kle­noj En­ver Ho­dži­noj dis­to­pi­ji), ko­ji su ubi­ja­li ci­vi­le na Smilj­kov­skom je­ze­ru i sa Ko­so­va do­šli da pa­le Ma­ke­do­ni­ju, ne bu­du za­u­vi­jek po­li­cij­ski i sud­ski po­ra­že­ni. Ma­ke­do­ni­ja mo­že da bu­de dr­ža­va, ali ako bu­du slu­ša­li raz­ne Ha­no­ve i Mo­ge­ri­ni­je­ve pro­ći će kao Ju­go­sla­vi­ja. Raz­li­ka je u to­me što smo mi mo­gli da od­u­sta­ne­mo – nji­ma po­sle po­dje­le ne­će osta­ti ni­šta.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)