- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Alek­san­dar Vu­čić je i zva­nič­no po­stao sed­mi pred­sjed­nik Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Po­lo­žio je za­kle­tvu i odr­žao ina­u­gu­ra­ci­o­ni go­vor. Ni­je bio ni pri­bli­žno op­ši­ran kao pro­šle go­di­ne, sa pre­mi­jer­skim eks­po­ze­om. Spo­me­nuo je pro­mje­nu Usta­va. Pri­je tri­na­est go­di­na Bo­ris Ta­dić je na svo­joj ina­u­gu­ra­ci­ji go­vo­rio i o Ja­se­nov­cu i Sre­bre­ni­ci. To­kom nje­go­vog man­da­ta dr­ža­va je za­bo­ra­vi­la Ja­se­no­vac, on je oti­šao u Sre­bre­ni­cu, is­tr­pio po­ni­ža­va­nja i uvre­de, a Na­rod­na skup­šti­na Sr­bi­je usvo­ji­la je jed­nu de­kla­ra­ci­ju o zlo­či­nu u tom gra­du. Sre­bre­nič­ko pi­ta­nje osta­lo je za Sr­bi­ju otvo­re­no upr­kos pre­su­di Me­đu­na­rod­nog su­da u Ha­gu, is­po­ru­či­va­nju ge­ne­ra­la Mla­di­ća, ba­ti­na ko­je je pre­mi­jer Vu­čić ta­mo do­bio... Osta­će otvo­re­no dok i po­sled­nji Sr­bin bu­de ži­vio na li­je­voj oba­li Dri­ne, jer od po­čet­ka ni­su bi­le va­žne žr­tve već ci­lje­vi.
U vri­je­me ka­da je Ta­dić iza­bran, skup­šti­na je usvo­ji­la za­kon o kan­to­ni­za­ci­ji Ko­so­va i Me­to­hi­je – ako je ikad po­sle 1999. bi­lo šan­se da ne­što spa­si­mo u po­kra­ji­ni – bi­lo je ta­da. Ko­štu­ni­ca je bio for­ma­li­sta i dok­tri­nar ko­ji pro­blem ni­je ra­zu­mio. Ta­dić je bio ka­ri­je­ri­sta ko­ga ni­šta dru­go ni­je za­ni­ma­lo. Ka­da je na pri­hva­ta­nju uklju­či­va­nja u EU bez pri­zna­va­nja in­te­gri­te­ta Sr­bi­je do­bio po­moć Bri­se­la i Va­šin­go­na, a za­tim i po­bje­du na iz­bo­ri­ma, po­pu­stio je pri­hva­ta­ju­ći da pi­ta­nje sta­tu­sa sa UN pre­đe na EU. Usko­ro su po­če­li pre­go­vo­ri, na­iz­gled o pi­ta­nji­ma sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Cilj je bio da po­sle po­pu­šta­nja oko, tvr­di­li su, „sva­ko­dnev­nih pi­ta­nja“, od su­ve­re­ni­te­ta Sr­bi­je osta­ne sa­mo či­nje­ni­ca da Ko­so­vo ni­je čla­ni­ca UN. Ta­dić je po­ku­ša­vao da ne­ka­ko iz­vu­če ma­kar auto­no­mi­ju za Sr­be na sje­ve­ru. Ni­je uspio. Bri­sel i Va­šing­ton su že­lje­li sve, od­mah i bes­plat­no. Na­šla se SNS želj­na vla­sti i sprem­na da po­nu­di vi­še. I ubr­zo po­sle do­la­ska na vlast, ona je ključ­no do­pri­ni­je­la pri­hva­ta­nju dva bri­sel­ska spo­ra­zu­ma. Nji­ho­vim slo­vom Sr­bi­ja se od­re­kla osta­ta­ka sud­ske, po­li­cij­ske i sva­ke dru­ge vla­sti na KiM, pri­hva­ti­la da ne­će ome­ta­ti ula­zak „Re­pu­bljik Ko­so­va“ u me­đu­na­rod­ne usta­no­ve... Dru­ga stra­na je obe­ća­la da će do­zvo­li­ti stva­ra­nje Za­jed­ni­ce srp­skih op­šti­na, ko­ja me­đu­tim ne iz­la­zi iz ovla­šće­nja ko­ja je pred­vi­đao od Sr­bi­je ne­pri­hva­će­ni Ah­ti­sa­ri­jev plan. Stra­ne na­vod­no ni­su is­pu­ni­le sve na šta su se oba­ve­za­le, ali Sr­bi­ja ni­je do­bi­la ni­šta.
U svom ina­gu­ral­nom go­vo­ru Vu­čić je po­ku­šao, baš kao i Ta­dić ne­ka­da, da odr­ži ne­ka­kvu rav­no­te­žu. Go­vo­rio je o Usta­vu i oba­ve­zi pre­ma Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ali i o ras­ki­du sa pro­šlo­šću, su­ko­bu sa mi­to­vi­ma, po­gle­du u bu­duć­nost – umje­sto u pro­šlost... Za­kleo se na Ustav ko­ji je obe­ćao da će mi­je­nja­ti. Re­če, zbog oba­ve­ze pre­ma EU, ali i zbog nas sa­mih. Da­kle, na­sta­vlja­mo po sta­rom. Pred na­ma je sto­ti kom­pro­mis za kom­pro­mi­som. Šta je još mo­gu­će da­ti, osim du­še? Ka­ko će iz­gle­da­ti to su­o­ča­va­nje sa „stvar­no­šću“? Sje­ćam se ka­ko sam, fe­bru­a­ra 2006. go­di­ne, u emi­si­ji u ko­joj sam bio su­če­ljen sa Vu­či­ćem, po­ku­ša­vao da do­ka­žem kao je bo­lje po­di­je­li­ti Ko­so­vo i Me­to­hi­ju ne­go osta­ti bez iče­ga. Gle­dao me je po­dru­glji­vo: „Če­kaj­te, če­kaj­te... Do­bro je da ka­že­te – re­ci­te gla­sno: vi i va­ša stran­ka ho­će­te da pri­zna­te ne­za­vi­snost Ko­so­va!? To je no­vi mo­me­nat, sa­mo ka­ži­te, re­ci­te... ! “ I ta­ko u ne­do­gled. Sa­da on sâm po­na­vlja obra­zlo­že­nja, ali ne­ma ni po­dje­le, ni auto­no­mi­je za kra­je­ve u ko­ji­ma su se odr­ža­li Sr­bi.
I dok se Vu­čić gr­či, hva­li se us­pje­si­ma. Go­vo­ri o pro­mje­ni Usta­va na ko­jem se upra­vo za­kleo, su­sre­tu sa re­al­no­šću, ru­še­nju mi­to­va, ali i o neo­d­ri­ca­nju od Ko­so­va... Tom po­li­tič­kom Ha­ri­ju Hu­di­ni­ju ni­ko od za­šti­ti­ni­ka iz ino­stran­stva ne že­li da po­mog­ne. Ne­po­sred­no na­kon ina­u­gu­ra­ci­je ne­ko­li­ko sr­bo­mr­zač­kih ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja odr­ža­lo je pred­sta­vlja­nje knji­ge Ati­fe­te Ja­hja­ge. Ja­hja­ga je je­dan umi­šlje­ni me­di­o­kri­tet, ja­ko sum­nji­vog obra­zo­va­nja i na­bil­do­va­ne ka­ri­je­re (ge­ne­ral­ka po­li­ci­je u tri­de­se­tim, pred­sjed­ni­ca „Re­pu­bljik Ko­so­va“ sa 36 go­di­na), ko­ja se sa­da is­ti­če kao prav­ni­ca i spi­sa­te­lji­ca, pa ob­ja­vlju­je is­po­vi­je­sti že­na si­lo­va­nih to­kom ra­ta na Ko­so­vu. Ni­sam pro­na­šao tu knji­gu, ali pret­po­sta­vljam, či­ta­ju­ći go­di­na­ma Ja­hja­gi­ne iz­ja­ve, da su nje­ne žr­tve „et­nič­ki či­ste“. Pa i bo­ri­li su se vi­še za „et­nič­ku či­sto­ću“, ne­go za ne­za­vi­snost. Ja­hja­ga se na­lju­ti­la što je na­vod­no ni­su pu­sti­li na te­ri­to­ri­ju sre­di­šnje Sr­bi­je – ne spo­mi­nje da nje­ni su­na­rod­ni­ci već sed­mi­ca­ma ne do­zvo­lja­va­ju srp­skim dr­žav­nim fun­ci­o­ne­ri­ma da do­đu na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. Za­to se obra­ti­la pre­ko vi­deo-lin­ka. U srp­skom Be­o­gra­du, gr­di­la je Sr­bi­ju. Na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji Sr­bi su či­ni­li 12 od­sto sta­nov­ni­štva i 33 od­sto žr­ta­va. Ipak, osim ne­što ma­lo na srp­skom su­du, Al­ban­ci­ma uglav­nom ni­je ni su­đe­no. Za­to je i osno­van me­đu­na­rod­ni sud za zlo­či­ne OVK, ko­ji ni­ka­ko da poč­ne s ra­dom. I na­rav­no, od­mah je re­a­go­vao ame­rič­ki kon­gre­smen ko­ji je po­zvao EU da za­u­sta­vi pri­jem Sr­bi­je u svo­je član­stvo. Da­će do­bri i pra­ved­ni Bog pa nas ni­ka­da ne­će pri­mi­ti u ta­kvu uni­ju.
Gdje će­mo sti­ći na­sta­vlja­ju­ći do­sa­da­šnju po­li­ti­ku? Ima li na­de da će­mo ne­što sa­ču­va­ti ako ne­pre­kid­no pri­hva­ta­mo istu igru? Umje­sto da pre­ki­ne­mo sve raz­go­vo­re dok ne bu­du sprem­ni na ne­ka­kav kom­pro­mis... Zar ne mo­že­mo da uhva­ti­mo i osu­di­mo ma­kar jed­nog po­zna­ti­jeg al­ban­skog rat­nog zlo­čin­ca? Za­što ne bra­ni­mo ono što mo­že­mo? Ali mi po­na­vlja­mo iste man­tre. I još fi­nan­si­ra­mo ološ i kvi­slin­ge ko­ji­ma je Ja­hja­ga „pred­sjed­ni­ca“, dok ospo­ra­va­ju onog ko­ga su iza­bra­li gra­đa­ni dr­ža­ve u ko­joj ži­ve. Mo­že­mo mno­go to­ga, ali onaj ko uči­ni ono što mo­že za svoj na­rod, če­sto ne mo­že mno­go da uči­ni za se­be sa­mog. U to­me je naš pro­blem od 1990. go­di­ne do da­nas...
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)