-Autor: Mi­lan Ru­žić

Ka­da je Ko­so­vo u pi­ta­nju, svi se pra­ve da ni­ko­me ni­šta ni­je ja­sno, a ja­sni­je ne mo­že bi­ti! Ne­ka­kvi biv­ši i bu­du­ći „zva­nič­ni­ci“ iz­ma­šta­ne sa­mo­stal­ne dr­ža­ve Ko­so­vo, a u zbi­lji biv­ši i sa­da­šnji zlo­čin­ci, mo­gu ovih da­na da iz­ja­ve šta god po­že­le i da za to ne sno­se ni­ka­kvu od­go­vor­nost!
Ne znam da li Evro­pa, ko­ju svi do­ži­vlja­va­ju kao obe­ća­ni raj, a ona ni­je da­le­ko od pa­kla, mo­žda ima lo­še pre­vo­di­o­ce, pa se sve iz­ja­ve ko­je se upu­te sa Ko­so­va pre­ma Sr­bi­ji tu­ma­če po­gre­šno? Ka­da se već svi fr­lja­ju op­tu­žba­ma ve­za­nim za ha­ke­re, da ni­je mo­žda ne­ki ame­rič­ki ha­ker umi­je­šao pr­ste u pr­o­gram za pre­vo­đe­nje?
Dok đa­ci u Ti­ra­ni uče o ,,Ve­li­koj Al­ba­ni­ji’’, na­ši đa­ci ne zna­ju ni gdje je Ko­so­vo! A dok se Ko­so­vo pu­ni no­vim ame­rič­kim tru­pa­ma, kod nas se pra­zne gla­ve onih ko­ji bi mo­ra­li bri­nu­ti o Ko­so­vu!
Naj­je­zi­vi­je od sve­ga su bi­le pri­jet­nje da Sr­bi­ja vi­še ne­će po­sto­ja­ti na Ko­so­vu ako po­je­din­ci po­sta­nu zva­nič­ni­ci! Ne znam sa­mo ka­ko pla­ni­ra­ju da uki­nu Sr­bi­ju na Ko­so­vu? Dru­go, ka­ko ni­ko­ga od njih ni­je sra­mo­ta da bu­du zva­nič­ni­ci di­je­la Sr­bi­je, ko­ju to­li­ko mr­ze, plju­ju i či­ji su na­rod is­tre­blji­va­li?
Go­di­na­ma se go­vo­ri o „oslo­ba­đa­nju“ Ko­so­va! Ne znam sa­mo za­što za­dr­ža­ti na­ziv Ko­so­vo ako tu ne­ma Sr­ba? Znam da ne­ma ve­će ra­do­sti, ako već mr­ze sve što je srp­sko, ote­ti naj­srp­ski­ji dio ove pla­ne­te, ali da li ima ve­ćeg po­ni­že­nja ne­go ži­vje­ti na mje­stu za ko­je zna­te da ni­je va­še i da ni­ka­da ne­će ni bi­ti? Da sa Ko­so­va pro­tje­ra­ju sve Sr­be, opet će ono bi­ti srp­sko i to ni­ko ne mo­že da pro­mi­je­ni!
Isto ta­ko se ovih da­na išlo do to­ga da se Ko­so­vo na­zi­va „de­mo­krat­skom ze­mljom“. Mi­slim da su ov­dje pre­vo­di­o­ci opet za­ka­za­li, jer je valj­da pri­rod­no re­ći da je Ko­so­vo srp­ska ze­mlja!
Od pre­kla­nih vra­to­va, po­pa­lje­nih ku­ća, si­lo­va­nih že­na, pre­o­ra­nih pu­te­va, za­rav­nje­nih cr­ka­va, oku­pi­ra­nih ma­na­sti­ra, zlo­sta­vlja­ne srp­ske dje­ce, tr­go­vi­ne orga­ni­ma, zi­da pla­ča, je­di­no vi­še bo­li zid ću­ta­nja „sa­vre­me­ne de­mo­krat­ske Evro­pe“ i svi­je­ta! Ka­da se ova­kvi zlo­či­ni pre­ću­te, on­da se si­ju ne­prav­da i zlo! A šta sve te svjet­ske gla­vo­nje oče­ku­ju da ža­nju sa Ko­so­va ako sa­de sa­mo žr­tve? Me­ni dje­lu­je da je ono što se da­nas do­ga­đa u ve­li­kim evrop­skim gra­do­vi­ma sa­mo po­če­tak ko­sov­ske že­tve!
Ne znam sa­mo ka­ko se još uvi­jek ni­ko od zlo­či­na­ca ni­je za­lo­žio za to da se u Sr­bi­ji iz obra­zov­nog pro­gra­ma u ško­la­ma iz­ba­ci pje­sma „Na kraj se­la žu­ta ku­ća“ ka­da već tvr­de da ne­ma do­ka­za o nje­nom po­sto­ja­nju?!
Sva­ka te­ška ri­ječ, sva­ka žr­tva, sva­ko ka­me­no­va­nje, sva­ko pa­lje­nje i sve ri­je­či op­tu­žbe se ta­ko la­ga­no pro­vu­ku u svi­jet, a da se ni­ko ne za­pi­ta ka­ko to da su ti Sr­bi, taj okrut­ni i ge­no­cid­ni na­rod, naj­vi­še pro­pa­ti­li i naj­vi­še ne­sta­li u od­no­su na sve dru­ge? Ni­ko vi­še ne do­vo­di u pi­ta­nje srp­sku kri­vi­cu!
Ako već gra­ni­ce da­na­šnjem svi­je­tu ne zna­če ni­šta, za­što se on­da to­li­ko ra­tu­je da bi se one po­no­vo po­sta­vi­le i za­što se no­vo­u­spo­sta­vlje­ne gra­ni­ce te­že po­mje­ra­ju od sta­rih? Ka­ko je do­šlo do to­ga da vje­či­ti isto­rij­ski gu­bit­ni­ci po­sta­ju no­vi po­bjed­ni­ci i da no­vo­na­sta­le dr­ža­ve iz­mi­šlja­ju isto­ri­ju ne bi li do­ka­za­le da su sta­ri­je od svih dru­gih? Ot­kad su to fa­ši­sti po­sta­li fi­lan­tro­pi, tla­či­te­lji bor­ci za ljud­ska pra­va, zlo­čin­ci po­sta­li dr­žav­ni­ci (a ne obrat­no ka­ko nas isto­ri­ja uči), te­ro­ri­sti bor­ci za slo­bo­du?
In­te­re­su­je me po­stu­pak ko­jim će oni ko­ji su iz­va­li­li srp­ske spo­me­ni­ke po­sta­ti he­ro­ji! Ti lju­di su iste te Sr­be, ubiv­ši ih, otje­ra­li u gro­bo­ve, a sa­da ih mr­tve na­no­vo ubi­ja­ju ta­ko što im i po­sled­nji trag o po­sto­ja­nju za­ti­ru! Ni­je zlo­čin­ci­ma bi­lo do­volj­no što bi na Du­hov­ske za­du­šni­ce Sr­bi pla­ka­li za svo­jim vo­lje­ni­ma ko­je su „de­mo­kra­ti­za­ci­ja“ i „oslo­ba­đa­nje“ Ko­so­va od­ve­li u smrt, ne­go su po­red srp­skih ovo­ze­malj­skih ku­ća, po­ru­ši­li i one vječ­ne! Taj jad i to pla­ka­nje su naj­ljep­ša pje­sma, ko­jom du­šu po­je evrop­ske i svjet­ske de­mo­kra­te i bor­ci za ljud­ska pra­va, ko­ju im kom­po­nu­ju zlo­čin­ci, a iz­vo­di hor na­mu­če­nog srp­skog na­ro­da!
I kad se svi zlo­či­ni pro­tiv Sr­ba po­rek­nu, svi­jet će ta­ko pri­zna­ti da je po­lu­dio, a Sr­bi će osta­ti da ži­ve sud­bi­nu Ko­so­va, ze­mlje ko­je je ujed­no i ko­li­jev­ka i vječ­na ku­ća, ra­dost i mu­ka, po­nos i ra­na ju­nač­ka!

wwwi­skra.co