- Autor: Dra­gan Bur­sać
Ovih da­na, di­glo se i sta­ro i mla­do, da tra­ži i va­di pa­so­še. A, pa­so­ša ne­ma. Za­pra­vo ima, ali onih knji­ži­ca pa­so­ških ne­ma. Što ti do­đe na isto. Za­pra­vo, ima i njih. Žur­nih, ka­žu. Pla­tiš 240 ma­ra­ka i za dan do­bi­ješ pa­soš. Ne­go, pra­vo je pi­ta­nje - šta će te­bi, na­ro­de, bo­san­ski pa­soš?
Šta si se vaz­di­gao, na­ro­de moj, ka­kvi su te to pun­drav­ci uhva­ti­li? Ku­da ćeš? Ima ko ide, zna se ka­ko ide, ko­jim avi­o­nom le­ti, u ko­li­ko sa­ti le­ti, sa kim le­ti i kod ko­ga sli­je­će. Ni­je za te­be, na­ro­de mi­li, pa­soš.
Je­dan pa­me­tan čo­vjek re­če da ne tre­ba ni pi­ta­ti nor­mal­no ljud­sko bi­će što mu tre­ba taj do­ku­ment. Dru­gi do­ba­ci da je to ugro­ža­va­nje jed­nog od osnov­nih ljud­skih pra­va, pra­va na kre­ta­nje. Tre­ći se za­bri­nu ka­ko je dr­ža­va inert­na i ne­spo­sob­na, pa ni­je u sta­nju svo­jim sta­nov­ni­ci­ma da obez­bi­je­di ni­ti put­ne knji­ži­ce.
A, vi­di­te, svi su oni u kri­vu, na­ro­de bo­san­ski. Ni­si ti nor­mal­no ljud­sko bi­će, ti si na­rod naš. Da si nor­mal­no bi­će ljud­sko, ne bi za istu ka­ba­da­hi­ju i lo­po­va gla­sao če­tvrt vi­je­ka, ne­što bi mi­je­njao, va­ra­kao se, pro­te­sto­vao i bu­nio se. Ta­ko to ra­de ne­ka ta­mo nor­mal­na dvo­no­žna bi­ća. Ona, za­to, va­la, ima­ju i pa­soš i de­sti­na­ci­ju i sa čim oti­ći na istu. A, ti, na­ro­de moj, pred ku­ti­ju pa uvi­jek istog vo­la za­o­kru­ži. Ili mi­mo ku­ti­je na ne­djelj­no ma­mu­ra­nje. I, iskre­no, šta će te­bi pu­tov­ni­ca?!
Idi u Dri­nić, na iz­vor Bo­sne, u An­drić­grad. Do­bro, pre­sko­či An­drić­grad, ali po­sje­ti pr­vo i upo­znaj svo­ju do­mo­vi­nu. Znaš ka­ko se ka­že - upo­znaj do­mo­vi­nu, da bi pa­soš do­bio. Na kra­ju kra­je­va, šta ti ima bi­ti dra­že ta­mo ne­ko et­no se­lo od do­ma­će vu­ko­jeb..., od do­ma­ćeg se­la? Pa, jel’ ta­ko! Se­o­ski tu­ri­zam, ba­to. Da ne odeš pod mač ba­to! Pr­vo ko­sid­ba, pa pre­vr­ta­nje ot­ko­sa, pa ku­plje­nje si­je­na, pa pla­šće­nje... Ima da do­bi­ješ i bo­ju i kon­di­ci­ju i mi­ši­će. Aerob­ni plus ana­e­rob­ni tre­ning i vi­ta­min D. A, ba­ba Sta­na ne tra­ži ni pa­so­ša ni vi­ze. Sa­mo za­ku­va gra­ha, na plus 35, pa ga dva pu­ta za­pr­ži, ima da se pra­ši do Sar­di­ni­je. Bez­vi­zno i bez Šen­ge­na.
Ka­žeš, ho­ćeš put­nu is­pra­vu, a ta­mo u Agen­ci­ji sve ne­rad­ni­ci? Ka­ko, bo­lan, ne­rad­ni­ci? Pa znaš li ti da je to mul­ti­di­sci­pli­na­ran svi­jet Bo­gu drag i mio. Na­ro­de, pa ti pred­sta­ve ne­maš o ka­kvim se pre­ga­o­ci­ma i cr­nim rad­ni­ci­ma ra­di! Evo, na pri­mjer, biv­ši di­rek­tor Agen­ci­je za iden­ti­fi­ka­ci­o­ne do­ku­men­te, Edim Ne­si­mi, pod­nio je ostav­ku na istu po­zi­ci­ju, sa­mo da bi sam se­bi ne­ko vri­je­me bio sa­vjet­nik. Pa zna­te li vi ko­li­ka su to od­ri­ca­nja? Čo­vjek je mo­rao sam se­be sa­vje­to­va­ti, jer lo­gič­no, ko­me ćeš naj­vi­še vje­ro­va­ti, ne­go sa­mom se­bi.
Da li se do­bro na­sa­vje­to­vao ili ne, tek, mu­dro je za­klju­če­no ka­ko je Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni sa­svim do­sta oko 550 hi­lja­da pa­so­ša. Pa­met­no! Ja­ka­ko ne­go pa­met­no. Sva­kom če­tvr­tom sta­nov­ni­ku ze­mlje po je­dan i mir­na Bo­sna. I Her­ce­go­vi­na. Jed­na nje­na če­tvr­ti­na. Kad se stvo­re uslo­vi.
Jer, tre­ba­lo je bi­ti pa­me­tan i mu­dar. Tre­ba­lo je spri­je­či­ti od­liv ,,mo­za­ka” i me­di­cin­skih se­sta­ra iz ze­mlje u grad Ce­lje, Ma­ri­bor i osta­le eko­nom­ske dži­no­ve i en­kla­ve. Za­pra­vo, ne­do­sta­tak pa­so­ša di­rekt­no spr­je­ča­va hu­ma­ni­tar­nu ka­ta­stro­fu is­pred ba­nja­luč­kog ,,Ekva­to­ra” i osta­lih punk­to­va di­ljem ze­mlje is­pred ko­jih nam Slo­ven­ci od­vo­de u ja­ni­ča­re aka­dem­sku ne­jač da pe­ru zad­nji­cu ko­ru­škim ba­ba­ma.
Ne­će mo­ći ove no­ći, Zmaj­če­ki! A, ni da­na. Ni idu­ćeg, ni onog iza! Na­še di­je­te da se mu­či i ri­lja kod te­be za 1.600 eura, kad mo­že kod nas bez­pa­so­šno na­tu­ći 400 ma­ra­ka. I još da pa­da u ne­svi­jest na vru­ćem as­fal­tu, što bi re­kao Ju­ra Stu­blić, če­ka­ju­ći rad­nu do­zvo­lu. Jok! Ne­ma pa­so­ša, ne­ma po­tre­be če­ka­ti do­zvo­lu.
A, što je naj­va­žni­je, mo­ra­to­ri­ju­mom na pa­so­še, spr­je­ča­va se uru­ša­va­nje na­šeg su­per­sta­bil­nog zdrav­stve­nog si­ste­ma. Ne­će nas por­tir is­pred bol­ni­ce mu­či­ti ri­je­či­ma ,,Znam da si po­nio an­ti­bi­o­ti­ke i mor­fi­jum, ‘ajd sad ku­ći, pa po­ne­si i dok­to­ra i me­di­cin­sku se­stru... ha­ha­ha­ha’’! Sad će­mo no­sti­ti sa­mo mor­fi­jum i an­ti­bi­o­ti­ke, a bez pa­so­ša, zdrav­stve­nog osi­gu­ra­nja i uve­za­nog sta­ža, do­če­ka­će nas uvi­jek lju­ba­zno i na­smi­ja­no oso­blje na­ših ras­ko­šnih kli­nič­kih cen­ta­ra.
Zli je­zi­ci ve­le da ma­me s dje­com ne mo­gu do­bi­ti pa­soš. Če­ka­ju mje­se­ci­ma. Ne mje­sec, ne­go mje­se­ci­ma. Ne mo­gu, pa ne mo­gu, šta sad. Sje­di ma­ma kod ku­će, nje­guj di­je­te, raz­mu­ti mu ma­lo sla­ne tu­zlan­ske so­li u la­vo­ri­ću, isto ti je to kao Ku­ša­da­si ili Za­kin­tos. Ma­lo ,,Ar­ge­te’’ na le­bac i eto te u Tu­če­pi­ma, dra­ga ma­ma. U mi­sli­ma. Jer, mo­re je ta­ko pa­se.
Eto, isto će ti to re­ći i dru­go­vi iz ID­DEE, ko­ji mu­dro na­ba­vlja­ju na ka­ši­ki­cu po je­dan pa­soš na če­ti­ri sta­nov­ni­ka i na­ši po­li­ti­ča­ri i taj­ku­ni. Na kra­ju kra­je­va, na­ro­de mi­li, oni su se sa­mi mo­ra­li žr­tvo­va­ti, obi­ći či­tav svi­jet, sve te ogav­ne tu­ri­stič­ke de­sti­na­ci­je, a jed­nom su čak po­sla­li i is­tu­re­nu de­le­ga­ci­ju po­po­va iz Her­ce­go­vi­ne na Ha­va­je, sve ka­ko bi se uvje­ri­li da sun­ce do­ma­ćeg ne­ba naj­ljep­še si­ja i da ne­ma ra­ja bez rod­no­ga kra­ja.
Ni­šta po­gri­je­ši­li ni­su. Za­to, ma­ni­te se pa­so­ša. Gdje je pa­soš, tu je i So­roš. Smr­di to, bra­te mi­li. Ta pu­to­va­nja, to tzv. ši­re­nje vi­di­ka, to čo­vje­ka sa­mo u ne­pri­li­ku i is­ku­še­nje mo­že do­ve­sti. Pa da! Jer ta­mo kad se ot­ko­tr­lja­te pre­ko Bre­ga­ne, sa­mo če­ka­ju, ko Je­ho­vi­ni svje­do­ci, ovi so­ro­šev­ci sa ke­sa­ma nov­ca, da vas za­tr­pa­ju i oma­me. To, od­ma’, ko ko­bra plju­va­či­ca, do­bar dan, do­bar dan, evo iz­vo­li­te 1.000 do­la­ra, ka­ko vam mo­že­mo po­mo­ći.
I na kra­ju kra­je­va, ako ste baš to­li­ko na­vr­li, po 240 ma­ra­ka, vas če­tvo­ro­fa­mi­li­jar­no, što će re­ći 1000 KM i Bog, Hur­ga­da i ID­DEE-a da vas vi­de. Ni­ti će­te se gu­ra­ti, ni­ti će­te smr­di­ti i kam­po­va­ti u CIPS-u mje­se­ci­ma.
Opu­sti se, na­ro­de mi­li bo­san­ski, kad već bi­raš ova­ko opu­šte­nu vlast.
Ne­ma ze­mlja za star­ce, ne­ma pa­so­ša za Bo­san­ce.
Objek­tiv­no, šta će nam pa­soš?

Da si nor­mal­no bi­će ljud­sko, ne bi za istu ka­ba­da­hi­ju i lo­po­va gla­sao če­tvrt vi­je­ka, ne­što bi mi­je­njao, va­ra­kao se, pro­te­sto­vao i bu­nio se
Al Ja­ze­e­ra