- Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

Po­seb­no sam osje­tlji­va na na­pu­šte­nu i te­ško obo­lje­lu dje­cu. To je ono kad za­ni­je­mim i ne­mi­nov­no se­bi po­sta­vim pi­ta­nje: ,,Či­me je ne­du­žno di­je­te to za­slu­ži­lo?” Šta se to de­si kad be­ba obo­li od ra­ka?! Ko­ja to mu­ka ne­ko­ga mo­že da na­tje­ra da svo­je di­je­te osta­vi na uli­ci ili na ne­či­jem kuć­nom pra­gu?! Vje­ru­jem da sva­ki čo­vjek mo­že da se na­đe u na­iz­gled bez­iz­la­znoj si­tu­a­ci­ji, ali ta­ko­đe sma­tram da ni­ka­da ni­su sve mo­guć­no­sti za rje­še­nje pro­ble­ma is­cr­plje­ne do kra­ja.
Po mom skrom­nom mi­šlje­nju, naj­ple­me­ni­ti­ji ljud­ski čin je usvo­ji­ti na­pu­šte­no di­je­te i ti­me ga spa­si­ti si­gur­ne bi­je­de i no­stal­gi­je za po­ro­di­com. Iz tog raz­lo­ga po­seb­no ci­je­nim ve­li­ke film­ske zvi­je­zde, kao i jed­nog cr­no­gor­skog pop pje­va­ča, ko­ji su to uči­ni­li i svo­jim pri­mje­rom da­li ve­li­ki do­pri­nos ak­tu­e­li­za­ci­ji od­re­đe­nog dru­štve­nog pro­ble­ma i nje­go­vom rje­ša­va­nju.
U Cr­noj Go­ri, ne­da­le­ko od Ko­to­ra i Tiv­ta, u ma­lom mje­stu zva­nom Bi­je­la, na­la­zi se isto­i­me­ni dječ­ji dom za dje­cu bez ro­di­telj­skog sta­ra­nja. Mno­gi do­bri lju­di su da­va­njem do­na­ci­ja po­mo­gli dje­ci, a da li se po­ne­kad za­pi­ta­mo ka­ko ti ma­li­ša­ni ži­ve, ka­ko su se na­šli u do­mu i šta se de­ša­va s nji­ma ka­da od­ra­stu? Da li su nam to va­žni­ji po­li­ti­ča­ri, nji­ho­va pre­pu­ca­va­nja i ko će bi­ti bu­du­ći pred­sjed­nik ne­ke par­ti­je ili even­tu­al­no dr­ža­ve ili vla­de? Da li smo se ne­kad za­pi­ta­li tre­ba li ne­ko­me na­ša po­moć, po­moć onih ko­ji bi uti­ca­li da se ne osta­vlja­ju dje­ca ko­ja ni­su mo­gla bi­ra­ti svo­je ro­di­te­lje?
Bi­la sam pri­sut­na, slu­čaj­no, kad su u po­sje­ti do­mu bi­li do­na­to­ri, dje­ca se obič­no za­le­te pre­ma stran­cu, pa ši­re ru­ki­ce, gla­sno iz­go­va­ra­ju­ći ,,ma­ma’’, ,,ta­ta’’, go­re­ći od že­lje da do­bi­ju ono što im je ne­ko ne­sa­vje­stan od­u­zeo. I on­da lju­di mi­sle, po­go­to­vo usvo­ji­te­lji kad do­đu u po­sje­tu, da se to di­je­te baš nji­ma ob­ra­do­va­lo. Pri­mi­je­tih da to či­ne dje­ca do sed­me-osme go­di­ne, po­sle to­ga po­či­nju da od­u­sta­ju, po­sta­ju ne­po­vjer­lji­vi, jer shva­ta­ju da su to ipak sa­mo ,,po­ten­ci­jal­ni” ro­di­te­lji. Ža­lo­sno! To­li­ko da ki­da sr­ce u gru­di­ma.
Mo­ra­mo da pri­zna­mo da je dom za ne­ke pro­la­zna sta­ni­ca, dok je za mno­ge no­vi, dru­gi, bo­lji dom. Tu spa­va­ju, od­ra­sta­ju, uče, do­bi­ja­ju pa­žnju ko­ja im je us­kra­će­na od bi­o­lo­ških ro­di­te­lja i spre­ma­ju se za ne­ko bo­lje sju­tra. A ka­ko to za­i­sta iz­gle­da zna­ju sa­mo ta dje­ca i za­po­sle­ni u usta­no­vi. Mi ko­ji im sa­mo po­vre­me­no po­kla­nja­mo pa­žnju, vra­ća­mo se svo­jim po­ro­di­ca­ma, osta­vlja­ju­ći im na­du da će mo­žda ne­ki dru­gi dan na­i­ći ne­ko ko će i njih od­ve­sti svom do­mu- po­ro­di­ci!
Šta če­ka tu dje­cu iz do­ma, šta je dr­ža­va obez­bi­je­di­la oni­ma ko­ji su sa­mi na ovom svi­je­tu? Če­sto će­mo do­bi­ti od­go­vor: “Di­je­te iz do­ma se mo­že vra­ti­ti u bi­o­lo­šku po­ro­di­cu”, što se de­ša­va ve­o­ma ri­jet­ko... Mo­gu oti­ći u hra­ni­telj­sku po­ro­di­cu ili ot­po­če­ti sa­mo­sta­lan ži­vot. Od nji­ho­ve od­lu­ke, sprem­no­sti ili za­vi­sno od sa­vje­ta vas­pi­ta­ča, psi­ho­lo­ga i so­ci­jal­nih rad­ni­ka, za­vi­si­će i bu­duć­nost sta­na­ra dječ­jih do­mo­va. Zar bu­duć­nost ne bi tre­ba­lo da za­vi­si od onih ko­ji te ro­de, a ne od so­ci­jal­nih rad­ni­ka? Za me­ne je­dan od naj­bo­ljih is­ho­da je­ste da do­bi­ju hra­ni­telj­sku po­ro­di­cu ko­ja pre­u­zi­ma bri­gu o dje­te­tu i pru­ža mu osnov­ne uslo­ve za ži­vot. Ali šta ka­da is­tek­ne rok ži­vlje­nja u ta­kvim po­ro­di­ca­ma? Da li ima­mo rje­še­nje? Da li smo se ikad kao dru­štvo za­pi­ta­li u ka­kve lju­de od­ra­sta­ju dje­ca ko­ja še­ta­ju od do­ma do hra­ni­telj­ske po­ro­di­ce, ka­kvo vas­pi­ta­nje do­bi­ja­ju? Da li se vas­pi­ta­nje mo­že pla­ti­ti iz­no­som ko­ji do­bi­ja hra­ni­telj­ska po­ro­di­ca, da li se ro­di­telj mo­že ku­pi­ti?
Sa­vr­šen­stva ne­ma ni u če­mu što ima ve­ze s čo­vje­kom, a sre­ća je vr­lo re­la­tiv­na stvar. Sre­ća, ba­rem dje­li­mič­na, zna­či što ve­će po­du­da­ra­nje čo­vje­ko­vih že­lja i mo­guć­no­sti.
Mo­žda dje­ca u hra­ni­telj­skim po­ro­di­ca­ma ne pro­na­đu po­ro­di­cu za cio ži­vot, ali ima­ju pri­vre­me­ni dom, po­moć i po­dr­šku i, što je naj­bit­ni­je, mo­guć­nost da se na­kon ne­ko­li­ko go­di­na na­đu ra­me uz ra­me po obra­zo­va­nju i vas­pi­ta­nju sa osta­li­ma, sprem­ni da svoj ži­vot pre­u­zmu u svo­je ru­ke.


Vje­ru­jem da sva­ki čo­vjek mo­že da se na­đe u na­iz­gled bez­iz­la­znoj si­tu­a­ci­ji, ali ta­ko­đe sma­tram da ni­ka­da ni­su sve mo­guć­no­sti za rje­še­nje pro­ble­ma is­cr­plje­ne do kra­ja

I na kra­ju: “Ži­vot nam vra­ća sa­mo ono što mi dru­gi­ma da­je­mo” (Ivo An­drić)

(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še sun­ce”)