- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek
Po­sto­je ra­zni fak­to­ri ko­ji mo­gu lo­še da uti­ču na ve­zu iz­me­đu mu­škar­ca i že­ne. Lju­bo­mo­ru, ko­ja je već bi­la pod ,,bi­čem’’, sma­tram jed­nom od vo­de­ćih na toj ne­ga­tiv­noj li­sti. Od­mah njoj za pe­ta­ma je zvo­ca­nje, s tim što je za raz­li­ku od lju­bo­mo­re ko­ja je obo­stra­na zvo­ca­nje ti­pič­no žen­ska oso­bi­na. Ako se po­ne­kom mu­škar­cu to i pri­pi­še, ja bih to ipak shva­ti­la kao po­sle­di­cu tre­nut­ne ner­vo­ze, naj­če­šće pro­u­zro­ko­va­nu pro­ma­še­nim ti­ke­tom u kla­di­o­ni­ci.
Da­kle, zvo­ca­nje je na­past, ko­joj ako uzme ma­ha (a u 99 od­sto slu­ča­je­va je ta­ko) jed­no­stav­no ne­ma li­je­ka. Ako se ne­kad ova ‘,,ži­vo­tinj­ka’’ i pri­mi­ri, to je sa­mo pri­vid, jer ona baš ta­da hva­ta za­let za no­ve na­pa­de. A oni su usmje­re­ni ta­mo gdje naj­vi­še i uti­ču i bo­du-pra­vo u gla­vu.
Že­na ,,zvo­ca­li­ca’’ ili ‘,,klju­ca­vi­ca’’ ima neo­pi­si­vu (a mno­ge či­ni mi se i uro­đe­nu) po­tre­bu da od ra­ne zo­re, pa sve dok se ne smrk­ne i da­nu i nje­nom sa­put­ni­ku klju­ca i za­ke­ra do be­svi­je­sti.
Po­ku­ša­la sam da se sta­vim u ulo­gu (u ko­ži mu ne bih bi­la) svog pri­ja­te­lja ko­ji ima že­nu sa svim ovim ‘,,ma­ni­ri­ma’’. Po­sle par sa­ti op­ko­lje­na ovom te­škom ar­ti­lje­ri­jom gla­va mi je bi­la te­ža i ve­ća od ki­ne­ske gla­sač­ke ku­ti­je. Mom pri­ja­te­lju sam to­plo pre­po­ru­či­la da što pri­je od­le­ti iz tog brač­nog ,,gni­je­zda’’. To­li­ka ko­li­či­na zvo­ca­nja pro­sto je ne­iz­dr­ži­va i ne­zdra­va za ljud­ski or­ga­ni­zam.
Ne­dav­no je is­tra­ži­va­nje ko­je je spro­ve­de­no u Dan­skoj i ko­je je ob­u­hva­ti­lo 9.857 mu­ška­ra­ca i že­na sta­ro­sti od 36 do 52 go­di­ne po­ka­za­lo da po­sto­ji po­vi­še­na sto­pa umi­ra­nja mu­ška­ra­ca u ve­za­ma ili bra­ko­vi­ma u ko­ji­ma po­sto­je če­sta zvo­ca­nja že­na. Da­kle, zvo­ca­nje je žen­ski po­ku­šaj da vas­pi­ta­ju mu­škar­ce po svom uku­su i dru­štve­no pri­hva­ćen na­čin is­po­lja­va­nja agre­siv­no­sti že­na. Shva­tiv­ši da su mu­škar­ci pod­lo­žni­ji osje­ća­ju kri­vi­ce i ma­nje spo­sob­ni da pod­no­se ne­pri­jat­no­sti op­tu­ži­va­nja da ,,ni­su do­bri’’, što je od­raz nji­ho­ve ve­za­no­sti za maj­ku, že­ne su ot­kri­le ,,me­tod zvo­ca­nja’’ kao vas­pit­nu mje­ru ko­ja ,,pa­li’’ kod ve­ći­ne mu­ška­ra­ca, i na­tje­ra ih da bu­du po­slu­šni­ji.
Ono što ,,zvo­ca­li­ca’’ uglav­nom do­bi­je kao ,,po­vrat­nu in­for­ma­ci­ju’’ je­ste part­ner zva­ni ,,pa­pu­čar’’. To je, na­rav­no, ne­će za­u­sta­vi­ti u nje­noj da­ljoj tor­tu­ri. Onaj ko­ji us­pi­je da na vri­je­me svo­joj dra­goj ,,za­če­pi gu­bi­cu’’ pro­di­sa­će pu­nim plu­ći­ma.
Ako je vje­ro­va­ti na­uč­ni­ci­ma, že­ne 7.920 mi­nu­ta go­di­šnje, ili dva i po sa­ta ne­djelj­no pro­ve­du pri­go­va­ra­ju­ći i zvo­ca­ju­ći. Čak mi­slim da su na­uč­ni­ci ov­dje oma­nu­li i da je taj broj znat­no ve­ći.
Že­ne zvo­ca­li­ce, umje­sto da ra­de na se­bi, ener­gi­ju usmje­ra­va­ju na po­ku­ša­je da pro­mi­je­ne part­ne­ra. Ne ra­de­ći do­volj­no na sop­stve­nom raz­vo­ju, osje­ća­ju se ne­za­do­volj­ni­ma, pa ne­za­do­volj­stvo so­bom usmje­ra­va­ju na part­ne­ra i kre­ću u ,,ak­ci­ju’’. Ka­ko go­di­ne pro­la­ze, si­tu­a­ci­ja po­sta­je i te­ža i lo­ši­ja. ,,Ar­se­nal oruž­ja’’ po­sta­je sve ve­ći-od na­iz­gled ba­nal­nih stva­ri, ve­za­nih za po­slo­ve u ku­ći, pre­ko iz­bo­ra part­ne­ra da vri­je­me pro­ve­de s pri­ja­te­lji­ma, pa do nje­go­ve ne­sprem­no­sti da ra­di na od­no­su. Kao no­ka­ut do­la­zi iz­vla­če­nje ar­gu­me­na­ta iz dav­ne pro­šlo­sti. Ona po­čet­na fa­za ko­ja je u stva­ri uvod u ha­o­tič­no sta­nje, ni­ka­ko ne smi­je bi­ti za­ne­ma­re­na, jer je upra­vo ona znak za uz­bu­nu. A to iz­gle­da (a ka­ko tek zvu­či) ova­ko: ,,Opet si osta­vio ča­ra­pe na­sred so­be’’. Ili: ,,Opet ni­si spu­stio da­sku na ve-ce šo­lji’’. Za­tim se zvo­ca­nje na­sta­vlja kon­sta­ta­ci­jom: ,,Ni­gdje ne pu­tu­je­mo’’. Pa i za­što bi­smo kad ti si­gur­no imaš bo­lje dru­štvo’’. Ima tu i pi­ta­nja kod zvo­ca­nja: ‘’Za­što ću­tiš?’’ Do­kle ću ja te­bi slu­ži­ti sa­mo kao pri­ve­zak?’’ Če­kaš da me pro­đu bu­bi­ce, je li?’’
I ta­ko u ne­do­gled i u vr­zi­no ko­lo. Ako me­ne pi­ta­te, dra­gi mu­škar­ci, ne ula­zi­te u to ko­lo, ako mi­sli­te da po­ži­vi­te ma­lo du­že. A vi, dra­ge da­me, umje­sto ata­ka na svog dra­gog, za po­če­tak sklo­ni­te te ča­ra­pe i spu­sti­te da­sku. Za­tim sma­nji­te gas. Za­gr­li­te ga, po­lju­bi­te i ne zvo­caj­te, ku­mim vas Bo­gom! Ja ne­ću ni pod ra­zno. Ni ja ni moj bič, jer zvo­ca­nje je kič.


Zvo­ca­nje je žen­ski po­ku­šaj da vas­pi­ta­ju mu­škar­ce po svom uku­su i dru­štve­no pri­hva­ćen na­čin is­po­lja­va­nja agre­siv­no­sti že­na


,,Ar­se­nal oruž­ja’’ po­sta­je sve ve­ći - od na­iz­gled ba­nal­nih stva­ri, ve­za­nih za po­slo­ve u ku­ći, pre­ko iz­bo­ra part­ne­ra da vri­je­me pro­ve­de s pri­ja­te­lji­ma, pa do nje­go­ve ne­sprem­no­sti da ra­di na od­no­su
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)