-Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić

Su­la Ra­dov je je­dan od naj­po­zna­ti­jih na­rod­nih pa­me­ta­ra svog vre­me­na. Pod tim ime­nom je po­znat ne sa­mo u Cr­noj Go­ri. Ina­če, po­ti­če iz Ka­tun­ske na­hi­je, iz ple­me­na Ko­ma­ni, ko­je je da­nas u sa­sta­vu op­šti­ne Da­ni­lov­grad, iz po­zna­te po­ro­di­ce Ra­du­lo­vić. Du­go je ži­vio. Nje­go­vo do­ba je vri­je­me Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog i Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, knja­za Da­ni­la, a di­je­lom i knja­za Ni­ko­le – po­to­njeg go­spo­da­ra Cr­ne Go­re. Bio je čo­vjek iz na­ro­da, po­zna­ti pa­met­ša i pa­me­tar, iako ne­pi­smen čo­vjek. Nje­go­va ri­ječ se pro­ču­la i ci­je­ni­la u on­da­šnjoj Cr­noj Go­ri. No­si­la je u se­bi dra­go­cje­nu po­u­ku, a če­sto je bi­la i sa­dr­žaj­na po­ru­ka, ko­ja je kao ta­kva, evo, do­pr­la i do na­šeg vre­me­na. Iz knji­ge „Mo­li­tva Sv. Vra­če­va“ či­ta­mo nje­gov za­pis: „Čo­vjek ne tra­ži mno­go: ko­ru lje­ba – da ni­je gla­dan; knji­gu – da ni­je sli­jep i slo­bo­du da smi­je zbo­rit!“ Su­la Ra­dov je bio ple­men­ski ka­pe­tan. Mno­ge do­go­dov­šti­ne upam­tio je na broj­nim spo­ro­vi­ma – da­vi­ja­ma. Pre­no­si­le su se „s ko­lje­na na ko­lje­no“. Vi­še sto­ti­na je za­bi­lje­žio nje­gov unuk – pop Jo­van Ra­du­lo­vić i sve to po­hra­nio, pri­je Bal­kan­skih ra­to­va, u Srp­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka i umjet­no­sti u Be­o­gra­du. Pr­vi put su ob­ja­vlje­ne 1932. go­di­ne. Pri ru­ci nam je knji­ga ,,Iz­re­ke i aneg­do­te Su­le Ra­do­va’’, ko­ju je pri­pre­mio Bo­ro Vu­ja­čić, a ob­ja­vio Gra­fič­ki za­vod Ti­to­grad, 1974. go­di­ne.
U toj zbir­ci su do­mi­nant­ni za­bo­ra­vlje­ni pri­mje­ri čoj­stva i ju­na­štva; na uda­ru Su­li­ne oštre ri­je­či su ljud­ska sra­mo­ta i sra­mot­ni go­vor, za­tim pa­ko­sti i zlo­dje­la, a po­go­to­vo iz­da­ja ljud­sko­sti. Po­tom do­la­zi sve ono što či­ni sa­dr­žaj sva­ko­dne­vi­ce. Ri­ječ­ju – vjer­no je od­sli­kan dru­štve­ni ži­vot on­da­šnje Cr­ne Go­re. Sve to je is­pri­ča­no pra­vim na­rod­nim je­zi­kom. Iako ima do­sta ar­ha­i­za­ma, je­zik je vr­lo ja­san i ve­o­ma či­tljiv! Pra­vi na­rod­ni, ko­jim je na­rod zbo­rio i on­da i sa­da. Za­to ga pri­re­đi­vač ove knji­ge s raz­lo­gom na­zi­va „knji­žev­nim dje­lom i auten­tič­nim di­je­lom eti­ke i umjet­nič­ke ri­zni­ce cr­no­gor­skog na­ro­da“.
Kao i mno­ge na­rod­ne umo­tvo­ri­ne – one i da­nas ne gu­be na zna­ča­ju. Za­to će­mo ad li­te­ram ci­ti­ra­ti naj­u­ži iz­bor:
-Šta je na­sku­plje? Obraz, ko ga zna ci­je­ni­ti!
A (što je) naj­jef­ti­ni­je? Obraz, ko ga ne zna ci­je­ni­ti!
***
-Za­što se Tur­čin bo­ji Cr­no­gor­ca?
Za­to što se Cr­no­gor­ci ne bo­je Tur­či­na!
***
-Kad čo­vje­ku naj­pri­je va­lja pru­ži­ti ru­ku?
Kad je sam ne mo­že pru­ži­ti!
***
-Šta je te­ško no­si­ti? Ime ju­na­ka!
A šta (je)te­že (no­si­ti)? Ime čoj­ka!
-Mo­že li ju­na­štvo da obru­ka čo­vje­ka? Mo­že!
A čoj­stvo-ju­na­štvo? Nig­da!
***
-Iz­me­đu če­ga ne­ma sre­di­ne?
Iz­me­đu isti­ne i la­ži!
***
-Đe se mo­že na­ći pri­ja­te­lja? Ta­mo đe si ga osta­vio!
A đe ne­pri­ja­te­lja? Iza sva­ke bu­si­je!
***
-Ne­čo­jek šta mi­sli? Jed­no! Šta zbo­ri? Dru­go! A što tvo­ri? Tre­će.
***
-Kad se su­di, što se pr­vo gle­da? Za­kon! A on­da? Obi­čaj!
A iza obi­ča­ja? Čast!
A kad se pre­su­da do­no­si? Sve tro­je!
***
-Kad je prav­di naj­te­že? Kad je kriv­da is­pred nje!
A čoj­ku? Kad je ne­čo­jek is­pred sve­ga!
***
-Ko je ura­dio ma­lo, a mo­že vi­še? Ura­dio je do­sta!
Ko je ura­dio do­sta, a mo­že vi­še? Ura­dio je ma­lo!
Ka­ko? Sva­ko va­lja do dâ-ono što mo­že!
***
-Šta Cr­na Go­ra naj­vi­še ima? Le­le­ka i tu­žba­li­ca!
A šta naj­ma­nje? Bi­je­lih ma­ra­ma i ne­mr­či­pu­ša­ka!
***
-Ko se dva­put ra­đa? Ju­nak.
Ka­ko? Pr­vi put kad na svi­jet do­đe, a dru­gi put kad ju­nač­ki po­gi­ne!
***
-Đe se prav­da naj­vi­še ču­va? Ta­mo đe je ne zo­vu sva­ki čas!
A obi­čaj? Ta­mo, đe ga ne mi­je­nja­ju sva­ki dan!
Pa­žlji­vim iš­či­ta­va­njem pi­ta­nja i od­go­vo­ra do­la­zi­mo do dra­go­cje­nih sa­zna­nja da pra­ve vri­jed­no­sti nad­ži­ve sva­ko vri­je­me i tra­ju dok je čo­vje­ka. Po­što­va­njem tih vri­jed­no­sti i nji­ho­vim nje­go­va­njem po­no­si se sva­ka Cr­na Go­ra. Otu­da i onaj drev­ni za­pis stra­na­ca: ,,Ka­ko su bo­ga­ti ovi si­ro­ma­šni Cr­no­gor­ci’’!