Ot­pri­li­ke idu­će go­di­ne u ovo do­ba ima­će­mo već uve­li­ko za­vr­šni­cu po­li­tič­kih kam­pa­nja u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Ne zna­mo ni bli­zu ka­ko će se stva­ri od­vi­ja­ti. Me­di­ji su pre­ra­no po­če­li sa pred­vi­đa­nji­ma, ko­ja u su­šti­ni ne na­go­vje­šta­va­ju ni­šta epo­hal­no. Ipak, mi­slim da će se de­si­ti ve­li­ke pro­mje­ne. Ka­da to ka­žem, ne mi­slim na pro­mje­ne u smi­slu osva­ja­nja vla­sti, već pri­je sve­ga na pro­mje­nu tren­do­va, ko­ja je već za­po­če­la sa iz­bo­ri­ma u Ame­ri­ci, i ne znam ka­ko, ali će se na­sta­vi­ti da­lje.
Po­li­tič­ka ko­rekt­nost je opa­sna. Ona ni­ti smr­di, nit’ mi­ri­še. Ko­rekt­no je (i po­li­tič­ki) da imaš ra­zu­mi­je­va­nje za ne­ra­zum­ne stva­ri, da te se do­i­ma pro­sječ­nost i da si sa svi­ma na dis­tan­ci, ali omi­ljen.
Go­vo­riš šta mi­sliš da ve­ći­na mi­sli. A ve­ći­na k’o ve­ći­na, za­čas okre­ne. I ono što je ne­kad bi­lo ,,go­ri od­jed­nom bi­va do­li’’. “Pa ka­ko to sad od­jed­nom, ko im je re­kao da bu­du to što ni­su”, za­pi­ta­ju se po­li­tič­ki ko­rekt­ni ka­da po­to­nu. E, sve ima svo­je gra­ni­ce, a lju­de i nji­ho­vu čast ne bi tre­ba­lo pot­cje­nji­va­ti ni­ka­da, bi­li svi mi na ka­ma­ri ubi­je­đe­ni da zna­mo sve.
Do­nald Tramp je po­bi­je­dio na tu kar­tu. Po­čeo je gla­sno go­vo­ri­ti ono što bi ve­li­ki broj Ame­ri­ka­na­ca že­lio da ču­je. Ni­sam si­gu­ran da je ta ve­ći­na Ame­ri­ka­na­ca to što je slu­ša­la o Tram­pu za­i­sta mi­sli­la i osje­ća­la, ali je sva­ka­ko že­lje­la da ču­je. Jer, “what the f..., šta vi­še mo­ra­li­še­te o sve­mu i sva­če­mu, a ne pi­ta­te nas šta ho­će­mo i ka­ko”.
Pri­bli­ži­mo li se Evro­pi, Fran­cu­zi su već iza­bra­li Ma­kro­na, ko­ji je od­mah i bez za­dr­ške upri­li­čio su­sret sa Mer­kel, de­mon­stri­rav­ši sta­bil­nost. Ul­tra­de­sni­ča­ri, po­pu­li­sti i li­je­vi ra­di­ka­li bi­li su žar­gon­ski ka­za­no “na apa­ra­ti­ma”. Evrop­ska per­spek­ti­va je na­sta­vi­la da ži­vi.
Ipak, naj­va­žni­ji iz­bo­ri za sve Evro­plja­ne odr­ža­va­ju se 24. sep­tem­bra ove go­di­ne, ka­da Nje­mač­ka bi­ra no­vi sa­stav Bun­de­sta­ga. Po­čet­kom go­di­ne kre­nu­lo je fu­ri­o­znim ju­ri­šom SDP-ovog kan­di­da­ta Mar­ti­na Šul­ca, ko­jeg od ra­ni­je zna­mo kao pred­sjed­ni­ka Evrop­skog par­la­men­ta. Na­kon ne­ko­li­ko pa­ro­la da mo­ra­mo (po­li­tič­ki ko­rekt­no) po­no­vo vra­ti­ti osje­ćaj za so­ci­jal­nu prav­du, ma­da ni sam ni­je sli­je­dio vla­sti­te sa­vje­te već je uži­vao u mi­li­on­skim pri­vi­le­gi­ja­ma, iz­gle­di nje­go­vi i stran­ke ko­ja je na­ja­vlji­va­la pro­mje­ne su znat­no spla­snu­li. Šta­vi­še, kan­ce­lar­ka Mer­kel, ko­ju sma­tram naj­spo­sob­ni­jom po­li­ti­čar­kom ko­ja zna ka­ko se od­go­vor­no vo­di po­li­ti­ka i ne ma­nje od­go­vor­no do­bi­ja­ju iz­bo­ri (isti­na sa ne­vje­ro­vat­nom spo­sob­no­šću pri­la­go­đa­va­nja ko­ja ne iri­ti­ra i da­le­ko je od is­pra­znog po­pu­li­zma ogo­lje­nog od vri­jed­no­sti), ona se da­kle, već po­če­la pri­la­go­đa­va­ti pro­mje­na­ma. Gla­sa­la je upr­kos vr­lo sna­žnoj kam­pa­nji pro­tiv za­ko­na o isto­pol­nim bra­ko­vi­ma u nje­mač­kom Bun­de­sta­gu. Za­kon je pro­šao, a ona je i po­red to­ga, na iz­ne­na­đe­nje jav­no­sti po­ru­či­la da je ona ipak gla­sa­la pro­tiv, prav­da­ju­ći svoj stav de­mo­kri­šćan­skim vri­jed­no­sti­ma. Ot­kud sad to od­jed­nom? Ova­kav čin je sve sa­mo ne po­li­tič­ki ko­rek­tan, jer jav­nost ili ba­rem ve­ći­na ne mi­sli ta­ko.
U 21. vi­je­ku ima­mo ne­što po­sve čud­no i ne­sva­ki­da­šnje. Ne znam ka­ko se to de­si­lo, ali lju­di su pre­pu­šte­ni me­di­ji­ma. Lju­di­ma ni­je sve­jed­no, ali ni­je im ni la­ko, do­ni­je­ti mo­ral­no is­prav­ne i ko­rekt­ne sta­vo­ve o bi­lo če­mu. Sve se re­la­ti­vi­zi­ra i ni­šta ni­je sve­to. Slo­bo­da je jed­nom ono, a dru­gom ne­što sa­svim tre­će. Do­go­vor i po­što­va­nje dru­gog i dru­ga­či­jeg vi­še ne sta­nu­ju u svi­je­tu. Ri­jet­ke de­mo­kra­ti­je i ri­jet­ka dru­štva odo­li­je­va­ju na­va­li me­di­o­kra­ti­je. Obič­no, upra­vo ovi si­ste­mi ima­ju sna­žne od­go­vo­re u jav­nim ser­vi­si­ma. I, za­pra­vo je pra­vo pi­ta­nje i sva­ko nor­ma­lan bi se za­pi­tao, a šta ako i oni po­klek­nu pred si­lom i ne­prav­dom ko­ja nam se na­me­će kao “no­va vri­jed­nost” 21. vi­je­ka.
U ljud­skoj pri­ro­di je da se bo­ri i su­prot­sta­vlja (po­li­tič­kom) te­ro­ru. Na no­vu i agre­siv­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju kao sa­vre­me­nu vr­stu te­ro­ra od­go­vor ni­je, ni­ti mo­gu bi­ti po­li­tič­ki ko­rekt­ni me­di­ji, ni­ti nji­ho­vi fa­vo­ri­zo­va­ni po­li­ti­ča­ri, jer vi­dje­li smo to na pri­mje­ri­ma iz­bo­ra u SAD, a obra­ti­mo li pa­žnju pro­na­ći će­mo do­bre pri­mje­re i kod nas na Bal­ka­nu. Ne­ka­da je po­li­tič­ka ko­rekt­nost ima­la smi­sla dok su dr­ža­va­ma vla­da­li ozbilj­ni lju­di, li­de­ri ko­ji su ima­li isti­na po­li­tič­ki ko­rek­tan, ali stav, prin­ci­pe, mo­ral i od­go­vor­nost. Njih su na­sli­je­di­li lju­di bez ide­je što bi ka­zao Džo­ni. Osta­la je ista dok­tri­na sa po­gre­šnim lju­di­ma, a mi­li­o­ni lju­di su i da­lje bi­li fa­sci­ni­ra­ni po­li­ti­ka­ma ko­je ni­su rje­ša­va­le pro­blem. Stal­no se i is­pra­zno pri­ča­lo o iza­zo­vi­ma, iz­vo­di­li su se per­for­man­si, uči­le su se vje­šti­ne iz­ra­ža­va­nja i go­vo­ra ti­je­la, ali glad, ne­prav­da, ko­rup­ci­ja, agre­si­ja i kri­mi­nal, ra­si­zam, šo­vi­ni­zam i neo­ko­lo­ni­ja­li­zam su i da­lje bi­li tu. I ri­jet­ko ko­me da su za­i­sta sme­ta­li.
Za­to mi­slim da bi­znis bez sta­va i od­go­vor­no­sti, po­li­ti­ka bez lo­gi­ke, obra­zo­va­nje bez hra­bro­sti, vje­ra bez slo­bo­de, pra­vo bez prav­de, ne­ma­ju šan­su.
Dru­go ime za po­li­tič­ku ko­rekt­nost mo­že sa­mo bi­ti tr­go­vi­na. Iz­gle­da da je na­stu­pi­lo vri­je­me, od­no­sno da upra­vo plo­vi­mo na ta­la­su od­lu­ke. Za­to, je­dan bes­pla­tan sa­vjet, ko god da fo­li­ra i po­ku­ša­va bi­ti ne­što što ni­je, bi­će pro­ka­zan i ka­žnjen. Lju­di­ma je do­sta tr­go­vi­ne.s
Al Ja­ze­e­ra

Autor: Adis Ha­sa­ko­vić