<br /> Ne po­sto­ji ze­mlja na svi­je­tu, osim Cr­ne Go­re, u ko­joj se ne­prav­da na­ve­li­ko pod­sti­če, a kri­mi­nal i lo­po­vluk jav­no na­gra­đu­ju. Bez­u­mlje na če­lu dr­ža­ve, i si­lom na­met­nu­to jed­no­u­mlje u na­ro­du, stvo­ri­li su am­bi­jent u ko­me je ljud­ski ta­log iz­bio na vrh oda­kle bes­kru­pu­lo­zno uzur­pi­ra osta­tak sta­nov­ni­štva, ne ma­re­ći ni za nje­go­vu eg­zi­sten­ci­ju, ni za šte­te ko­je na­no­si bo­gom­da­noj pri­ro­di Cr­ne Go­re.
U sva­koj nor­mal­noj dr­ža­vi zva­nič­ni or­ga­ni ra­de za do­bro­bit na­ro­da i ze­mlje. Na­ro­či­to to va­ži za su­do­ve, ko­ji­ma je svr­ha po­sto­ja­nja da do­no­se prav­du, ka­kvu-ta­kvu, iako ona oči­gled­no u ljud­skom dru­štvu te­ško da mo­že po­sto­ja­ti. Ali ako su­do­vi ra­de kao u Cr­noj Go­ri, i ako do­no­se pre­su­de u ko­ji­ma se kri­vič­na dje­la na­gra­đu­ju, on­da na­rod osta­je i bez trač­ka po­vje­re­nja u zva­nič­ne dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je. Fan­ta­stič­no je zvu­ča­la sko­ra­šnja pre­su­da Ape­la­ci­o­nog su­da ko­jom je na­lo­že­no da se jed­nom pri­vat­ni­ku iz bu­dže­ta dr­ža­ve is­pla­ti 129.000 eura. Sred­stva ko­ja mu se is­pla­ću­ju za­slu­žio je, po ar­ši­ni­ma Ape­la­ci­o­nog su­da, za­to jer je te­škom me­ha­ni­za­ci­jom, na svo­ju ru­ku, pro­bio put kroz Na­ci­o­nal­ni park ,,Dur­mi­tor’’, do­šao do šum­skog kom­plek­sa Dra­gi­šni­ca i sje­čom ga ne­mi­lo­srd­no uni­štio. Sve to za ra­čun sop­stve­nog pro­fi­ta od pro­da­je gra­đe. E, ka­ko se Osnov­ni sud u Ža­blja­ku 2009. go­di­ne dr­znuo da ga pre­ki­ne u tom na­u­mu i ka­zni pr­vom eko­lo­škom pre­su­dom, dio gra­đe ko­ju je bio po­sje­kao u dra­go­cje­nim šu­ma­ma na­ci­o­nal­nog par­ka, vre­me­nom je is­tru­lio. Sa­da, po pre­su­di Ape­la­ci­o­nog su­da, iz bu­dže­ta ko­ji pu­ne gra­đa­ni, pri­vat­ni­ku tre­ba is­pla­ti­ti „obe­šte­će­nje“. Zvu­či ne­vje­ro­vat­no, ali je isti­ni­to, da dr­ža­va ko­ja je sa­ma se­be pro­gla­si­la eko­lo­škom, na­gra­đu­je de­va­sta­to­re naj­vred­ni­jeg pri­rod­nog do­bra ko­je ima. Po­red ve­li­kog bro­ja ne­za­po­sle­nih, na­ro­či­to na sje­ve­ru, iz bu­dže­ta se jed­nom pri­vat­ni­ku is­pla­ću­je ogrom­na svo­ta nov­ca jer je, za­rad lič­nog pro­fi­ta, de­mon­stra­ci­jom ba­ha­to­sti, ra­zo­rio baj­ko­vi­te pa­di­ne Dur­mi­to­ra i ta­ko, ka­ko sud ka­že, na­pra­vio ko­ri­stan put za na­ci­o­nal­ni park. Ako je tač­no da je put kroz pra­šu­mu za­i­sta bio po­tre­ban, za­što ni­je­su za­po­sli­li ma­kar po­lo­vi­nu ne­za­po­sle­nih sa bi­roa (ne)ra­da da ga na­pra­ve? Ko­li­ko ih ima, go­lim ru­ka­ma su mo­gli i tu­nel kroz Dur­mi­tor da pro­bi­ju bez po­mo­ći me­ha­ni­za­ci­je kon­tro­verz­nih bi­zni­sme­na. No, si­tu­a­ci­ja ni­je za ša­lu. Ni­je ovo pr­vi put da de­va­sta­to­ri bi­va­ju ne­ka­žnje­ni za ka­sa­plje­nje šu­ma na sje­ve­ru. Ova si­tu­a­ci­ja je sa­mo spe­ci­fič­na, jer se de­va­sta­tor jav­no na­gra­đu­je od stra­ne dr­ža­ve za ne­dje­la ko­ja je uči­nio. Sa­di­stič­ki od­nos dr­žav­ne vla­sti pre­ma to­me kra­ju i nje­go­vim pri­rod­nim re­sur­si­ma vi­dljiv je na sva­kom ko­ra­ku. Ja­sno je da pri­rod­ni po­ten­ci­ja­li sje­ve­ra mo­gu u nor­mal­nim uslo­vi­ma obez­bi­je­di­ti sta­nov­ni­štvu ži­vot ra­van sreć­nim na­ro­di­ma u skan­di­nav­skim ze­mlja­ma. Ali ovo je Cr­na Go­ra, ov­dje va­že ne­ka dru­ga pra­vi­la, pa je upra­vo taj dio sta­nov­ni­štva naj­si­ro­ma­šni­ji. Jer, re­sur­si­ma na sje­ve­ru ras­po­la­žu gla­va­ri iz glav­nog gra­da i nji­ho­vi si­no­vi iz ino­stran­stva, dok je dje­ci s tog pod­ruč­ja us­kra­će­na šan­sa da za­ra­de i za osnov­ne ži­vot­ne po­tre­be.
Dur­mi­tor­ski kraj je na kon­stant­nom uda­ru oho­lo­sti cr­no­gor­skog re­ži­ma. Po­sle­di­ce po taj kraj su ne­sa­gle­di­ve. Po­red na­mjer­nog si­ro­ma­še­nja i pljač­ka­nja, na­rod je na­vi­kao i na ne­mi­lo­srd­no pu­sto­še­nje i uni­šta­va­nje pri­rod­nih re­sur­sa u ko­me is­pa­šta­ju i oni naj­ne­vi­ni­ji – bilj­ni i ži­vo­tinj­ski svi­jet. Ve­li­ki broj vr­sta je is­tri­je­bljen, a osta­tak je na sa­mom ru­bu ne­stan­ka. Ni bo­žan­stve­ni pred­je­li ve­le­lep­ne Si­nja­je­vi­ne ni­je­su osta­li po­šte­đe­ni. Na sa­moj gra­ni­ci iz­me­đu te­ri­to­ri­ja op­šti­na, Ža­bljak i Moj­ko­vac, na pu­tu ka Za­boj­skom je­ze­ru, put­ni­ka na­mjer­ni­ka če­ka za­stra­šu­ju­ći pri­zor. Iz još ne­tak­nu­te pra­šu­me bo­ga­te flo­rom i fa­u­nom, ko­ja osta­vlja oča­ra­va­ju­ći uti­sak, pre­la­skom na te­ri­to­ri­ju op­šti­ne Moj­ko­vac, ula­zi se u ho­ror am­bi­jent. To je pri­zor ra­van sce­na­ma iz fil­mo­va Ves Krej­ve­na, po ko­me bi mo­gao da se ra­di još je­dan na­sta­vak fil­ma „Br­da ima­ju oči“. Uz to bi se ušte­dje­la ve­li­ka sred­stva jer pre­dje­le ne tre­ba do­ra­đi­va­ti za sce­ne stra­ve i uža­sa. Već iz­gle­da­ju kao da ih je ra­zo­ri­la hi­dro­gen­ska bom­ba. U ulo­zi te bom­be je bio isti ili sli­čan bi­zni­smen ko­ji je ro­vio i ka­sa­pio po Dur­mi­to­ru. Ogo­lje­ne pre­dje­le, ne­ka­da po­kri­ve­ne gu­stim pra­šu­ma­ma, sa­da ero­zi­ja bra­zda po li­ni­ja­ma ko­je su joj za­cr­ta­li toč­ko­vi te­ške me­ha­ni­za­ci­je. Sa­mo pa­nje­vi i su­vi pa­trlj­ci ko­ri­je­nja što zja­pe iz raz­de­ra­nog ze­mlji­šta pod­sje­ća­ju da je tu ne­kad bi­lo ži­vo­ta. Po­ne­ka pti­ca još odo­li­je­va ko­nač­nom is­tre­blje­nju, pa če­sto po na­vi­ci pre­le­ti nad tom pu­sta­rom, uza­lud tra­že­ći gni­je­zda i po­tom­stvo ne­sta­lo u na­le­tu gram­zi­vo­sti ne­ke ne­za­si­te bi­tan­ge s de­be­lom pro­tek­ci­jom kod cr­no­gor­skog re­ži­ma.
De­va­sta­ci­ja pri­ro­de će se si­gur­no na­sta­vi­ti. Mi­lje­ni­ci re­ži­ma ne­će sta­ti na ovo­me jer umje­sto ka­zni, do­bi­ja­ju na­gra­de. Za­to će se utr­ki­va­ti ko će na­pra­vi­ti ve­ću šte­tu.
U me­đu­vre­me­nu, iš­če­ku­ju­ći prav­du za de­va­sta­to­re, pred oči­ma nam iz da­na u dan iš­če­za­va­ju šum­ski kom­plek­si. Ne sa­mo u dur­mi­tor­skom kra­ju, već na či­ta­vom sje­ve­ru Cr­ne Go­re. Sud­bi­nu šu­ma sje­ve­ra di­je­li i na­rod sje­ve­ra ko­ji uz njih jed­na­ko ne­sta­je.

Pi­še: Vla­di­mir Osto­jić