Sna­ga Alek­san­dra Vu­či­ća je u stra­hu na­ro­da da pro­gle­da i vi­di upla­še­nog čo­vje­ka ko­ji s ne­be­skih vi­si­na stre­mi pa­du, a ne le­tu.
Upla­šen i pri­lič­no usa­mljen, vje­ruj­te, pa­da po­ku­ša­va­ju­ći či­ta­vu Sr­bi­ju da po­vu­če za so­bom po­zi­vom na ne­ka­kav sra­mot­ni unu­tra­šnji di­ja­log o Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, tra­že­ći ali­bi za iz­da­ju ko­ju će mo­ći da pri­pi­še vo­lji na­ro­da, što mu ne smi­je pro­ći ako je u na­ma još ka­pi kr­vi pre­da­ka ko­ju nam va­lja osta­vi­ti za po­tom­ke, a ne pro­li­ti za ma­sti­o­ni­cu i pe­ro Alek­san­dra Vu­či­ća, ko­jim će za­na­vi­jek sta­vi­ti tač­ku na Sr­bi­ju!
Ne pre­tje­ru­jem, vje­ruj­te, jer Sr­bi­je bez Ko­so­va i Me­to­hi­je – NE­MA!
Po­sto­ja­ti mo­že, ali je ne­ma!
Ne kao dr­ža­ve, jer dr­ža­va je dom, a mo­že li se u dom bez te­me­lja, pra­ga, pro­zo­ra, og­nji­šta, ve­ri­ga nad njim i kan­di­la pod iko­nom?!
Je­di­ni mit s ko­jim bi mu va­lja­lo da ras­kr­sti jeste on sam, stvo­ren od op­se­ne i la­ži, spre­man da Sr­bi­ju sve­de na mje­ru dva ko­tu­ra to­a­let pa­pi­ra, pa kad se po­tro­še…
Pred na­ma su da­ni po ko­ji­ma će nas sto­lje­ća pam­ti­ti, pa nam va­lja do­zva­ti se u pa­met, jer, lju­di, ne mo­že gra­na na ko­joj sje­di­mo bi­ti ze­le­ni­ja ako se sta­blu sa­tre ko­ri­jen, ko­li­ko god po­ku­ša­vao da nas ubi­je­di ka­ko će bri­žna Evro­pa pri­tr­ča­ti da pri­dr­ži gra­nu dok s nje vi­si­mo ko maj­mu­ni, uve­se­lja­va­ju­ći gri­ma­sa­ma i ur­li­ci­ma bo­ga­tu go­spo­du…
Sa­da je tre­nu­tak sa­bo­r­no­sti, či­ni mi se va­žni­ji ne­go­li i je­dan u stra­dal­nič­koj isto­ri­ji, jer i vi ko­ji ni­ka­da no­gom ni­ste kro­či­li na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju mo­ra­te shva­ti­ti da je­ste pre­sve­to baš za­to što ni­kad ne mo­raš za­ko­ra­či­ti, a za­ko­ra­čio je­si!
Sva­ko­me od nas je pr­vi ko­rak na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, gdje god nam se či­ni­lo da smo ga dru­gdje na­pra­vi­li!
I onaj pr­vi plač no­vo­ro­đe­nog je­ste plač za tim lak­tom osve­će­ne ze­mlje, jer dok god pla­če­mo za Ko­so­vom ima­mo se če­mu iskre­no i ra­do­va­ti!
Na­rod ko­ji ne­ma nad čim da za­pla­če- ne­ma ni za čim da se na­smi­je…
I vi ko­ji u Bo­ga ne vje­ru­je­te, znaj­te da on vje­ru­je u vas i vje­ro­va­će do­vi­je­ka, jer kan­di­la on­da­šnjih sve­ti­nja ti­nja­ju za sva­kog od nas, ne­zga­sla vje­ko­vi­ma, pa oda­kle na­ma pra­vo da u Vu­či­će­vom mo­no­lo­gu ko­ji sa­mo uz na­še jad­no pri­sta­ja­nje mo­že bi­ti ka­kav di­ja­log- du­ne­mo u taj sve­ti pla­men i smra­či­mo bes­kraj vje­ru­ju­ći da je za po­sto­ja­nje do­volj­no sa­mo bi­ti živ, ali ne i ži­vo­tan?!
Ve­li go­spo­din s la­žnih vi­si­na da nam je Ko­so­vo ka­men spo­ti­ca­nja na pu­tu ka Evrop­skoj uni­ji, i da će di­ja­log o nje­mu bi­ti lje­ko­vit za sve nas!
E, pa, Ika­re tu­žni, to što na­zi­vaš ka­me­nom spo­ti­ca­nja je ka­men me­đaš, a ako se već spo­ti­češ o nje­ga to je za­to što u mra­ku svo­jih na­mje­ra i be­sra­mlja gle­daš sa­mo oči­ma, raz­go­ra­če­nim u stra­hu i sra­mo­ti, jer usa­mljen si, znam, na tim vi­si­na­ma ko­li­ko god ti ma­sa od­o­zdo kli­ca­la.
Kli­ču i oni­ma ko­ji le­te jed­na­ko kao i oni­ma či­ji pad pri­želj­ku­ju, ne boj se…
Spo­ti­če­mo se je­di­ni o ove tvo­je te­melj­ce ko­je po­ba­daš ni­za­šta, pra­ve­ći do Sr­bi­je do­li­nu kraj­pu­ta­ša.
A, što se lje­ko­vi­to­sti di­ja­lo­ga ti­če, ot­kud ti to da smo bo­le­sni pa nas va­lja li­je­či­ti?!
Od če­ga- Ko­so­va i Me­to­hi­je, Sr­bi­je, bu­duć­no­sti ko­je ne­će­mo ima­ti ni za raz­gled­ni­cu da je osta­vi­mo po­tom­ci­ma?!
Mo­žeš li se zva­ti vla­da­rom Sr­bi­je, a vla­da­ti njo­me kao se­zon­ski rad­nik na tu­đoj nji­vi za ko­ju ne ma­riš ho­će li ro­di­ti ili za­ko­ro­vi­ti?!
Ko­li­ko će Sr­bi­je osta­ti da je ne pri­me u EU, a da bu­de po mje­ri go­spo­da­ra ko­ji­ma je ser­vi­ra­te kao pod­gri­jan ru­čak od ju­če?!
Ne vi­še od sal­ve­te da obri­šu mu­sa­ve bra­de i ma­sna usta pri­je ne­go što pod­rig­nu i ba­ce ne­što bak­ši­ša na pod da gle­da­ju ka­ko po­vi­ja­te kič­mu ma­ni­to ju­re­ći sit­ni­nu po bir­ti­ji…
Mo­lim Vas, ne­ka taj unu­tra­šnji di­ja­log bu­de mo­le­ban za spa­se­nje na­šeg Ko­so­va i Me­to­hi­je i ni­šta vi­še od to­ga, jer ko se na me­đa­šu spo­ti­če taj svo­je­ga ne­ma!
Ne iz­daj­te, i ne pri­zi­vaj­te da za­jed­no s Va­ma to uči­ni­mo, vje­ko­ve pro­šle, jer bu­du­ćih bi­ti ne­će!
Sva­ka će no­va go­di­na bi­ti go­di­šnji­ca Sr­bi­ji, a sva­ko Sre­te­nje pa­ra­stos dr­ža­vi ko­je vi­še ne­ma, ko­li­ko god da je bu­de!
Ne smi­je­te uči­ni­ti to što ste na­u­mi­li, jer ko u tom di­ja­lo­gu nad­gla­sa peć­ka zvo­na- upa­li­će svi­je­ću za du­šu či­ta­vom na­ro­du!
Od Ko­so­va i Me­to­hi­je bo­le­sni ni­smo, ne ubje­đuj­te nas ka­ko je za na­še do­bro da nam od­si­je­ku no­ge ka­ko bi­smo tr­ča­li br­že…

Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca