„Ili je­si, ili ni­si lav’’ gla­si re­kla­ma za pi­vo. Mo­gla bi se ova do­vi­tlji­va mi­sao ko­ri­sti­ti za još mno­ge si­tu­a­ci­je i do­ga­đa­nja u ži­vo­tu i mi­mo ovog la­vljeg pi­vo­pi­je. Da­kle, u ži­vo­tu si ili hra­bar ili ku­ka­vi­ca. Mo­že i ova­ko - kroz ži­vot ideš do­sto­jan­stve­no i smje­lo ili pu­ziš. Imaš ju­nač­ko sr­ce ili se pla­šiš čak i da ga oslu­šneš. Ipak, ona re­če­ni­ca ko­ju ću da­nas sta­vi­ti kao udar­nu i ko­ju ću ma­lo ‘’pro­ši­ri­ti’’ gla­si- Ili si la­vi­ca ili si zmi­ja. Ni­sam si­gur­na ko­jih ima vi­še, ali znam da ću ove dru­ge da ‘’ople­tem’’. Na­rav­no ne oko svo­jih no­gu, već mo­jim ‘’la­vov­skim bi­čem.’’
Po­što sam ubi­je­đe­na da su ove otrov­ni­ce bi­le u bli­zi­ni po­sma­tra­ju­ći moj iz­liv osje­ća­nja pre­ma čo­vje­ku bla­vo­ru i čo­vje­ku kr­pe­lju, i da su se pri­tom sla­di­le i pod­mu­klo pod­smi­je­va­le mi­sle­ći da će mi iz­mi­go­lji­ti, evo pri­li­ke da bu­du raz­u­vje­re­ne.
Že­na zmi­ja je opa­sna zli­ca, či­ji je je­di­ni cilj da tru­je oko­li­nu. Ona je , jed­no­stav­no do­šla na ovaj svi­jet da po­ka­že svo­ju zlo­bu, pa­kost i otrov­ne na­mje­re. Ta­kvoj ro­spi­ji ne­ma sna na oči dok u to­ku da­na ne pu­sti otrov ne­ko­li­ko pu­ta. Ta i kad sa­nja tru­je ne­či­je sno­ve. Otrov se, ka­žu, dr­ži u ma­lim bo­či­ca­ma, ali ja bo­ga­mi znam i po­za­ma­šnih ‘’bo­ca’’. Kri­ju se ta­kvi de­be­lo­koš­ci u ‘’jag­nje­ćim ko­ža­ma’’, pa bi im čo­vjek dao iz ru­ke da je­du. Me­đu­tim, pri­gr­li te ova zmi­julj­ka, umi­lja­va se sve dok te to­tal­no ne ‘’smo­ta’’. Od ta­kvih sam uvi­jek vi­še za­zi­ra­la ne­go od onih sit­nih, ma­lih i zlu­ra­dih otrov­či­ća.
Ono što ‘’kra­si’’ ovu žen­sku kr­vo­pi­ju je­ste nje­na zla na­mje­ra okre­nu­ta ve­ći­nom pre­ma žen­skom ro­du. Ri­jet­ko će ko­ja že­na zmi­ja za­pa­la­ca­ti pre­ma ne­kom mu­škar­cu. Ona se hra­ni žen­skom kr­vlju. Nje­ni otrov­ni kom­plek­si na­du­va­ni su­je­tom i bo­le­snom za­vid­no­šću, upe­re­ni su pra­vo u žen­ske ‘’kon­cen­trič­ne kru­go­ve. Cilj joj je da za­va­di, da za­ku­ko­lji i za­mu­mu­lji, da špi­ju­ni­ra, ogo­va­ra, pod­ri­va, da se pod­smi­je­va, da se la­žno uli­zu­je, da se ‘’pre­svla­či’’. Že­na zmi­ja je zla i krv i kob sva­koj že­ni ko­ja joj se na­đe na pu­tu. Čak i ona ko­ja joj ni­je pre­pre­ka bi­će me­ta nje­ne ‘’sik­ta­ške in­va­zi­je’’. Kad ta za­sik­će i pro­stre­li po­gle­dom za­le­di se krv u ži­la­ma. Ta šmi­zla i špi­ca, to oku­pa­tor­sko stvo­re­nje zdra­ve ži­vot­ne sre­di­ne, osta­vlja pra­vu ka­ta­stro­fu iza se­be. U kok­te­lu smuć­ka­nom od ra­znih otrov­nih če­sti­ca ne­ma to­ga ko ni­je za­tro­van. Ne­is­kre­nost i pod­me­ta­nje pri­zem­nih i pod­mu­klih na­či­na da se uni­šti oko­li­na, je­ste je­di­ni na­čin da se za­do­vo­lji kom­plet­no kom­plek­sa­ško sta­nje ove ‘’cr­ne gu­je’’. Uspjeh ne­ke že­ne, nje­no za­do­volj­stvo i sre­ća že­nu zmi­ju pod­sti­ču da kre­ne u pr­lja­vu ak­ci­ju i pu­sti otrov­ne ga­so­ve. Ovo lji­ga­vo i lju­bo­mo­rom oko­va­no gmi­zav­če, za­vla­či­će se u ru­pe svih vr­sta (u jed­nu na­ro­či­to), da bi na­hra­ni­lo svo­ju li­ce­mjer­nu i po­ga­nu glad za mr­žnjom. Ne­tr­pe­lji­vost že­ne zmi­je pre­ma že­ni la­vi­ci, pro­sto je ne­mo­gu­će iz­mje­ri­ti. Svoj ku­ka­vič­luk i ne­moć pre­ma hra­bro­šću i do­sto­jan­stvom ona pre­ta­če u go­le­mu mr­žnju i že­lju za do­mi­na­ci­jom. U toj pr­lja­voj igri osta­ju za­ro­blje­na i za­ple­te­na u svu svo­ju zlo­bu i pa­kost. Za ta­kvu ka­žu-da joj se sva zlo­ba i pa­kost vi­di u oči­ma. Što se me­ne ti­ču, pra­vo ka­žu.
Za­to, dra­ge mo­je, bje­ži­te od tih zmij­skih le­gla gla­vom bez ob­zi­ra. Jer kad že­na zmi­ja uhva­ti, ta ne pu­šta. Pred­u­hi­tri­te je. Po­ka­ži­te da ste že­na la­vi­ca. Ne sum­njaj­te da ja odav­no već je­sam. I ja i moj bič. Jer že­na zmi­ja je kič.

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)