-Piše: Borivoje Ćetković

Za vri­je­me ne­dav­no odr­ža­nog ham­bur­škog sa­mi­ta li­de­ra Gru­pe 20 naj­ve­ćih eko­no­mi­ja svi­je­ta (ukup­no či­ne 85 od­sto svjet­skog bru­to dru­štve­nog pro­iz­vo­da), an­tim­pe­ri­ja­li­stič­ki, an­ti­glo­ba­li­stič­ki lje­vi­čar­ski ak­ti­vi­sti, ali i obič­ni nje­mač­ki gra­đa­ni, svo­jom „do­bro­do­šli­com” po­ka­za­li su svjet­skim moć­ni­ci­ma ne­za­do­volj­stvo i gnjev ko­ji se sve vi­še ši­ri za­pad­nim dru­štvi­ma.
Pro­te­ste je organizovalo oko 170 or­ga­ni­za­ci­ja – op­tu­ži­li su „hlad­ni i su­ro­vi svi­jet glo­bal­nog ka­pi­ta­li­zma”, glav­nog kriv­ca „zbog za­tva­ra­nja gra­ni­ca Evro­pe za 65 mi­li­o­na iz­bje­gli­ca na svi­je­tu, ra­sta ra­si­zma i otvo­re­ne mr­žnje, kli­mat­skih pro­mje­na i ma­sov­ne ne­jed­na­ko­sti u svi­je­tu”. Kla­dio bih se: od ovih 170 or­ga­ni­za­ci­ja ni­jed­na ni­je bi­la iz ze­ma­lja biv­šeg so­ci­ja­li­zma.
Ne­za­mi­sli­vo je da ne­ki od li­de­ra ze­ma­lja Is­toč­ne Evro­pe da iz­ja­vu ka­kvu je dao fi­li­pin­ski pred­sjed­nik Ro­dri­go Du­ter­te. Ne­ka­da­šnji bli­ski pri­ja­telj Va­šing­to­na iz­ja­vio je „da ne ide u Ame­ri­ku to­kom svog man­da­ta, čak ni po­sle. Vi­dio sam Ame­ri­ku i ona je nu­la od ze­mlje. Oni do­sta kr­še ljud­ska pra­va”.
Bez ob­zi­ra na ne­či­ju ubi­je­đe­nost u ne­pro­la­znu moć Ame­ri­ke, uni­po­lar­nost je, pri­znao to ne­ko ili ne, sa­da­šnjost ko­ja sva­kim da­nom ne­sta­je. Ona će, ako ne sa­da, a ono ubr­zo po­sta­ti pro­šlost.
Ki­na je jed­na od onih ze­ma­lja ko­je ja­ča­ju i bit­no uti­ču na me­đu­na­rod­ni si­stem. Ova ze­mlja či­ni sve da sta­vi tač­ku na im­pe­ri­ja­li­stič­ki ko­lo­ni­jal­ni po­re­dak ko­jeg su svi­je­tu že­lje­le da na­met­nu SAD i Evro­pa. Na­sto­ja­nje Ki­ne da pre­ko Sr­bi­je (za­hva­lju­ju­ći pre­vas­hod­no nje­nom go­graf­skom po­lo­ža­ju) ostva­ri zna­čaj­ni­ji uti­caj ne sa­mo na kon­ti­nen­tu, već i ši­re (is­toč­ni Me­di­te­ran, Bli­ski is­tok, In­di­ja) sa­mo je je­dan seg­ment nje­ne po­li­ti­ke po­ma­ga­nja dri­gim ze­mlja­ma, uz po­što­va­nje nji­ho­vih dr­žav­nih i na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa.
Da­kle, Sr­bi­ja je ključ­na ze­mlja, ko­ja ima „sta­tus naj­va­žni­jeg ki­ne­skog stra­te­škog part­ne­ra” za ovaj dio Evro­pe ka­da je ri­ječ o du­go­roč­nim ci­lje­vi­ma ki­ne­ske po­li­ti­ke.
Da­va­la je Ki­na Sr­bi­ji i do sa­da kre­di­te, od ko­jih je ni­je „bo­lje­la gla­va”. Da na­ve­de­mo: most na Du­na­vu u Be­o­gra­du (ko­štao je 170 mi­li­o­na eura), ter­mo­e­lek­tra­na 700 mi­li­o­na, a ku­pi­li su i če­li­ča­nu, obe­ća­li su da će ob­no­vi­ti pro­iz­vod­nju i da ne­će ot­pu­šta­ti rad­ni­ke.To ni­je sve – iz­gra­di­će br­zu že­lje­znič­ku pru­gu ko­ja će po­ve­za­ti Be­o­grad i Bu­dim­pe­štu. Ci­je­na iz­grad­nje tri mi­li­jar­de eura. Po­red pru­ge za pre­voz put­ni­ka iz­gra­di­će 350 ki­lo­me­ta­ra za te­ret­ni tran­sport – po­ve­za­će grč­ku lu­ku Pi­re­ja sa cen­tral­nom Evro­pom.
Za raz­li­ku od me­đu­na­rod­nih kre­di­to­ra, Svjet­ske ban­ke i dru­gih, Ki­ne­zi ne ze­le­na­še i mno­go ma­nje kal­ku­li­šu sa is­pla­ti­vo­šću fi­nan­si­ra­nih pro­je­ka­ta.
Ču­ju se, me­đu­tim, i kri­ti­ke iz EU da Ki­ne­zi svo­jim ula­ga­nji­ma u in­fra­struk­tu­ru na za­pad­nom Bal­ka­nu (ulo­že­no je 5,5 mi­li­jar­di eura u pu­te­ve i že­lje­zni­ce) pod­sti­ču i ona­ko pro­ši­re­nu ko­rup­ci­ju.
A ko­li­ko je ta ista Uni­ja do­pri­ni­je­la pro­cva­tu ko­rup­ci­je u biv­šim ju­go­slo­ven­skim re­pu­bli­ka­ma, to ih ne in­ter­te­su­je – pra­ve se da ne vi­de i ću­te.
Do­du­še, ni­je­su ni po­je­di­ne ki­ne­ske kom­pa­ni­je imu­ne na pod­mi­ći­va­nje, ni kod Ki­ne­za ne­ma bes­plat­nog ruč­ka (ne­ma ga ni­gdje), ali su nji­ho­ve ci­je­ne i uslu­ge naj­po­volj­ni­je. I što je naj­bit­ni­je – ne­ma uslo­vlja­va­nja. Be­o­grad uglav­nom pla­ća iz­me­đu 2 i 2, 5 od­sto na ki­ne­ske kre­di­te, obič­no sa ro­kom ot­pla­te 20–30 go­di­na.
Ka­ko ga­zdu­ju Ki­ne­zi u Sr­bi­ji po­ka­zu­ju po­da­ci ko­ji se od­no­se na nji­ho­vo upra­vlja­nje sme­de­rev­skom že­lje­za­rom – pro­šle go­di­ne ni­je­su do­bi­li ni di­nar iz bu­dže­ta Sr­bi­je. Po­slo­va­li su, da­kle, u plu­su bez po­mo­ći dr­ža­ve. To, me­đu­tim ni­je slu­čaj sa ita­li­jan­skim „Fi­ja­tom”– di­rekt­no je iz bu­dže­ta pro­šle go­di­ne po osno­vu sub­ven­ci­ja, do­na­ci­ja i do­ta­ci­ja do­bio 3, 7 mi­li­jar­di di­na­ra. Oni ko­ji bo­lje pam­te pri­sje­ti­će se: ula­ga­nje „Fi­ja­ta” u kra­gu­je­vač­ku fa­bri­ku na­zva­no je in­ve­sti­ci­jom vi­je­ka – mno­gi su sma­tra­li da je to ve­li­ka šan­sa za iz­voz iz Sr­bi­je. Šan­sa se, me­đu­tim, pre­tvo­ri­la u udes. Ima­mo, da­kle, dvo­stru­ka mje­ri­la – ono što va­ži za Ki­nu ne va­ži za EU. To sva­ka­ko go­vo­ri ne sa­mo o nji­ho­voj „prin­ci­pi­jel­no­sti”, „objek­tiv­no­sti” ne­go i o nji­ho­vom mi­je­ša­nju u eko­nom­ske od­no­se ze­mlje ko­ja dr­ži da je su­ve­re­na, a uz to i voj­no ne­u­tral­na – Sr­bi­ja pla­ća da­nak na svom pu­tu (bez al­ter­na­ti­ve) ka EU.
I što je naj­bit­ni­je: za raz­li­ku od Ame­ri­ka­na­ca Ki­ne­zi ne dr­že lek­ci­je Sr­bi­ji ku­da tre­ba da ide – po­štu­ju njen su­ve­re­ni­tet i te­ri­to­ri­jal­ni in­te­gri­tet.
Pri­sje­ti­mo se iz­ja­ve Hojt Bra­jan Jia.
Bez mno­go za­zo­ra ovaj zva­nič­nik Stejt de­part­men­ta, za­du­žen za Evro­pu i Evro­a­zi­ju „sa­vje­tu­je”, bo­lje re­če­no „na­la­že” Sr­bi­ji gdje tre­ba da ide, te da ne gle­da una­zad, u pro­šlost ko­ja je bi­la „zlo­či­nač­ka” ne­go da joj je po­gled upe­ren u svi­je­tlu bu­duć­nost, u NA­TO i Ame­ri­ku. Ame­ri­ka na Bal­ka­nu „ši­ri do­bro sta­nje, uti­caj Ru­si­je je ma­li­gan”. Ovo je iz­go­vo­rio po­li­ti­čar ak­ti­van i u sta­roj va­šing­ton­skoj ad­mi­ni­stra­ci­ji – za­nio se i dao se­bi pra­vo da go­vo­ri „o zlo­či­nač­koj pro­šlo­sti Sr­bi­je”.
Da zlo­či­nac ova­ko go­vo­ri o žr­tvi, a da žr­tva ne od­go­va­ra, mo­gu­će je sa­mo u Sr­bi­ji, ko­ju vo­de „tran­sfor­mi­sa­ni” ( R. Gel­bard) po­li­ti­ča­ri, i ni­gdje vi­še.