-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Av­ga­ni­stan. Ze­mlja u ju­go­za­pad­noj Azi­ji, po po­vr­ši­ni ot­pri­li­ke osam pu­ta ve­ća od Sr­bi­je. Ne­ma iz­laz na mo­re, a sa 5,5 hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra kop­ne­ne gra­ni­ce su­sjed je Ira­nu, Turk­me­ni­sta­nu, Uz­be­ki­sta­nu, Ta­dži­ki­sta­nu, mal­či­ce (sa­mo 76 ki­lo­me­ta­ra, sa sa­mo jed­nim, pla­nin­skim, pro­la­zom) Ki­ni i Pa­ki­sta­nu.
Sa av­ga­ni­stan­skog is­to­ka na za­pad pu­tu­je se 1.200 ki­lo­me­ta­ra, a ta­mo gdje je naj­ši­ri, mje­re­no od ju­žne gra­ni­ce do sje­ve­ra, ima 800.
To je ze­mlja oštrih kon­tra­sta: jed­na po­lo­vi­na ima vi­so­ke pla­ni­ne (naj­vi­ši vrh je 7.492 me­tra), dru­ga plod­ne do­li­ne, ali i pu­sti­nje. Za umje­re­no­sti ne zna ni kli­ma: zi­me su hlad­ne i vla­žne, lje­ta vre­la, su­va i pra­šnja­va.
Ka­kva ze­mlja, ta­kvi i lju­di (34,6 mi­li­o­na): ti­pi­čan Av­ga­ni­sta­nac je po­no­san, ne­za­vi­san po sva­ku ci­je­nu, hra­bar, in­di­vi­du­a­li­sta, sum­nji­čav pre­ma stran­ci­ma, ali i spo­so­ban da is­ku­je du­go­traj­no pri­ja­telj­stvo i ne­se­bič­nu lo­jal­nost.
Av­ga­ni­stan­ci je­dva da su na­ci­ja u kla­sič­nom zna­če­nju te ri­je­či, već pri­je skup čak 14 et­nič­kih ple­me­na i gru­pa: Pa­štu­na, Ta­dži­ka, Ha­za­ra, Uz­be­ka, Turk­me­na, Ba­lu­ča, Nu­ri­sta­na­ca... To je re­zul­tat isto­ri­je ko­ja je pak ob­li­ko­va­na ge­o­graf­skim po­lo­ža­jem, ko­ji ga je, ka­ko re­če je­dan pi­sac, či­nio „ma­nje ze­mljom, a vi­še auto­pu­tem duž ko­jeg su se ar­mi­je, lju­di, re­li­gi­je i kul­tu­re kre­ta­le na­pri­jed i na­zad, sa is­to­ka na za­pad i sa za­pa­da na is­tok”. Dok bro­do­vi ni­su do­ni­je­li re­vo­lu­ci­ju u tr­go­vi­ni, Av­ga­ni­stan je bio glav­no ras­kr­šće svi­je­ta, ze­mlja na drev­nom „pu­tu svi­le” (ko­ji se da­nas ob­na­vlja, ali za­o­bi­la­zi Av­ga­ni­stan).
Ovaj po­du­ži uvid sma­trao sam neo­p­hod­nim, kao okvir za sli­ku Av­ga­ni­sta­na da­nas, ze­mlje u ko­joj se „me­đu­na­rod­ni gra­đan­ski rat” vo­di još od 1978. i ko­ji će se, su­de­ći po pro­šlo­ne­djelj­noj ob­ja­vi ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka Do­nal­da Tram­pa, na­sta­vi­ti na neo­d­re­đe­no vri­je­me.
Tramp je na­i­me ob­ja­vio no­vu stra­te­gi­ju za naj­du­ži rat u ame­rič­koj isto­ri­ji ko­ji Ame­ri­ka vo­di već 16 go­di­na. Glav­na no­vost je da će se broj nje­nih voj­ni­ka u Av­ga­ni­sta­nu sa sa­da­šnjih 8.400 po­ve­ća­ti za 4.000, što bi tre­ba­lo da omo­gu­ći po­bje­du pro­tiv po­kre­ta ot­po­ra, ta­li­ba­na, kao i „ča­stan i tra­jan iz­laz”.
Tram­po­va ob­ja­va je, me­đu­tim, po­ka­za­la da ame­rič­ki po­li­tič­ki i voj­ni esta­bli­šment u stva­ri ne zna šta će sa Av­ga­ni­sta­nom i ne­ma for­mu­lu ko­jom bi za­vr­šio rat ko­ji je za­po­čeo Džordž Buš mla­đi, a na­sli­je­dio Ba­rak Oba­ma, ko­ji ga je pro­gla­sio „glu­pim” i zva­nič­no za­vr­šio, ali prak­tič­no Do­nal­du Tram­pu sa­mo te­sli­mio.
Tramp je pak u svo­joj raz­ba­ru­še­noj pred­iz­bor­noj kam­pa­nji u ko­joj se mo­glo ču­ti za­i­sta sva­šta, na­ja­vlji­vao da će pre­ki­nu­ti tu be­smi­sle­nu in­ter­ven­ci­ju ko­ja je do­sad ko­šta­la pre­ko bi­li­on (hi­lja­du mi­li­jar­di) do­la­ra i 2.400 po­gi­nu­lih Ame­ri­ka­na­ca, ali se sa­da, ne­sum­nji­vo na na­go­vor ge­ne­ra­la ko­ji­ma se okru­žio (ge­ne­ra­li su mu mi­ni­star od­bra­ne, sa­vjet­nik za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost i šef ka­bi­ne­ta) pre­do­mi­slio.
U no­vom pri­stu­pu ne­ma ama baš ni­če­ga što već ni­su is­pro­ba­li Buš i Oba­ma, a ono što je te­ško za­mi­sli­ti, to je ka­ko će ne­pri­ja­telj bi­ti po­bi­je­đen sa 12.000 voj­ni­ka, kad ni­je sa­vla­dan dok ih je ta­mo, što ame­rič­kih, što NA­TO sa­ve­zni­ka, ne­ko vri­je­me bi­lo vi­še od 100.000.
Po­ka­za­lo se, me­đu­tim, da je ubo­ji­to oruž­je naj­ve­će voj­ne si­le ne­moć­no pred ne­ko­li­ko hi­lja­da ge­ri­la­ca či­ji je cilj da po­vra­te vlast u pre­sto­ni­ci, Ka­bu­lu, iz ko­je su pro­tje­ra­ni ame­rič­kom in­va­zi­jom u je­sen 2001. ka­da su, pod­sje­ti­mo se, Ame­ri­kan­ci ta­mo in­ter­ve­ni­sa­li po­sle na­pa­da Al ka­i­de na Nju­jork i Va­šing­ton 11. sep­tem­bra što je bio naj­spek­ta­ku­lar­ni­ji te­ro­ri­stič­ki na­pad u isto­ri­ji.
Cilj in­va­zi­je bio je da se uhva­ti vo­đa Al ka­i­de Osa­ma bin La­den i sru­ši re­žim ko­ji mu je pru­žao go­sto­prim­stvo. Dru­go je po­stig­nu­to ve­o­ma br­zo, a dru­go tek de­set go­di­na ka­sni­je.
Ame­ri­ka se za­gla­vi­la u Av­ga­ni­sta­nu za­to što je u me­đu­vre­me­nu re­de­fi­ni­sa­la svoj rat­ni cilj: po­sle br­zog svr­ga­va­nja vla­de ra­di­kal­nih isla­mi­sta (što su ta­li­ba­ni), ri­je­ši­la je da u Av­ga­ni­stan uve­de i de­mo­kra­ti­ju. Odr­ža­no je ne­ko­li­ko iz­bor­nih ci­klu­sa, uve­de­ni su par­la­ment i pred­sjed­nič­ki si­stem, ali od de­mo­krat­skog Av­ga­ni­sta­na traj­nom se po­ka­za­la sa­mo nje­go­va fa­sa­da, dok je ze­mlja na­sta­vi­la da funk­ci­o­ni­še kroz me­ha­ni­zme na­god­bi me­đu kla­no­vi­ma, neo­b­u­zda­nu ko­rup­ci­ju i ma­nje ili vi­še otvo­re­nu sa­bo­ta­žu oku­pa­tor­skih na­po­ra.
Ni no­va stra­te­gi­ja ne na­go­vje­šta­va da je mo­gu­ća po­bje­da na voj­nom po­lju, iz­me­đu osta­log i za­to što su ta­li­ba­ni da­nju se­lja­ci, a no­ću ge­ril­ci, za­to što im (ne baš mno­go pri­kri­ve­no) po­ma­žu ame­rič­ki sa­ve­zni­ci (Pa­ki­stan, Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja), i što je za­ga­ran­to­va­no da će, od­lu­če li Ame­ri­kan­ci da ipak odu, Av­ga­ni­stan ve­o­ma br­zo po­sta­ti dr­ža­va dži­ha­di­sta.
A, sje­ti­mo se, Ame­ri­ka je, pri­je ne­go što je po­če­la da gu­bi, bi­la po­bjed­nik u Av­ga­ni­sta­nu, ka­da je, po­ma­žu­ći mu­dža­he­di­ne, u za­vr­šnom okr­ša­ju Hlad­nog ra­ta odan­de pro­tje­ra­la voj­sku So­vjet­skog Sa­ve­za, ko­ji se ma­lo po­tom ras­pao.
Av­ga­ni­stan je ti­me po­tvr­dio svo­ju re­pu­ta­ci­ju „grob­ni­ce im­pe­ri­ja”, a ka­ko stva­ri sto­je, ta­mo se nad­grob­ni ka­men pri­pre­ma i ame­rič­koj.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)