-Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić

Već tri­de­set go­di­na u Cr­noj Go­ri tra­je ve­li­ka ljud­ska tu­žalj­ka o bor­bi za op­sta­nak čo­vječ­no­sti. Tu­žalj­ka lju­di li­še­nih ži­vot­ne ra­do­sti, ko­ji su od ži­vo­ta osje­ti­li sa­mo usko­gru­dost ri­gid­nog ka­pi­ta­li­stič­kog si­ste­ma i oko­šta­le po­hle­pe svo­jih po­slo­da­va­ca i vla­sto­dr­ža­ca. Ni­šči i ubo­gi, po­šte­ni i pra­ved­ni, do­ve­de­ni do pro­sjač­kog šta­pa, kao lju­di pre­va­re­ni, pre­zre­ni, po­ni­že­ni i uvri­je­đe­ni od vla­sto­dr­ža­ca si­tih i ba­ha­tih, ko­ji za­ja­ša­še na­ro­du na gr­ba­ču pa mu, po­put kr­pe­lja, krv pi­ju, une­sre­ću­ju ga, uni­šta­va­ju sve če­ga se do­hva­te.
Tri de­ce­ni­je in­ten­ziv­nog DPS ra­da, de­be­lo pot­po­mog­nu­tog po­je­di­nim opo­zi­ci­o­nim par­ti­ja­ma i re­li­gij­skim ve­li­ko­do­stoj­ni­ci­ma, na sni­ža­va­nju ko­lek­tiv­nog ni­voa svi­je­sti, estet­skog i etič­kog po­sr­nu­ća, ubr­za­nog kre­ta­nja od ci­vi­li­za­cij­skih do­me­ta 20. ka 21. vi­je­ku, ka mrač­nim pro­šlim vje­ko­vi­ma ci­vi­li­za­cij­skih su­no­vra­ta.
Tri de­ce­ni­je ti „ri­ba­ri ljud­skih du­ša“ pje­va­ju iste me­lo­di­je, tri de­ce­ni­je se kla­nja­ju is­toj mu­zi po­hle­pe u svoj nje­noj od do­bra otu­đe­no­sti, ple­tu ni­ti ta­me iz ko­jih se ra­đa­ju gra­đan­ska ne­tr­pe­lji­vost, mr­žnja, raz­boj­ni­štva, ubi­stva, sve vr­ste na­si­lja.
Stra­sno i du­bo­ko ve­za­ni za svo­je fo­te­lje, u vi­so­kom na­po­nu že­lje za go­spo­da­re­njem i vla­šću, go­to­vo mi­stič­nom pri­lje­žno­šću za sti­ca­njem što ve­ćeg bo­gat­stva, na tom po­lju du­bo­ko uve­za­na DPS- opo­zi­ci­o­no-re­li­gij­ska eli­ta ni­ka­da ni­je do­pri­ni­je­la ni­jed­nom op­štem eko­nom­skom do­bru, so­ci­jal­noj si­gur­no­sti, ni­jed­nom estet­skom uz­dig­nu­ću, etič­kom na­dah­nu­ću. Već tri de­ce­ni­je sa­mo oti­ma­ju i pla­si­ra­ju ukus za be­smi­sao, ne­mo­ral, mrak i ni­šta­vi­lo.
Po­sto­ji jed­na vr­sta ose ko­ja ne li­je­že ja­ja, već tra­ži od­re­đe­nog cr­va i kad ga na­đe tran­sfor­mi­še ga u osu. Osa le­ti nad li­va­dom i pro­iz­vo­di od­re­đe­ni zvuk. Le­ti i zu­ji. Jed­na vr­sta cr­va, kad ču­je zu­ja­nje ose, iz­mi­če se i za­tva­ra u se­be, ne od­go­va­ra na zvuk ko­ji vi­bri­ra oko nje. Dru­ga vr­sta cr­va, kad ču­je zu­ja­nje, na­sto­ji da se pop­ne na svoj rep, a dok osa zu­je­ći kru­ži oko nje­ga, ma­li crv se lju­lja u prav­cu tog gla­sa, kao što se ko­bra lju­lja u onoj kor­pi dok kro­ti­telj svi­ra fla­u­tu i ma­še joj tim in­stru­men­tom pred nju­škom. Kad ugle­da ta­kvog cr­va, osa zna da je na­šla ono što joj tre­ba za tran­sfor­ma­ci­ju u no­vu osu. Ona uhva­ti cr­va, po­le­ti s njim i za­tvo­ri ga u pri­pre­mlje­no gni­je­zdo. On­da otvor za­zi­da. Sa­mo osta­vi ma­le­ne ru­pe za va­zduh. Osim za va­zduh cr­vi­ću, te ru­pi­ce slu­že osi da mo­že da pro­tu­ri svo­ju ra­li­cu da ubo­de cr­va. Ta­da se ci­je­lo cr­vi­će­vo ti­je­lo tre­se. Osa zu­ji oko cr­vi­ća, ubo­de ga ra­li­com i opet zu­ji. To je pro­ces ko­ji tra­je ne­ko­li­ko da­na. Kroz ubo­de osa cr­vu ubri­zga­va svoj hor­mo­ne ko­ji, vre­me­nom, stva­ra­ju ču­do pre­o­bra­ža­ja – sam crv po­či­nje da pro­iz­vo­di isti zvuk kao osa. I po­sta­je osa.
Igra ži­vo­ta je psi­ho­lo­ška dra­ma u ko­joj mi iza­zi­va­mo okol­no­sti svo­jim mi­sli­ma, a za­tim dje­lo­va­njem pre­ma nji­ma. Ka­men te­me­ljac, na kom su sve dru­ge stva­ri za­sno­va­ne, čo­vje­ko­vo je mi­šlje­nje o sa­mom se­bi. Ra­di i bi­ra ta­ko ka­ko to ra­di i ima is­ku­stva ko­ja ima jer je nje­go­vo mi­šlje­nje o se­bi ta­kvo ka­kvo je­ste, i ni iz jed­nog dru­gog raz­lo­ga. Da ima druk­či­je mi­šlje­nje o se­bi, dje­lao bi i bi­rao druk­či­je i imao druk­či­ja is­ku­stva.
He­se ka­že da „ima­mo u du­ši sve ono što je ika­da ži­vje­lo u ljud­skim du­ša­ma. Svi bo­go­vi i đa­vo­li ko­ji su ika­da po­sto­ja­li, svi se oni na­la­ze u na­ma, tu su kao mo­guć­no­sti, kao že­lje, kao iz­la­zi“. Cr­vi na­ci­o­na­li­zma, po­hle­pe, po­žu­de, na­sil­ni­štva, is­klju­či­vo­sti, ne­to­le­ran­ci­je... pri­sut­ni su u svi­ma na­ma. Kao i oni pa­ci­fi­zma, to­le­ran­ci­je, ši­ro­ko­gru­do­sti, mi­ro­lju­bi­vo­sti. Na­ša kri­vi­ca je što smo se svo­je­vre­me­no otvo­ri­li tim „đa­vol­skim me­lo­di­ja­ma“, a ne ne­kim dru­gim, hu­ma­ni­jim i čo­vječ­ni­jim, ap­sor­bo­va­li u se­be zu­ja­nje par­tij­skih i re­li­gij­skih ide­o­lo­ga i de­ma­go­ga, vla­sto­lju­ba­ca i po­hlep­ni­ka, za­tvo­ri­li se u to­ro­ve na­ci­o­nal­nih par­ti­ja, or­ga­ni­za­ci­ja, re­li­gij­skih in­sti­tu­ci­ja, ubri­zga­li u se­be nji­ho­ve „hor­mo­ne“ ne­u­ku­sa, mra­ka, ni­skih stra­sti i hti­je­nja... Po­sta­li kao oni pa i dan- da­nas mi­sli­mo nji­ho­vim mi­sli­ma, mr­zi­mo nji­ho­vim mr­žnja­ma, su­prot­sta­vlja­ju­ći ih mr­žnja­ma dru­gih par­tij­skih i re­li­gij­skih de­ma­go­ga, ta­ko ula­ze­ći u me­đu­sob­ne su­ko­be ko­ji vla­sto­ljup­ci­ma, jed­nim i dru­gim, slu­že da bi op­sta­ja­li na vr­hu te pi­ra­mi­de zla ko­ja im do­no­si sve one be­ne­fi­ci­je ka ko­ji­ma oni te­že, a ko­je su u su­prot­no­sti sa svim onim što čo­vje­ka či­ni čo­vje­kom - ci­vi­li­zo­va­nim, hu­ma­nim, osvi­je­šta­nim bi­ćem. Za­to de­ce­ni­ja­ma mi­sli­mo ka­ko mi­sli­mo, bi­ra­mo ka­ko bi­ra­mo, ži­vi­mo u si­ste­mu u ko­jem mr­zi­mo sve što je dru­ga­či­je, tr­pi­mo kul­tur­ni, eko­nom­ski, so­ci­jal­ni i hu­ma­ni­stič­ki te­ror ko­ji tr­pi­mo.
Ka­sno je, ali ne i pre­ka­sno, da se pre­du­zmu ne­ke ži­vot­no va­žne, te­melj­ne pro­mje­ne u na­šim po­je­di­nač­nim i dru­štve­nim sta­vo­vi­ma i me­đu­sob­nim od­no­si­ma. Da se otvo­ri­mo onim dru­gim, čo­vje­či­jim, bo­žan­skim du­bi­na­ma svo­ga bi­ća, da, kao u onoj in­di­jan­skoj pri­či o dva vu­ka, vu­ka do­bra i vu­ka zla, na­hra­ni­mo vu­ka do­bra „ubri­zga­va­ju­ći“ mu hor­mo­ne to­le­ran­ci­je, mi­ra, so­li­dar­no­sti. Pro­či­sti­mo se od „zu­ja­nja“ par­tij­skih i re­li­gij­skih du­še­bri­žni­ka i stva­ra­la­ca ci­vi­li­za­cij­skog su­no­vra­ta, oslo­bo­di­mo svo­je bi­će za naj­vi­še do­me­te do­bra.
Dru­štvo bez slo­bod­nog čo­vje­ka, bez osvi­je­šte­ne in­di­vi­due, na­go­vje­šta­va po­tre­bu da se za ta­kvim čo­vje­kom va­pi, iz­nu­tra, iz se­be, za se­be, za spas svog bi­ća, za spas dru­štva, ži­vo­ta ljep­šeg, bo­ga­ti­jeg, so­li­dar­ni­jeg, hu­ma­ni­jeg.
Sva­ka na­ša mi­sao i dje­lo ša­lju im­pul­se ši­rom sve­mi­ra i po­ma­žu u ob­li­ko­va­nju ono­ga što se u nje­mu do­ga­đa. Že­li­mo li pro­mi­je­ni­ti, una­pri­je­di­ti, usa­vr­ši­ti sve ono što se oko nas do­ga­đa, mo­ra­mo pri­je sve­ga pro­mi­je­ni­ti, una­pri­je­di­ti, usa­vr­ši­ti sa­mi se­be. U su­prot­nom, ci­je­lo svo­je krat­ko­roč­no tra­ja­nje, mag­no­ve­nje u ovom cr­no­gor­skom pro­sto­ru i vre­me­nu, pro­ve­šće­mo u osi­ro­ma­še­no­sti, ja­du i bi­je­di, du­hov­noj i kul­tur­noj sku­če­no­sti, me­đu­sob­noj ne­tr­pe­lji­vo­sti.
Do tog ci­lja se ne sti­že pre­ko no­ći. Po­treb­ne su mno­ge go­di­ne no­vih is­ku­sta­va i po­bolj­ša­nog na­či­na re­a­go­va­nja da bi se raz­bi­le sta­re na­vi­ke, pred­ra­su­de i ste­re­o­ti­pi, i usta­no­vio no­vi na­čin po­gle­da na se­be i svi­jet oko se­be. Me­đu­tim, već sa­ma že­lja i ozbilj­na te­žnja da se taj cilj ostva­ri, pro­mi­je­ni­će ži­vot­ne iz­bo­re, po­li­ti­ku, po­sta­vi­ti no­vi si­stem vri­jed­no­sti. Što vi­še lju­di bu­de bi­ra­lo, od­lu­či­va­lo ili dje­lo­va­lo na ta­kvim osno­va­ma, ta­ko će i ži­vot oko nas do­ži­vlja­va­ti sve ve­će pro­mje­ne.