- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Ne znam šta je ovim mo­jim Sr­bi­ma u Cr­noj Go­ri te sa­mo uglas ku­ka­ju – „ne­sta­še Sr­bi...“ Ne­će ne­sta­ti Sr­bi u Cr­noj Go­ri - ako ne ne­sta­nu lju­di! Valj­da Sr­be u Cr­noj Go­ri ne mo­gu „asi­mi­lo­va­ti“ Cr­no­gor­ci, ko­ji to vi­še i ni­je­su? Ko­je Sr­be mo­gu „asi­mi­lo­va­ti“ ova­kvi Cr­no­gor­ci oni i ni­je­su bi­li Sr­bi. A me­ni se, s dru­ge stra­ne, či­ni da u Cr­noj Go­ri ne­sta­ju Cr­no­gor­ci? Cr­no­gor­ci ko­ji su na­sled­no no­si­li to ime sve se ma­nje raz­li­ku­ju od onih ko­ji to na­sle­đe ne­ma­ju. Jer, sma­tra se uspje­hom ove na­o­pa­ke no­vo­cr­no­gor­ske ide­o­lo­gi­je kad se pri­ja­vlju­ju u Cr­no­gor­ce oni ko­ji to ni­je­su. To je ta­da su­per i ,,in'', dr­ža­vo­tvor­no i evro­a­me­rič­ki. Nji­ma je, na­rav­no, in­te­res da bu­du to što ni­je­su, da uve­ća­ju no­vo­cr­no­gor­sku dr­ža­vo­tvor­nu za­blu­du, a kad dr­ža­vo­tvor­na za­blu­da oba­vi svo­je, oni će se vra­ti­ti na ono što su. Ni me­đu Cr­no­gor­ci­ma, dok se gle­da­lo ko je ko, mno­gi ni­je­su mo­gli to da bu­du. Pra­vi Cr­no­gor­ci su va­zda zna­li ko­li­ko je sit­ne­ži i ne­so­ja me­đu nji­ma. I ta­kvi­ma ni­je­su da­li da se di­če ime­nom Cr­no­go­rac. Ni­je­si smje­li na oči iza­ći, a ne da upr­te ime ko­jim se ime­nu­je čo­vjek! Ni­je, re­ci­mo, Cr­no­go­rac ne­ko ko da­nas u Cr­noj Go­ri kli­če NA­TO pak­tu... Ta­kav mo­že sa­mo bi­ti za­ve­den u ne­kom dr­žav­nom bi­rou kao Cr­no­go­rac, a u su­šti­ni je ot­pad­nik od ime­na cr­no­gor­sko­ga, i od sve­ga slo­bod­no­ga i vi­te­ško­ga što je Cr­na Go­ra bi­la. Cr­no­gor­ci ni­je­su kli­ca­li oku­pa­to­ri­ma i asi­mi­la­to­ri­ma, osim ako su bi­li ot­pad­ni­ci, sit­než i ne­soj, čor­ba bez ljud­skog mr­sa i bri­tva bez bru­sa. Bi­lo je va­zda tih ne­sla­nih na­zo­vi Cr­no­go­ra­ca, ni­ca­li su kao pe­čur­ke kad uda­ri ka­kva oku­pa­tor­ska olu­ja. Bu­ša­tli­je od Ska­dra i sl. ku­plje­ni Cr­no­gor­ci bi­li su bru­ka za Cr­no­gor­ce. Lom je u Cr­noj Go­ri ve­li­ki od na­mjer­nog ne­ra­zu­mi­je­va­nja i srp­stva i cr­no­gor­stva. Jer, kad srp­stvo ili cr­no­gor­stvo po­sta­nu uti­li­tar­na i stra­nač­ka ide­o­lo­gi­ja - pre­tva­ra­ju se u ka­ri­ka­tu­ru, i od lju­di na­pra­ve ma­nje ili vi­še ži­la­ve sjen­ke i utva­re. Već je či­ta­va de­po­ni­ja biv­ših Sr­ba u Cr­noj Go­ri, jer su mi­sli­li da je to ime i nje­go­ve raz­lo­ge la­ko no­si­ti. Kao što i Cr­no­gor­ci ko­je je unaj­mi­la ova dr­ža­va, po­sta­do­še ne­ko ko­me se vi­še ne zna ko su ni šta su. Ka­kav je to Cr­no­go­rac ko­ji pre­la­zi na la­ti­ni­cu, ide za ras­po­po­vi­ma, pro­da­je Cr­nu Go­ru tu­đi­ni­ma? Tu ne­ma ni C od Cr­no­gor­ca! Taj ni­je vi­še po­to­mak ni Iva­na Cr­no­je­vi­ća, ni Nje­go­ša, ni kra­lja Ni­ko­le. A šta je on­da ku­ka­vac, ako mu vi­še oni ni­je­su du­hov­ni pre­ci. A šta je - pla­će­na ne­sre­ća, ne­zna­ni­ja, lu­ćum, za­vr­zan, ni­ko­go­vić. Mo­že bi­ti da je od ne­ko­ga, ali on ne zna ili ne­će da zna od ko­ga je. Ubij ga - ne­će da zna. Ne ubij ga – utu­kao se sam. Cr­no­gor­ci su ima­li ri­ječ za ne­ko­ga ko je tu­ka – „ne zna vi­še no ona na ko­joj sje­di“. To je cr­no­gor­ski rječ­nik, i rječ­nik Vu­ka Ka­ra­dži­ća. A šta je ta­nač, ta­nje­vi­na, tan­ko­vi­na ni­ko od ni­ko­ga, pre­li­vo­da i ja­do­ro­da, itd. itd. - mo­gli bi­smo do zo­re. Ali u ovoj pri­či ne mo­že­mo zo­ru do­če­ka­ti. Ova­kva se pri­ča pri­ča kad se smr­ka­va, kad se zgu­šnja­va pa­kao, kad vlast pre­u­zi­ma­ju ne­mu­dri i ne­lju­di.
Ne mo­gu Sr­bi u Cr­noj Go­ri ne­sta­ti, ako ne ne­sta­nu sa­mi od se­be. A to­ga je bi­lo, na­ve­li­ko. Gdje nam je tur­če­nje i la­ti­nje­nje? Gdje nam je ko­mu­ni­zam i no­vo­cr­no­gor­sko-po­li­tič­ki okul­ti­zam? Za­i­sta, umi­je­šao se okul­ti­zam me­đu no­ve Cr­no­gor­ce, ko­ji su bi­li li­stom Sr­bi. U sa­vre­me­noj dr­žav­noj pro­ce­du­ri na­ci­o­nal­ne i on­to­lo­ške de­struk­ci­je Cr­no­go­ra­ca, pri­su­tan je ne­ki vid okul­ti­zma. Jer oni mi­sle, ne­ma­ju­ći ele­men­ta­r­ne pret­po­stav­ke da mi­sle, da slu­že­ći ova­kvoj dr­žav­noj ide­o­lo­gi­ji uče­stvu­ju u ne­koj svjet­skoj taj­noj mi­si­ji? I da bi stva­ri na­še­ga ži­vo­ta bi­le kom­pli­ko­va­ni­je, i be­sti­jal­ni­je - mo­gu­će je i da uče­stvu­ju, iako ne­ma­ju spo­sob­no­sti da mi­sle. I tu se ot­kri­va ne­ka vr­lo za­gu­lje­na stvar! Oni ko­ji ne mo­gu da mi­sle, la­ko se mo­gu uklju­či­ti u ne­ku taj­nu mi­si­ju, ko­ju im je ne­ko smi­slio! Ta­kvi su, re­ci­mo, ti ne­sreć­ni­ci već po­la­ti­ni­če­ni, a još ne­pi­sme­ni Cr­no­gor­ci. Je­ste – uče­stvu­ju u glo­bal­noj mi­si­ji sa­mo­ra­za­ra­nja srp­ske i cr­no­gor­ske Cr­ne Go­re, ali im je ne­mo­gu­će da mi­sle svo­jom gla­vom, pa kao da ne ra­de to što ra­de.
E sad je me­ni ču­do za­što Sr­bi u Cr­noj Go­ri igra­ju smu­ti­ko­lo s ova­kvim Cr­no­gor­ci­ma? Par­tij­sko srp­stvo se po po­sle­di­ca­ma ne raz­li­ku­je od no­vo­i­de­o­lo­škog cr­no­gor­stva. Po­sli­je 25 go­di­na vi­še­par­tij­skog par­la­men­ta­ri­zma, i stra­nač­kog sr­bo­va­nja, već vi­še go­di­na ne­ma ni­jed­ne par­la­men­tar­ne srp­ske par­ti­je u cr­no­gor­skom par­la­men­tu. A tre­ba do­da­ti, da bi stva­ri bi­le sa­svim ja­sne – i kad ih je bi­lo, pre­ko srp­skih par­ti­ja u cr­no­gor­skom par­la­men­tu do­ne­sen je Ustav, ko­jim je de­gra­di­ran oslo­nac Srp­stva u Cr­noj Go­ri – srp­ski je­zik, a pre­ko nje­ga po­dig­nut ne­mo­gu­ći „cr­no­gor­ski“, što je omo­gu­ći­lo pro­gra­mi­ra­no i in­sti­tu­ci­o­nal­no sa­mo­ra­za­ra­nje i Sr­ba i Cr­no­go­ra­ca, do iš­če­znu­ća. A ta­ko se ostva­ru­je plan onih ko­ji pred­vi­đa­ju da ne­sta­nu i jed­ni i dru­gi, a da to ovi ni­kad i ne sa­zna­ju.
(Autor je knji­žev­nik)