- Autor: Su­zan­ne Mo­o­re

Ka­da sam pr­vi put oti­šla na ve­če­ru kod mo­je dru­ga­ri­ce Še­ri, ugle­da­la sam ru­pe od me­ta­ka na nje­nim bi­je­lim ku­hinj­skim or­ma­ri­ći­ma. Še­ri mi je bi­la no­va dru­ga­ri­ca, u stva­ri je­di­na, jer sam tek bi­la sti­gla u Ma­ja­mi. Nje­na maj­ka je vi­dje­la šta gle­dam i ob­ja­sni­la mi: „Tu se Šejn upu­cao“. Šejn je bio Še­rin ro­đak. Nje­nu maj­ku je naj­vi­še po­go­di­lo to što se upu­cao pi­što­ljem nje­nog mu­ža. Bi­la sam su­vi­še pri­stoj­na da bih pi­ta­la da li je Šejn iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo ili je stra­dao ne­sreć­nim slu­ča­jem. Imao je 16 go­di­na.
Čim nam se pri­dru­žio, Še­rin ta­ta mi je po­ka­zao svo­ju ogrom­nu zbir­ku pu­ša­ka. Ko­mad po ko­mad. Ću­ta­la sam i kli­ma­la gla­vom, jer ni­sam zna­la šta da ka­žem. Ima­la sam 21 go­di­nu i do­se­li­la sam se u Ma­ja­mi, jer sam mi­sli­la da je Nju­jork su­vi­še opa­san (da, znam – sa­da znam). Sva­ki mo­mak sa ko­jim sam iz­la­zi­la u Ma­ja­mi­ju da­vao mi je svoj pi­štolj da ga no­sim u tor­bi dok smo van ku­će. To mi je po­sta­lo nor­mal­no. Ame­ri­ka mi je bi­la u kr­vi, do­slov­no – otac mi je Ame­ri­ka­nac – i pret­po­sta­vlja­la sam da bi­ti Ame­ri­ka­nac zna­či upra­vo to.
Moj otac je mo­joj maj­ci pru­žio ame­rič­ki san: bjek­stvo iz va­ro­ši­ce u Sa­fol­ku u ze­mlju pon­ti­ja­ka i ogrom­nih fri­ži­de­ra. To­li­ko je vo­lje­la Ame­ri­ku da se dva pu­ta uda­va­la za Ame­ri­kan­ce (iz­me­đu njih i za jed­nog En­gle­za). „Tvoj otac mi je po­klo­nio di­van ma­li re­vol­ver“, re­kla mi je jed­nom. Za nju je to bio gla­mu­ro­zan de­talj, kao nje­ne men­tol ci­ga­re­te – pra­vi dam­ski pi­štolj.
Od­nos Ame­ri­ka­na­ca pre­ma po­sje­do­va­nju va­tre­nog oruž­ja va­ri­ra od dr­ža­ve do dr­ža­ve. SAD su u stva­ri skup raz­li­či­tih ze­ma­lja. Na pri­mjer, ka­da sam se 80-ih go­di­na vra­ti­la u Nju­jork, op­šti stav je bio da je na­si­lje va­tre­nim oruž­jem naj­go­ri mo­gu­ći zlo­čin. Oti­šla sam u Ame­ri­ku, jer sam vje­ro­va­la da ću tu ostva­ri­ti svo­je sno­ve. Ubr­zo sam shva­ti­la da je ame­rič­ka kul­tu­ra su­štin­ski raz­li­či­ta od bri­tan­ske. To se ne vi­di na pr­vi po­gled zbog ilu­zi­je slič­no­sti ko­ju stva­ra po­pu­lar­na kul­tu­ra. Bri­tan­ci ma­sov­no vje­ru­ju da po­zna­ju Ame­ri­ku za­to što su jed­nom ru­ča­li na Men­het­nu: oni su isti kao mi sa­mo su im por­ci­je ve­će i ka­da bi nas slu­ša­li, svi nji­ho­vi pro­ble­mi bi bi­li ri­je­še­ni.
To je na­rav­no sa­mo­ob­ma­na. SAD su ne­sa­zna­tlji­ve i sa­mi­ma se­bi, što naj­bo­lje po­ka­zu­je iz­bor Do­nal­da Tram­pa za pred­sjed­ni­ka i de­ba­ta o kon­tro­li oruž­ja. Gnjev­ni bi­je­lac sje­di u Bi­je­loj ku­ći, pa gnjev­ni bi­jel­ci ko­ji ubi­ja­ju mno­go lju­di iz va­tre­nog oruž­ja ne mo­gu bi­ti te­ro­ri­sti. Re­ak­ci­ja gra­đa­na na ma­sov­na ubi­stva je ku­po­vi­na još va­tre­nog oruž­ja da bi se bo­lje za­šti­ti­li. Ovaj men­ta­li­tet je mno­gi­ma od nas ne­ra­zu­mljiv. Ame­ri­kan­ci pro­sto ima­ju po­ja­ča­nu sklo­nost da se ubi­ja­ju va­tre­nim oruž­jem i opi­ja­ti­ma. Oni ži­ve u stra­hu od te­ro­ri­zma ko­ji na­di­re spo­lja, pre­ko ne­kog mit­skog zi­da, a za­pra­vo je te­ror dio nji­ho­ve kul­tu­re.
Po­sle sva­kog ma­sov­nog ma­sa­kra na­vo­de se iste broj­ke. Pro­cje­nju­je se da SAD ima­ju naj­ve­ći broj ko­ma­da va­tre­nog oruž­ja u pri­vat­nom vla­sni­štvu – 2012. go­di­ne na­vo­đe­no je 300 mi­li­o­na ko­ma­da u po­sje­du pri­bli­žno jed­ne tre­ći­ne sta­nov­ni­štva (do­volj­no da sva­ki mu­ška­rac, že­na i di­je­te u Ame­ri­ci ima­ju svoj pi­štolj ili pu­šku). Dru­ga ze­mlja na ovoj li­sti je Je­men. U SAD sva­ko­ga da­na 18 mla­dih lju­di iz­gu­bi ži­vot od met­ka. Po­red to­ga, sa­mo­u­bi­stvo – naj­če­šće iz va­tre­nog oruž­ja – dru­gi je po re­du uzrok smr­ti Ame­ri­ka­na­ca od 15. do 34. go­di­ne.
Je­dan od naj­tu­žni­jih dje­lo­va po­tre­sne knji­ge Ge­ri­ja Jun­ga ,,Još je­dan dan smr­ti Ame­ri­ke'' je onaj ka­da ro­di­te­lji upu­ca­ne dje­ce pri­zna­ju svo­je olak­ša­nje. Maj­ka Tysho­na An­der­so­na, ko­ji je u 18. go­di­ni ubi­jen u ob­ra­ču­nu ban­di, ka­že: „Bar vi­še ne mo­ram da bri­nem da li on pu­ca u ne­ko­ga ili ne­ko u nje­ga.“
Sva­ki po­šte­ni ame­rič­ki li­be­ral mo­že da se po­zo­ve na Austra­li­ju, gdje je kon­tro­lom oruž­ja sma­njen broj ubi­sta­va. Za­ko­ni bi mo­gli da na­met­nu niz pro­vje­ra pri­je ne­go što se ne­ko­me odo­bri po­sje­do­va­nje oruž­ja. Pa ipak, to se ne de­ša­va. Na ame­rič­kim saj­mo­vi­ma oruž­ja čo­vjek se osje­ća kao an­tro­po­log u ne­koj stra­noj kul­tu­ri. Ko su ti lju­di? NRA (Na­ti­o­nal Ri­fle As­so­ci­a­tion) je moć­na or­ga­ni­za­ci­ja, a ne­dav­no smo na uli­ca­ma Šar­lot­svi­la vi­dje­li sa­mo­zva­nu lo­kal­nu mi­li­ci­ju. I to ni­je sa­mo za­o­sta­la i „za­ne­ma­re­na“ Ame­ri­ka, već ze­mlja stra­na za­pad­nom po­sma­tra­ču.
Na­ra­tiv o de­cen­tra­li­zo­va­noj dr­ža­vi pod­ra­zu­mi­je­va i ma­ha­nje dru­gim amand­ma­nom, ali dio pro­ble­ma s kon­tro­lom oruž­ja je upra­vo ri­ječ „kon­tro­la“. I Oba­ma­ker je od­ba­čen kao ne­što što ima ve­ze sa kon­tro­lom. Uz­ne­mi­ra­va me to što ne vi­dim rje­še­nje za ma­sov­na ubi­stva u Ame­ri­ci, u smi­slu da ne vo­lim ame­rič­ku za­vi­snost od ko­la, ali ne mo­gu da za­mi­slim tu ze­mlju bez njih.
U de­ba­ti o kon­tro­li oruž­ja pre­vla­da­la je sli­ka o dva su­ko­blje­na di­je­la dru­štva ko­ji pri­je­te­ći kru­že je­dan oko dru­go­ga. Či­ni se kao da je ve­li­ki dio Ame­ri­ke iz­gu­bio ka­rak­te­ri­sti­ke raz­vi­je­nog za­pad­nog dru­štva. Po­gle­daj­te ste­pen ne­jed­na­ko­sti, sto­pu dječ­jeg mor­ta­li­te­ta, za­vi­snost od nar­ko­ti­ka, fe­no­men sa­mo­ra­nja­va­nja. Od­ba­ci­va­nje cen­tra­li­zo­va­ne dr­ža­ve je dio ame­rič­kog shva­ta­nja slo­bo­de. Po­sle­di­ca to­ga je da mno­gi lju­di ame­rič­ku kul­tu­ru sve ma­nje do­ži­vlja­va­ju kao svo­ju.
Ka­da me je je­dan biv­ši ame­rič­ki po­li­ca­jac učio da pu­cam, na­gla­sio je da dje­ca što ra­ni­je tre­ba da sti­ču to zna­nje. „Sa ko­li­ko go­di­na po va­šem mi­šlje­nju di­je­te tre­ba da do­bi­je svo­je pr­vo oruž­je?“ upi­ta­la sam ga. „Tri.“
Pre­ve­la: Sla­vi­ca Mi­le­tić
Pe­šča­nik.net