-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Šta čovjek da uči­ni da se u žar pti­cu pretvori? Treba bi­ti očuvan, odlučan i jak... Nije imao niš­ta od toga. Osim rana, i straha da će tuga neka iznenadna da iskoči i uzvikne "Tebe sam čekala!" - da ga sočno poljubi u srce, i nalegne ispod kože, da gleda svijet očima njegovim. Tu su sve one došle - tu im je toplo i meko. Tu i ostale. U ko­ži is­pod ko­že. Nije umio valjano ni da plače. Samo je gutao i pustio da ga steže. Bješe to gust zagrljaj između čovjeka i nevolje... čovjeka koji je krenuo da dotakne Kanjon drhtaja. A tamo su, rekoh već, mogli samo očuvani, odlučni i jaki... njegova snaga je bila nijema. Nadojila se drugačijeg mlijeka. Onog za lijepu siročad.
Ipak, krenuo je... jer mu bješe to poslednja že­lja.

* * *

Kanjon nadvisio devet mora, nalak­tio se na zglob neba gdje sjede očevi starih bogova. Nedostupan skromnima, samim tim neosvojiv za njega. Ipak, gazio je, teš­ko i za­pi­njao... Dva puta je isjekao tabane, nekoliko puta se stropošt­ao niz litice. Hijene su ga jurile, i vjerovatno bi ga sustigle da nije naišla veća zvjer od koje se sakrio u usku špi­lju od otrovne zapare... i utajio se dok kiša nije pala. Pa se iskrao, jer voda spira mi­ris i tragove. Zvijer je, makar tog puta, bila prevarena.
Na osmom zavoju kanjona već nije bilo bilja, tek neka trnjina i par bobičavih izdanaka. Uhvatio ga kašalj i ridanje iz dušnika... padao je od nemoći, toliko mnogo puta. Ustajao bi, osvrćući se iznad ramena. Pogledao koliko je odmakao - samog sebe bi bodrio da se još ne preda. Priroda je pamtila mnoga imena koja su iz bijede ponikla i muč­kim trudom je osvojila... ali takvog jadnika još nije sretala. Možda je baš zbog toga bila toliko nemilosrdna. Bacala bi mu kamenje pod noge, šibala ga vjetrovima u lice, sprdala mu se kroz kreš­tanje ptica... polomila mu toliko koščica na toliko podlih načina... ali, duhotegobni bi nastavljao dalje. I dalje. I dalje. Pa je vjerovatno zbog toga i odustala... dosadila joj tužna budala. Prosto ga je pustila.
I domognu se, bogami, on vrha. Kad je stupio na stijenu od bijela zilita, posmotri sve što mu je vidnost dopustila. Ličilo je više na kotlinu od planina, nego na obronak Kanjona... ali ko je on da postavlja začudna pitanja.
Tamo, gore, već su bi­li dvojica junoša i neka divna žena. Svi vitalni i zreli poput bora. Pogledaše ga, onakvog - u pu­ko­ti­na­ma - skrenuše lica te vikn­uše put neba.
- Očevi i majko! Sti­gli smo!
Prilike u tronovima, gospodari prostranstva, stupiše pred njima pomjerajući oblake dodirima žezla. Mirisali su na medovinu drevnih vremena. Gledali su odozgo na rub klanca i očekivali ono što im pričinjava zadovoljstvo... pred­sta­va kad čovjek postaje ognjena ptica.
Obrati im se ljudska žena:
-Prva sam stigla! Došla sam sa istoka! - raširi ruke - Spremna sam! Mislim da sam vrijedna!
-Ja sam dru­gi! - vik­nu muš­karac - Stigao sam sa juga! Cijenim da mogu dalje!
-A ja treći! - zabrunda prilika - Ovdje sam sa dolina zapada! Jedva čekam da vam udovoljim!
Bogovima bi drago. Naklon sitan učiniše. Pa okrenuše glave put mladića u ranama i ritama.
-Ja... ja sam došao... - zagrcnu se, pogled mu se zaledi na njihovom, pa stade.
- Dobro! - najmoćniji od bogova reče - Da vi­di­mo da li mo­že­te!
Djevojka podiže dlanove. Otpjeva bajajuću pjesmu. U trenu se njena sjena, kosa i koža svukoše - postade ptica kakva se u bajkama sreta. Plamenih krila. Vi­nu se put zvijezda. Isto učiniše ona dvojica. Plam ih posluša. Sad već tri žar orla hitaše put horizonta. Tamo gdje stanuju legende, gdje se pije voda iz pe­ha­ra.
Bogovima bi drago. Tupnuše žezlima. Poslednji pogled baciše na mladića koji je pjevao bajalice i držao dlanove put neba... ali se niš­ta nije događalo. Okrenuše mu leđa, navukoše oblake - i nestadoše. Tek tako, bez samilosti, bez slova riječi.
A on... on nije prestajao. Pjevao je i vazduh dodirivao. Bajalicom plam dozivao. Pok­ušavao je bez­broj puta da umilostivi svemir da postane žar ptica. No, negdje pred zoru, dok je sricao stihove, oboren na koljenima... jedan malen plam se pojavi na prstima. Slabašan, žućkast. Uzviknuo je srećan. Primače ga grudima, zaš­titi ga dru­gim dlanom od vihora... prošapta "tako si lijepa, vatro moja"... sklupča se i izdahnu, iako bješe ubijen stotinama puta do tada. Duša mu se konačno ugrijala.

* * *

Polomiće ti toliko koščica na toliko podlih načina. Ako padneš dočekaće te trnjina. Svijet voli da slavi one sa kožom koja nema tragove od nesreće i neprilika... Čućeš da ti sa tvojom ne možeš do Olimpa. Izgrižena dušo, na tebe neće ni bogovi da troše vremena.
Ali, priča se ovdje ne završava... ne rekoh ti šta se dogodilo naredne večeri, kada je tmina na vr­hu klanca bila ledena...
Sa tijela mladića iskra se rasplamsala... razlila... u klanac ulila. Rastjerala hladnoću svemira... Tako je nastalo neš­to, što i danas spava... ali kad se raz­budi, sve nadjača. Kao hiljade žar ptica. Kao horde konjanika.
Kada sledeći put usniš u suzama... kada nema nikoga da u tebi prepozna junaka... znadi da je Sunce starije od bogova... i da su vulkani planine otvorenog srca... Nastaju od lju­di poput tebe - što pate, koji ne mogu, a moraju nekako dalje... Dru­gi vatru na sebe oblače, tvoje biće je rođenjem takvo - od ognjene lave.
I ne, ne treba da budeš očuvan... bu­di samo odlučan. Lju­di kad umru do neba će da odu. Ti ćeš od neba dalje... Sun­cu ćeš da pođeš. I ne možeš nikad da prođeš... nikad da zgasneš.
Ti što imaš gru­di od tečne vatre - zagrli se jače.
(Autor je knji­žev­nik)