-Autor: Na­de­žda Mi­len­ko­vić

To ka­ko se vlast zlo­pa­ti za na­še do­bro još ni­je vi­đe­no. A po­što ni­je vi­đe­no, on­da vlast mo­ra sa­ma da nas svo­je­ruč­no iz­vje­šta­va o to­me.
Vlast po­naj­vi­še stra­da od no­vi­na­ra jer su, po ri­je­či­ma pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve, ve­ćin­ski pro­tiv vla­sti. Te za­pit­ku­ju o par­tij­skom pra­nju pa­ra (osam hi­lja­da lju­di, ne­ki i na so­ci­jal­noj po­mo­ći, upla­ti par­ti­ji tač­no po 40.000 di­na­ra?) te o bu­dže­tu Be­o­gra­da (ima pa­ra za ba­ca­nje, ali ga van­red­no po­pu­nja­va re­pu­bli­ka?) te o su­fi­ci­tu (a uzi­ma­mo kre­dit za po­pu­nja­va­nje dr­žav­ne ka­se?)… Čak ni hi­nje­no so­li­da­ri­sa­nje sa no­vi­na­ri­ma ko­ji ni­su pu­šte­ni na pro­sla­vu BIA ni­je ubla­ži­lo pi­ta­nja, eto ka­kvi su no­vi­na­ri.
A to što će­te pro­stim ba­ca­njem oka na bi­lo ko­ji ki­osk utvr­di­ti dru­ga­či­je – vlast ne uzi­ma u ob­zir. Pa i ka­da bi­smo žva­ke, ci­ga­re i „unu­či­će“ svr­sta­li u me­di­je, opet bi u ko­nač­nom zbi­ru na ki­o­sku bi­lo vi­še me­di­ja ko­ji obo­ža­va­ju vlast. Čak i ozlo­gla­še­nim če­tvrt­kom ka­da na ki­o­ske sti­že par ne­djelj­ni­ka ko­ji kri­tič­ki pi­šu o vla­sti. Ako to­me do­da­mo i one dvi­je emi­si­je, na sa­mo dvi­je te­le­vi­zi­je sa na­ci­o­nal­nom fre­kven­ci­jom, ko­je se po­li­ti­kom ba­ve na sa­ti­ri­čan na­čin (a i one ove se­zo­ne skra­će­no – jed­noj je tra­ja­nje pre­po­lo­vlje­no, dru­goj sma­nje­no na tre­ći­nu) opet je ne­u­po­re­di­vo vi­še hva­lo­spje­va vla­sti.
No, vlast i to­me pri­želj­ku­je kraj. Ne hva­lo­spje­vi­ma, na­rav­no, ne­go kri­ti­ka­ma. Kri­tič­ni me­di­ji ne­će do­bi­ja­ti no­vac za pro­jek­te od jav­nog zna­ča­ja (umje­sto njih no­vac će do­bi­ja­ti no­vo­o­sno­va­ne fir­me, udru­že­nja rok mu­zi­ča­ra i mu­zič­ke kom­pa­ni­je), ali će za­to i da­lje do­bi­ja­ti – pac­ke.
Naj­no­vi­ja pac­ka ide ka­blov­skoj te­le­vi­zi­ji jer je, za­mi­sli­te, „cen­zu­ri­sa­la pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve“. Ka­ko ga je cen­zu­ri­sa­la? Pa, ako je vje­ro­va­ti op­skur­nom pri­lo­gu sa­svim u ma­ni­ru ru­ži­ča­ste te­le­vi­zi­je na ko­joj će se vje­ro­vat­no i emi­to­va­ti, N1 je, umje­sto da, kao te­le­vi­zi­je sa na­ci­o­nal­nom fre­kven­ci­jom, u di­rekt­nom pre­no­su pri­ka­že par­tij­sko sla­vlje kao pr­vo­ra­zred­ni dr­žav­ni do­ga­đaj – ima­la sa­mo iz­vje­štaj. U ko­jem se, o, sve­to­gr­đa, gost po­ja­vlju­je čak osam se­kun­di (i slo­vi­ma: osam se­kun­di!) du­že od sla­vlje­ni­ka. Pa ako to ni­je dr­žav­ni udar…
Za­što je pro­blem što je go­vor go­sta (ina­če ko­a­li­ci­o­nog part­ne­ra i mi­ni­stra ino­stra­nih po­slo­va) tra­jao na uštrb sla­vlje­ni­ka kad je gost li­je­po re­kao da mo­ra da hva­li pred­sjed­ni­ka – jer zna da je on skro­man i da će pre­ću­ta­ti po­hva­le? Da ni­je ne­ko u tim ri­je­či­ma vi­dio iro­ni­ju? Jer, čak i ako su pred­sjed­nik dr­ža­ve i mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va u ta­kvom od­no­su da pod­sje­ća­ju na one pa­ro­ve ko­ji je­dva če­ka­ju go­ste pa da se pred nji­ma pod­ba­da­ju, je­di­no što za pred­sjed­ni­ka ne mo­žeš re­ći je da ne vo­li da se hva­li. Tim pri­je što se, sa­mo par da­na ra­ni­je, sam po­hva­lio da mu je pred­sjed­nik Tur­ske re­kao „tvo­ja skrom­nost i nor­mal­nost je ri­jet­ka“. (Što bi ne­ko ta­ko­đe mo­gao da pro­tu­ma­či iro­nič­no, zar ne?)
A da bi se ova­kvi gnu­sni pri­mje­ri cen­zu­ri­sa­nja vla­sti one­mo­gu­ći­li ili bar sve­li na naj­ma­nju mje­ru (kao da sa­ma či­nje­ni­ca da se emi­tu­ješ je­di­no pre­ko ka­bla ni­je do­volj­no ma­la mje­ra), ubu­du­će će ka­blov­ski di­stri­bu­te­ri bi­ti u oba­ve­zi da pre­no­se sve te­le­vi­zi­je sa na­ci­o­nal­nom fre­kven­ci­jom (i da za to de­be­lo pla­ća­ju) dok te­le­vi­zi­je sa na­ci­o­nal­nom fre­kven­ci­jom i da­lje ne­će bi­ti u oba­ve­zi da svoj pro­gram pri­la­go­de uslo­vi­ma za do­bi­ja­nje na­ci­o­nal­ne fre­kven­ci­je. Jer je do­volj­no da par­tij­ske na­stu­pe pre­no­se „u cje­li­ni i cje­lo­sti“.
Pe­šča­nik.net