- Pi­še: Adis Ha­sa­ko­vić

Sva­ka­ko ni­je pri­rod­no, ni­ti je pod­no­šlji­vo da se ma­kar i pri­ča o ise­lja­va­nju iz jed­ne ze­mlje iz bi­lo ko­jeg raz­lo­ga, a ka­mo­li da taj pro­blem uzi­ma ma­ha. I ma­da se sta­ti­sti­ke ne mo­gu usa­gla­si­ti, jer po­je­di­ne ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je ko­je, isti­na, ne­ma­ju kre­di­bi­li­tet da se upu­šta­ju u is­tra­ži­va­nja i po­pis onih ko­ji su već na­pu­sti­li Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu spi­nu­ju pri­če o eg­zo­du­su, slu­žbe­ne broj­ke ze­ma­lja u ko­je se naj­vi­še od­la­zi go­vo­re o dra­stič­no ma­nje ise­lje­ni­ka, pro­blem je sam po se­bi va­žan i ve­lik.
Mo­der­ne dr­ža­ve se­bi jed­no­stav­no ne mo­gu do­zvo­li­ti da u 21. vi­je­ku ne­ko zbog ne­si­gur­no­sti, ne­ma­šti­ne ili ne­prav­de na­pu­sti do­mo­vi­nu. Mi­gra­ci­je su uvi­jek po­sto­ja­le, i to je ne­ka­ko u pri­ro­di ljud­skoj da se tra­ga za bo­ljim. Ipak ra­di se o ži­vot­nim od­lu­ka­ma ka­da se jed­no­stav­no ka­že ,,zbo­gom’’ naj­bli­ži­ma, pri­ja­te­lji­ma i do­mo­vi­ni, ko­je ima­ju traj­ne i ge­ne­ra­cij­ske po­sle­di­ce.
Od­la­zak lju­di za­hva­tio je ci­je­lo pod­ruč­je biv­še Ju­go­sla­vi­je, osim Slo­ve­ni­je. Sla­vo­ni­ja, na­ža­lost, osta­je go­to­vo pu­sta, Sr­bi­ju na­pu­šta sve vi­še lju­di, na Ko­so­vu je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na u tom smi­slu sve po­če­lo. Raz­lo­zi od­la­ska su ma­nje- vi­še jed­na­ki, ali za­ni­mlji­vo je da to vla­sti, da bu­de čud­ni­je još ma­nje opo­zi­ci­je, ni­ti u jed­noj ze­mlji ne ar­ti­ku­li­šu kao iza­zov, a ka­mo­li pro­blem.
Osim tu i ta­mo ne­ke do­sko­či­ce po­li­tič­kom opo­nen­tu, ili la­men­ta nad sud­bi­nom na­ro­da, ni­šta se ne de­ša­va. Ne­ma mje­ra, ka­mo­li po­li­ti­ka ili stra­te­gi­ja ko­je bi se mo­ra­le hit­no do­ni­je­ti da bi se u si­gur­no­snom, po­li­tič­kom, eko­nom­skom, de­mo­graf­skom i obra­zov­nom kon­tek­stu stva­ri ma­kar po­če­le do­vo­di­ti u red.
Pro­blem je oči­to re­gi­o­nal­ni, ali rje­še­nja ni­ko ne nu­di. Ja­sno je da se Bri­se­lu ne žu­ri i da će EU pre­ćut­no po­sma­tra­ti šta se de­ša­va, jer naj­vi­še nje­nim vi­so­ko­ra­zvi­je­nim tr­ži­šti­ma tre­ba­ju zdra­vi, mla­di, obra­zo­va­ni i mo­ti­vi­sa­ni dok­to­ri, in­že­nje­ri, elek­tri­ča­ri, gra­đe­vi­na­ri, ukrat­ko ,,pe­kar – lje­kar – apo­te­kar” kon­cept rad­ni­ka. Ali, šta nam nu­de re­gi­o­nal­ne po­li­ti­ke i nje­ni li­de­ri osim na­te­za­nja, nad­mu­dri­va­nja, pri­jet­nji i ne­ke vr­ste fejk od­go­vor­nog po­na­ša­nja pu­nog pa­te­ti­ke?
Ovo­me tre­ba do­da­ti da Bo­sna i Her­ce­go­vi­na ima, zbog po­li­tič­kog ustroj­stva, do­dat­ni pro­blem u ko­jem de­mo­krat­ski iza­bra­ni po­li­ti­ča­ri i pred­sjed­ni­ci, zlo­u­po­tre­blja­va­ju­ći de­mo­krat­ski si­stem i in­sti­tut kon­sti­tu­tiv­no­sti na­ro­da (jed­nu ana­hro­nu ,,ino­va­ci­ju” iz do­ba Le­nji­na), jav­no i ak­tiv­no ra­de pro­tiv svo­je dr­ža­ve, ko­če njen evrop­ski i NA­TO – put, sa­nja­ju­ći ot­cje­plje­nje i bo­re­ći se za tre­ći en­ti­tet.
Ne­ma ni ne­kog ozbilj­ni­jeg okru­glog sto­la, a ka­mo­li sa­stan­ka, ka­ko se to ka­že, na ni­vou, o po­tre­bi spro­vo­đe­nja stvar­nih re­for­mi ras­te­re­će­nja pri­vre­de ko­je bi sin­hro­ni­zo­va­no bi­le ura­đe­no u ci­je­loj re­gi­ji. Za­mi­sli­te ka­kva bi to bi­la po­ru­ka in­ve­sti­to­ri­ma iz ci­je­log svi­je­ta!?
Zbog na­še po­zna­te ,,bo­lje vra­bac u ru­ci ne­go go­lub na gra­ni” ko­ja pri­bli­žno i ta­ko­đe pod­ra­zu­mi­je­va u pre­vo­du ,,od go­to­vog se ne pra­vi ve­re­si­ja”, vla­sti na ovim pro­sto­ri­ma, sreć­ne sa­da­šnjim kon­cep­tom pu­nje­nja bu­dže­ta stal­nim za­du­že­nji­ma, svje­sno od­bi­ja­ju da za ve­o­ma krat­ko vri­je­me uči­ne Bal­kan sa svim nje­go­vim po­ten­ci­ja­li­ma atrak­tiv­nom oazom raz­vo­ja i pro­spe­ri­te­ta.
Jed­no­stav­no na Bal­ka­nu kod lju­di, gra­đa­na, za­po­sle­nih i ne­za­po­sle­nih pri­pad­ni­ka svih na­ro­da (i na­rod­no­sti) ne­ma vi­zi­je, a još ma­nje hra­bro­sti da svi za­jed­no na sce­nu iz­ne­se­mo no­ve pri­če, ide­je, kon­sen­zu­se i po­li­ti­ke ko­je će, htje­li- ne htje­li, iz­nje­dri­ti i no­ve li­de­re. Pro­blem je u na­ma, jer pri­hva­ta­mo šta nam se ser­vi­ra.
La­ki smo na oba­ra­ču i pr­vi smo kad tre­ba op­tu­ži­ti. Jed­no­stav­no ne­ma do­volj­no kva­li­te­ta. Te­ško nam je i po­mi­sli­ti da poč­ne­mo bri­nu­ti sa­mi o se­bi. Ra­di­je će­mo se pre­da­ti, pot­pi­sa­ti ka­pi­tu­la­ci­ju i pra­vac Nje­mač­ka.
Svi mi ov­dje uža­sno spo­ro kon­ta­mo, do te mje­re da smo čak i pri­vi­le­gi­ju pri­pa­da­nja Evro­pi sta­vi­li pod no­ge sum­nji, vri­šte­ći na sva­kog in­ve­sti­to­ra do­ma­ćeg i stra­nog, ko­ji bi ulo­žio ov­dje ,,sa­mo da nas eks­plo­a­ti­še”. Za­ni­mlji­vo je ka­ko po­sli­je ka­da se is­pra­zni­mo na ču­du zva­nom Fej­sbuk ko­je isto kao i pa­pir i ma­ha­la sve tr­pi, do­bro­volj­no u ko­lo­na­ma auto­bu­sa od­la­zi­mo da nas što vi­še iz­ra­blju­ju.
Vo­lje­li bi­smo ži­vje­ti kao Njem­ci, ali ne pa­da nam na pa­met da za po­če­tak ure­di­mo na­še od­no­se ma­kar lo­kal­no, a ka­mo­li re­gi­o­nal­no. Tak­mi­či­mo se u to­me ko je u te­žoj si­tu­a­ci­ji, pa on­da je­dan bi­jed­nik upi­re pr­stom u dru­ga dva ili tri, po­en­ti­ra­ju­ći ne­kim čud­nim je­zi­kom još čud­ni­jeg sar­ka­zma da je on ipak naj­ve­ći bi­jed­nik, i da mu se ba­rem u tom spor­tu ne mo­že pe­ra od­bit’. I ta­ko ukrug. Ko god je pro­pu­to­vao ma­lo svi­je­ta, zna da ži­vi­mo na pre­li­je­pom i jed­nom od naj­u­god­ni­jih mje­sta za ži­vot uop­šte. Oni ko­ji su pre­de­va­ra­li 20. vi­jek obi­lje­žen ra­to­vi­ma i po­rat­nim ide­o­lo­škim pro­go­ni­ma, zna­ju ka­ko im je bi­lo. Ni­je im bi­lo la­ko. Ni­je lo­gič­no da je na­ma te­že on­da uklju­či­ti ma­kar ma­lo pa­me­ti, ni­čeg vi­še, pa da se žr­tvu­je­mo za ne­što nor­mal­no.
Pro­šli vi­jek na ovim pro­sto­ri­ma bio je vi­jek ra­to­va. Kr­vi do ko­lje­na. A epi­log sve­ga ise­lja­va­nje i od­la­zak onih ko­ji su, sre­ćom, pre­ži­vje­li.
Mo­že­mo li se do­go­vo­ri­ti, okre­nu­ti ta­bak, pa pot­pi­sa­ti da će sle­de­ćih 100 go­di­na bi­ti epo­ha mi­ra, uva­ža­va­nja i raz­vo­ja?
Ne go­vo­rim ov­dje o isti­ni, prav­di i po­mi­re­nju. To su pre­te­ške ri­je­či o ko­ji­ma sva­ki čo­vjek ili že­na tre­ba, sva­ko sa so­bom i za se­be, da od­lu­či. Tu je naj­bo­lje da se po­li­ti­ke ne mi­je­ša­ju. Da ne pri­sta­ju na mu­ku, sa­mo će po­gor­ša­ti. Ne go­vo­rim ni o Ha­škom tri­bu­na­lu, su­do­vi­ma za rat­ne zlo­či­ne. I oni ne­ka ra­de svo­je po­slo­ve.
Go­vo­rim o kon­sen­zu­su, ugo­vo­ru i do­go­vo­ru svih nas, uklju­ču­ju­ći i dr­ža­ve da se u sle­de­ćem vi­je­ku za­ba­vi­mo o se­bi na dru­ga­či­ji na­čin, s pra­vom na nor­ma­lan ži­vot. Znam, ne­će bi­ti jed­no­stav­no. Na na­šoj ge­ne­ra­ci­ji je da po­ku­ša. Pr­vih 100 go­di­na je uvi­jek naj­te­že.(Al Ja­ze­e­ra)