- Pi­še: Dra­go­slav De­do­vić

Ka­kvu pred­sta­vu ima­mo o di­plo­mat­skim pred­stav­ni­ci­ma stra­nih ze­ma­lja? Vje­ro­vat­no ve­ći­na po­mi­sli na uč­ti­ve lju­de ko­ji ni­ka­da ne ski­da­ju kra­va­tu i ni­ka­da ne ka­žu šta za­i­sta mi­sle. Oni sklo­ni­ji te­o­ri­ja­ma za­vje­re za­mi­šlja­ju am­ba­sa­do­re moć­nih ze­ma­lja kao lut­ka­re ko­ji vje­štim pr­sti­ma kon­tro­li­šu sva­ki po­kret do­ma­ćih po­li­ti­ča­ra.
Bal­kan­ski ka­fan­ski fol­klo­ri­sti obič­no pri­pi­su­ju sve­moć za­pad­nim, po­ne­kad ru­skim di­plo­mat­skim ga­star­baj­te­ri­ma. Ima ih ko­ji tu pro­jek­ci­ju mo­ći vi­de u pred­stav­ni­ci­ma ja­čih islam­skih ze­ma­lja. A ka­da se de­si ne­što što tu sve­moć oči­gled­no ne­gi­ra, on­da se akre­di­to­va­nim go­sti­ma pri­pi­su­je ne­spo­sob­nost ili pak pa­siv­nost iz zle na­mje­re.
Mo­je is­ku­stvo sa za­pad­nim di­plo­ma­ta­ma ne mo­že po­tvr­di­ti, ali ni ospo­ri­ti ove pred­sta­ve. Oni su uglav­nom ona­kvi ka­kvim ih pri­ka­zu­je moć ko­ju za­stu­pa­ju. Na lič­nom ni­vou ra­di se o ša­ro­li­kom na­ro­du. Ima njih ću­tlji­vih i uč­ti­vih. Ima ih ci­nič­nih i gru­bih. Ima ih pa­met­nih, a ima ih, s opro­šte­njem, i po­pri­lič­no ogra­ni­če­nih.
To va­ži za ukup­nu hi­je­rar­hi­ju pri am­ba­sa­da­ma, mi­ni­star­stvi­ma spolj­nih po­slo­va, ali i za bri­sel­sku ili ber­lin­sku po­li­tič­ku eli­tu ko­ja se ba­vi spolj­nom po­li­ti­kom.
Bi­lo bi lo­gič­no da oni ko­ji su bli­ži mje­stu zbi­va­nja, da­kle lju­di iz okru­že­nja am­ba­sa­da, di­rek­to­ri po­li­tič­kih fon­da­ci­ja ili ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja, bo­lje po­zna­ju svo­ju ma­te­ri­ju od še­fo­va u da­le­kim evrop­skim pre­sto­ni­ca­ma jer – u toj ma­te­ri­ji ži­ve. Ve­ći­na njih i vje­ru­je u to. U to vje­ru­ju i nji­ho­vi še­fo­vi. No, to se če­sto is­po­sta­vi kao kob­na za­blu­da.
Stran­ci ko­ji su na Bal­kan do­šli da za­stu­pa­ju ne­či­ji in­te­res – ko­ji mo­že, a ne mo­ra da se po­kla­pa sa in­te­re­si­ma do­mi­cil­ne po­li­tič­ke eli­te, a sko­ro ni­ka­da ne­ma do­di­ra sa stvar­nim že­lja­ma obič­nog čo­vje­ka – ni po­sli­je ne­ko­li­ko go­di­na bo­rav­ka u ze­mlji ni­su pot­pu­no svje­sni si­mu­la­kru­ma u ko­jem ži­ve. In­sce­ni­ra­ni svi­jet sa­či­njen od kon­ver­za­ci­je na en­gle­skom, ana­li­tič­kih iz­vje­šta­ja či­nov­ni­ka i upa­ra­đe­nih pri­je­ma spa­da u glo­bal­ne ša­blo­ne. Bez­li­čan je po­put šo­ping cen­ta­ra ili aero­dro­ma. Me­đu­na­rod­ni iza­sla­ni­ci uglav­nom sta­nu­ju u ma­trik­su. Ka­ko on iz­gle­da iz­nu­tra? Nji­hov stan je obič­no tri do če­ti­ri pu­ta sku­plji od naj­luk­su­zni­jih sta­no­va do­ma­ćih lju­di ko­ji ra­de za njih. Na nji­ho­vim žur­ka­ma i pri­je­mi­ma je­de se pro­bra­na hra­na če­sto pri­pre­mlje­na od sa­sto­ja­ka uve­ze­nih ,,di­plo­mat­skom po­štom”. Nji­ho­va dje­ca idu u elit­ne stra­ne ško­le. Na dječ­jim ro­đen­da­ni­ma stran­ci su­sre­ću do­mi­cil­ne ro­di­te­lje, ko­ji se­bi mo­gu pri­u­šti­ti ba­sno­slov­ne ško­la­ri­ne. U bal­kan­skim ze­mlja­ma se ta­ko ško­lu­ju uglav­nom dje­ca rat­nih pro­fi­te­ra ili ma­li­ša­ni ko­ji od­ra­sta­ju u bla­go­sta­nju na­sta­lom na osno­vu pljač­ka­ške tran­zi­ci­je.
Se­lek­tiv­no is­ku­stvo u do­di­ru sa do­mo­ro­dač­kim sta­nov­ni­štvom stran­ci­ma su­ge­ri­še da je stvar­nost ze­mlje u ko­joj se na­la­ze – ma ko­li­ko eko­nom­ski po­ka­za­te­lji, iz­vje­šta­ji or­ga­ni­za­ci­ja za za­šti­tu ljud­skih pra­va i bil­te­ni taj­nih slu­žbi go­vo­ri­li druk­či­je – na ne­ki na­čin slič­na stvar­no­sti ze­mlje nji­ho­vog po­ri­je­kla. Ni­su li auto­mo­bi­li par­ki­ra­ni pred re­zi­den­ci­jom čak ras­ko­šni­ji od nji­ho­vih? Ne no­si li mla­di opo­zi­ci­o­ni po­li­ti­čar sat vri­je­dan ne­ko­li­ko hi­lja­da do­la­ra? Ni­je li se­strić dr­žav­nog se­kre­ta­ra fi­no uteg­nut u odi­je­lo od ka­šmi­ra? Ni­je li lje­po­ti­ca či­je su obli­ne umjet­nič­ko dje­lo ge­ni­jal­nog do­ma­ćeg pla­stič­nog hi­rur­ga ukra­še­na ori­gi­nal­nim di­ja­man­ti­ma?
A nji­ho­va dje­ca? Zar im ro­di­te­lji za pro­sla­vu sed­mog ili osmog ro­đen­da­na ne za­ku­pe luk­su­zne re­sto­ra­ne, uz sto­ti­njak zva­ni­ca?
Ta­ko dje­ca stra­na­ca, obič­ni klin­ci iz pred­gra­đa Štut­gar­ta ili ne­ke jork­šir­ske pro­vin­ci­je, ko­ja u svo­jim ze­mlja­ma ni­ka­da ne bi do­spje­la ni u gim­na­zi­ju, po­ha­đa­ju elit­ne ško­le i dru­že se sa raz­ma­že­nim iz­dan­ci­ma do­ma­će sko­ro­je­vić­ke eli­te. Ko­ji isto ta­ko ne bi bi­li tu da ni­je bi­lo ra­ta i po­rat­ne gra­be­ži.
Ta­ko stra­nac pro­vo­di go­di­ne na slu­žbo­va­nju u ne­koj ze­mlji, ša­lje iz­vje­šta­je pret­po­sta­vlje­ni­ma, ima omi­lje­na mje­sta za iz­la­zak, na­u­či po­ko­ju ri­ječ do­ma­ćeg je­zi­ka, a da u bi­ti ni­ka­da ni­je za­i­sta na­pu­stio svo­je ne­vi­dlji­vo sta­kle­no zvo­no. Iz­me­đu nje­ga i stvar­nog ži­vo­ta tih ze­ma­lja po­dig­nut je de­be­li, pro­zir­ni zid. On ne­ma stvar­nog do­di­ra sa pro­ble­mi­ma ko­ji mu­če do­ma­ćeg čo­vje­ka.
Nje­gov po­sao je da se ru­ku­je sa ego­ma­ni­ma i da po­dr­ža­va „svo­je“ ko­rum­pi­ra­ne po­li­ti­ča­re, ge­ne­ra­le ili sum­nji­ve bi­zni­sme­ne, a da eski­vi­ra „nji­ho­ve“. Da slu­ša lu­ka­ve sa­vjet­ni­ke i da u fen­si lo­ka­le i po­zo­ri­šta iz­vo­di atrak­tiv­ne da­me. U su­šti­ni ni­je va­žno da li je nje­go­vo sta­kle­no zvo­no po­sta­vlje­no na Bal­ka­nu, u La­tin­skoj Ame­ri­ci, Afri­ci ili na evrop­skom Is­to­ku.
Di­plo­mat­ska ili bi­lo ko­ja dru­ga me­đu­na­rod­na ka­ri­je­ra za­sni­va se na prin­ci­pu bez­u­slov­ne lo­jal­no­sti ono­me ko te po­slao ta­ko da­le­ko od sve­ga što vo­liš i po­zna­ješ. Ta­ko da je us­po­sta­vlja­nje istin­skog od­no­sa pre­ma no­voj ze­mlji i lju­di­ma po se­bi ne­po­želj­no. Da li ste ika­da vi­dje­li sni­mak stra­nog di­plo­ma­te ko­ji se sr­dač­no ru­ku­je sa kre­zu­bim čo­vje­kom, onim ko­ji ne­ma nov­ca ni za čor­bu sa me­som, a ka­mo­li za zu­ba­ra? Sa­ža­lje­nje raz­mek­ša­va. So­ci­jal­na sa­vjest pa­ra­li­še. Em­pa­ti­ja ni­je di­plo­ma­ti­ja. Šta ako za­vo­liš mje­sto slu­žbo­va­nja? Ako pu­stiš ko­ri­jen?
Otud ču­ve­ni ro­ta­ci­o­ni prin­cip. Po­sli­je ne­ko­li­ko go­di­na pa­ku­ju se ko­fe­ri i na re­du je slje­de­ća de­sti­na­ci­ja. No­va ze­mlja, no­vi la­žni pri­ja­te­lji, no­vi je­zik.
Vi­đao sam di­plo­mat­ske slu­žbe­ni­ke ko­ji­ma su Be­o­grad, Sa­ra­je­vo ili Pod­go­ri­ca bi­li pe­ta ili še­sta sta­ni­ca, ali oni men­tal­no ni­ka­da ni­su na­pu­sti­li svo­ju ze­mlju. Je­dan je u dje­tinj­stvu ma­štao da po­sta­ne oper­ski pje­vač, dru­gi ne­u­stra­ši­vi advo­kat po­tla­če­nih, tre­ći fud­ba­ler. Ali su po­sta­li luk­su­zni no­ma­di. Svo­je sta­kle­no zvo­no no­se sa so­bom kao pu­že­vu ku­ći­cu, pa ih vi­še­di­men­zi­o­nal­na stvar­nost iza sta­kla baš i ne za­ni­ma.
Me­đu­tim, nji­ho­va su dje­ca po­sli­je ne­ko­li­ko go­di­na ipak po­če­la do­ži­vlja­va­ti tu­đu stvar­nost kao svo­ju. Du­bo­ka tu­ga u dječ­jim oči­ma dan uoči se­lid­be – to je tvr­da va­lu­ta ko­jom nji­ho­vi ro­di­te­lji, htje­li to ili ne, pla­ća­ju svo­je pri­vi­le­gi­je i ka­ri­je­ru pod sta­kle­nim zvo­nom.
(Al ja­ze­e­ra)