- Pi­še: Sa­vo Šo­fra­nac

Da li po­sto­ji ika­kva šan­sa da cr­no­gor­ska opo­zi­ci­ja ima za­jed­nič­kog kan­di­da­ta za pred­sto­je­će pred­sjed­nič­ke iz­bo­re? Da li opo­zi­ci­o­ni li­de­ri ima­ju bi­lo ka­kav plan ko­ji bi u ovoj go­di­ni do­veo do po­li­tič­kih pro­mje­na, ili ko­ji bi nas bar pri­bli­žio du­go oče­ki­va­nom mo­men­tu ka­da će bi­ti smi­je­njen Đu­ka­no­vi­ćev re­žim?
Oni­ma ko­ji iole pra­te ak­tu­el­na de­ša­va­nja na po­li­tič­koj sce­ni od­go­vo­ri na ova pi­ta­nja su odav­no vi­še ne­go ja­sni. Me­đu­tim, par­tij­skom pro­pa­gan­dom i ši­re­njem en­tu­zi­ja­zma bez osno­va za­ma­glju­je se spo­zna­ja o uzro­ci­ma i kri­vi­ci za po­sto­je­će ka­ta­stro­fal­no sta­nje u opo­zi­ci­ji i iz­ne­vje­re­na oče­ki­va­nja gra­đa­na.
Da bi­smo raz­ja­sni­li uzro­ke, mo­ra­mo se vra­ti­ti na sa­mi po­če­tak. Ne­dje­lja, 16. ok­to­bar 2016. go­di­ne. Iz­bo­ri, vi­so­ka iz­la­znost bi­ra­ča, već vi­đe­ne zlo­u­po­tre­be na bi­rač­kim mje­sti­ma, dr­žav­ni udar, po­li­cij­ske ro­ta­ci­je, pri­vo­đe­nja „te­ro­ri­sta“ u po­ku­ša­ju, me­dij­ska pro­pa­gan­da i ši­re­nje at­mos­fe­re sud­njeg da­na. Re­zul­tat – re­žim pre­ži­vlja­va ta­ko­re­ći kroz igle­ne uši, opo­zi­ci­ja do­la­zi do bro­ja od 39 po­sla­ni­ka, osva­ja vlast u Bu­dvi i Ko­to­ru. Iako ne­ki iz opo­zi­ci­je već re­žu tor­tu i otva­ra­ju šam­pa­njac, (pre)za­do­volj­ni svo­jim dvo­ci­fre­nim pro­cen­tom, na­kon ne­ko­li­ko da­na ne­sna­la­že­nja, za­u­zi­ma se za­jed­nič­ki stav da iz­bo­ri odr­ža­ni u ova­kvim uslo­vi­ma ni­su le­gi­tim­ni i da je je­di­ni od­go­vor na ovo boj­kot ra­da Skup­šti­ne. Na­kon ovog, jed­no ve­li­ko NI­ŠTA.
Ni­je­dan za­jed­nič­ki sa­sta­nak svih pred­stav­ni­ka opo­zi­ci­je, ni­jed­na za­jed­nič­ka ak­ci­ja, ni­je­dan per­for­mans, pro­test, ni­ti do­go­vor o za­jed­nič­koj plat­for­mi u na­stu­pu pre­ma re­ži­mu i me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci. Na­su­prot ovom, po­no­vo do­la­zi do ja­lo­ve bor­be za ti­tu­lu li­de­ra opo­zi­ci­je, do di­o­be na gra­đa­ne i na­ci­o­na­li­ste, uz ši­re­nje de­ma­go­ških pa­ro­la, s jed­ne stra­ne i op­tu­žbe za iz­da­ju i sa­rad­nju sa stra­nim am­ba­sa­da­ma sa dru­ge stra­ne, i ta­ko ukrug. Na ve­li­ku ra­dost re­ži­ma, hr­li se na lo­kal­ne iz­bo­re ras­pi­sa­ne u če­ti­ri op­šti­ne, bez ika­kvih ga­ran­ci­ja da se ne­će po­no­vi­ti iz­bo­r­ne zlo­u­po­tre­be zbog ko­jih se boj­ko­tu­je Skup­šti­na. Me­đu­tim, en­tu­zi­ja­zma ne fa­li, us­prav­nog če­la ide se sta­za­ma i bo­ga­za­ma, di­je­le se da­ro­vi uz pri­jat­nu va­tri­cu iz „sme­de­rev­ca“, lju­be sim­pa­tič­ne ba­ki­ce, a pred ka­me­ra­ma vje­žba­ju pa­ra­nor­mal­ne hip­no­ti­zer­ske spo­sob­no­sti li­de­ra, ko­je neo­do­lji­vo pod­sje­ća­ju na se­kven­ce iz Ku­stu­ri­či­nih fil­mo­va. I on­da po­raz. Opet su kri­vi Mi­lo, ma­fi­ja, par­tij­sko za­po­šlja­va­nje, zlo­u­po­tre­ba dr­žav­nih re­sur­sa i sve osta­lo što se una­pri­jed zna­lo pri­je iz­bo­ra.
U me­đu­vre­me­nu, boj­kot Skup­šti­ne po­sta­je zlat­no te­le, od­no­sno ne­što u če­mu, pre­ma tu­ma­če­nju li­de­ra tzv. gra­đan­ske opo­zi­ci­je, tre­ba is­tra­ja­ti po sva­ku ci­je­nu. Zbog če­ga? Da li je boj­kot Skup­šti­ne cilj sam po se­bi, ili je sred­stvo za po­sti­za­nje ci­lje­va? Sje­ća li se vi­še iko pro­kla­mo­va­nih ci­lje­va i po­sta­vlja li iko pi­ta­nje šta je u me­đu­vre­me­nu ura­đe­no da oni bu­du ostva­re­ni? Da li je sa­mi boj­kot mo­gao do­ve­sti do po­sti­za­nja opo­zi­ci­o­nih za­htje­va, ili je on mo­rao bi­ti sa­mo po­la­zna osno­va za da­lje za­jed­nič­ko dje­lo­va­nje? Od­go­vo­ra ne­ma, ni­ti iko­me od pa­me­ta­ra iz ne­za­vi­snih me­di­ja i ne­vla­di­nog sek­to­ra pa­da na pa­met da ih za­tra­že.
Tu do­la­zi­mo do kri­vi­ce i kri­va­ca za ova­kvo sta­nje u opo­zi­ci­ji. Kri­vi­ca je na­rav­no na oni­ma ko­ji­ma su naj­ja­či i ko­ji­ma su gra­đa­ni uka­za­li naj­ve­će po­vje­re­nje na pret­hod­nim iz­bo­ri­ma. Kriv­ci su neo­d­go­vor­ni i ne­zre­li po­li­ti­ča­ri za ko­je se po­ka­za­lo da su ne­do­ra­sli da is­ko­ri­ste isto­rij­ski mo­me­nat i ka­pi­ta­li­zu­ju sna­gu ko­ju su im gra­đa­ni da­li da do­ve­du do kra­ja pro­ces de­mon­ti­ra­nja i ko­nač­ne smje­ne ove auto­krat­ske vla­sti.
Na dva mje­se­ca od pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra, jed­na po­li­tič­ka gru­pa­ci­ja kan­di­du­je ne­po­zna­tog ne­stra­nač­kog kan­di­da­ta za ko­ga do­bro oba­vi­je­šte­ni iz­vo­ri tvr­de da naj­vje­ro­vat­ni­je uop­šte i ne po­sto­ji, jer ni­ko pri­sto­jan ne že­li da od ove neo­d­go­vor­ne bra­ti­je bu­de is­ko­ri­šćen za jed­no­krat­nu upo­tre­bu i od­ba­čen, a da pri­tom u kam­pa­nju ulo­ži svoj dru­štve­ni ugled, zna­nje i in­te­gri­tet - oso­bi­ne ko­ji nje­ni li­de­ri oči­gled­no ne­ma­ju. Dru­goj opo­zi­ci­o­noj gru­pa­ci­ji naj­ve­ći pro­blem pred­sta­vlja pi­ta­nje ka­da će se sa­sta­ti, od­no­sno da li će uop­šte vi­še bi­ti sa­sta­na­ka, či­ja je pro­duk­tiv­nost odav­no po­sta­la pred­met sprd­nje jav­no­sti. Dnev­ni red even­tu­al­nog sa­stan­ka je ta­ko­đe ve­li­ka ne­po­zna­ni­ca. Re­to­rič­ki, oni su u ve­ći­ni ta­ko­đe za ne­stra­nač­kog kan­di­da­ta, pod uslo­vom da isti is­pu­nja­va vr­lo stro­ge kri­te­ri­ju­me du­kljan­skog pod­ri­je­tla u se­dam zad­njih pa­so­va i po oče­voj i maj­či­noj stra­ni, kao i da nje­gu­je nje­žna no­stal­gič­na osje­ća­nja spram va­že­ćeg Usta­va i te­ko­vi­na re­vo­lu­ci­je. Pro­vje­ru spo­sob­no­sti i va­lid­nost do­ka­za is­pi­ti­va­će pri­zna­ti struč­nja­ci za mon­te­ne­grin­sku euge­ni­ku u li­ku No­va­ka Adži­ća i Ne­đelj­ka Ru­do­vi­ća. Na­rav­no, ve­ći­na njih bi dra­ge vo­lje pri­hva­ti­li i stra­nač­kog kan­di­da­ta ko­ji je svo­je­vre­me­no bio re­gru­to­van kao zlat­na re­zer­va sed­mog ba­ta­ljo­na, pod uslo­vom da ih isti uzme u ko­a­li­ci­ju i obez­bi­je­di im po­li­tič­ko pre­ži­vlja­va­nje. Za­uz­vrat, kan­di­dat bi do­bio oprost pra­o­tač­kog gri­je­ha i slo­bod­no bi, uz osta­le na­rod­ne no­šnje, na pred­iz­bor­nim kon­ven­ci­ja­ma svoj pod­mla­dak mo­gao obu­ći u uni­for­me Voj­ske Ju­go­sla­vi­je i Oslo­bo­di­lač­ke voj­ske Ko­so­va, ko­ji bi uz kom­bi­na­ci­ju ,,mo­rav­ca’’ i ,,šo­te’’ raz­ga­li­li tvr­da sr­ca na­ci­o­na­li­sta svih bo­ja i na­ci­ja.
(Autor je advo­kat)