-Autor Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić

Je­zu ne pro­iz­vo­de utva­re, to smo mi sa­mi. Ovo ni­je ci­tat iz knji­ge zna­me­ni­tog pi­sca, ko­ji bi po­ku­šao da svo­ju li­te­rar­nu isti­nu ili fik­ci­ju ostva­ru­je kao strah. Ne­go je to mi­sao sta­rog pro­fe­so­ra fi­skul­tu­re, či­ja pre­da­nja o istin­skom spor­tu ra­do slu­šam. On je bio šam­pi­on u rva­nju, a da­nas se je­dva kre­će, ali umi­je li­je­po da ob­ja­sni ka­ko je tr­nu­lo i pot­pu­no se uga­si­lo sport­sko vi­te­štvo. Šta je sve pu­bli­ka, ko je či­ni, ob­li­ku­je i nje­gu­je. Ko­ji de­mo­ni pre­tva­ra­ju na­vi­ja­če u fa­na­tič­nu ru­lju, bez emo­ci­ja i mo­zga. Osim ako to ni­je si­stem ko­ji se iz­gra­đu­je u sfe­ra­ma po­li­ti­ke, a on pre­tva­ra go­mi­lu u pa­ra­voj­sku di­ri­go­va­ne mr­žnje. Ako je u te­me­lju si­ste­ma vr­hun­sko lu­di­lo bez te­ra­pi­je, on­da je nor­mal­no da nam fa­ši­zam bu­de pred vra­ti­ma.
,,Zve­zda’’ je od­i­gra­la jed­nu od svo­jih ko­šar­ka­ških utak­mi­ca. Re­zul­tat je kraj­nje ne­va­žan. U nje­nom sa­sta­vu bio je i no­vaj­li­ja, Alen Omić, slo­ve­nač­ki re­pre­zen­ta­ti­vac. Do­če­kao ga je ve­li­ki tran­spa­rent eks­trem­ne šo­vi­ni­stič­ke gru­pe De­li­ja: „Hr­vat, Šip­tar, Ba­li­ja ni­su mo­ja bra­ti­ja“. Utak­mi­ca je od­i­gra­na pod tom stra­šnom po­ru­kom, ko­ja je na­mi­je­nje­na dje­ča­ku ro­đe­nom 1992. go­di­ne. Ni­ko tu po­ru­ku ni­je uklo­nio, ni­ti pre­ki­nuo utak­mi­cu. To je at­mos­fe­ra u ko­joj nam je ugod­no. Ne mr­ze sa­mo „oni“ nas, mi to umi­je­mo bo­lje, na­ša je mr­žnja da­le­ko­met­ni­ja i si­gur­ni­je ubi­ja. Nas sa­me, pri­je sve­ga, ubi­ja na­pre­čac.
Tran­spa­rent ov­dje ci­ti­ram uz ve­li­ki stid, jer su nje­go­vi auto­ri uop­šti­li pri­pad­nost jed­nom na­ro­du kao ar­gu­ment za re­zo­lut­no ne­pri­sta­ja­nje na pri­su­stvo dru­gih („dru­ga­či­jih“) i to sma­tra­ju pre­sud­nom vri­jed­no­šću. Da­kle, sre­će­mo se s ogo­lje­nom ide­jom o srp­skom iber­men­šu, na­ka­znom kao i ru­lja ko­ja ga pro­iz­vo­di. Ali, i iza to­ga bi mo­ra­la da sto­ji ne­ka pra­i­de­ja, ma ka­ko bi­la oja­đe­na sku­če­nim i bit­no ne­do­ra­đe­nim autor­skim du­hom.
Zbog te sku­če­no­sti ona (ide­ja) ni­je ma­nje opa­sna, na­pro­tiv. Po­ru­ka da ,,Zve­zdin’’ ko­šar­ka­ški tim ima nu­žno da bu­de et­nič­ki čist, bar u eks­ju­go­slo­ven­skom po­i­ma­nju ari­jev­ske či­sto­te, sa­mo je na­ja­va vul­gar­ne, no agre­siv­ne va­ri­jan­te ov­dje uz­ga­ja­nog na­vi­jač­kog neo­fa­ši­zma. Sve je to nje­go­va­no u sva­koj dr­ža­vi­ci biv­še Ju­go­sla­vi­je, sko­ro po is­toj mu­stri, uz ne­ke op­skur­ne fol­klor­ne oso­be­no­sti. I me­dij­ski i po­li­tič­ki vi­še smo bri­nu­li o kom­ši­lu­ku, vje­ru­ju­ći da je ov­da­šnja sep­tič­ka mr­žnja ma­nje zlo­ćud­na od nji­ho­ve. Ta sen­ti­men­tal­nost pre­ma na­še­mu zlu, do­ve­la je do to­ga da zlo po­sta­je vla­da­ju­će: naj­moć­ni­je na­vi­jač­ke gru­pe po­sta­le su voj­ska naj­moć­ni­jih po­li­tič­kih stra­na­ka. Nji­ma ni­ko ni­šta ne mo­že, sa­mo zbog to­ga što to ne že­li onaj ko­ji mo­že.
Na­vi­jač­ke gru­pe, sa svo­jim vo­đa­ma, po­sta­le su sil­ne kri­mi­nal­ne gru­pa­ci­je, i si­la sa­ma po se­bi; one se slo­bod­no hva­ta­ju u ko­štac sa dr­ža­vom, ko­ja ve­li­ko­du­šno po­su­sta­je. Da bi se odr­ža­le u ide­o­lo­škoj rav­ni i na­dri­pa­tri­ot­skoj ba­ru­šti­ni, neo­p­ho­dan im je mit o ro­do­lju­blju. Ov­dje je go­di­na­ma pa­tri­o­ti­zam uto­či­šte naj­go­rih, pa je pri­rod­no da iz nji­ho­ve vi­zi­je lju­ba­vi pre­ma ap­strakt­nom na­ci­o­nu mo­ra da pr­sne čir ko­ji in­fi­ci­ra sve što je „dru­ga­či­je“, ali pri­je sve­ga ono što oni sma­tra­ju sa­mo svo­jim.
Sve je to ide­ja mrač­ne i na­di­ru­će na­vi­jač­ke eks­pre­si­je, pred ko­jom je ra­zo­re­na dr­ža­va pot­pu­no rav­no­du­šna, iz tri osnov­na raz­lo­ga: ne mo­že im ni­šta; ne že­li da im mo­že bi­lo šta; shva­ta da bi ot­kla­nja­nje te me­ta­sta­ze bi­lo smr­to­no­sno po si­stem, ko­ji se ta­ko­đe za­sni­va na stra­šnim pa­ro­la­ma i ne­su­vi­slim la­ži­ma.
Ana­to­mi­ja mr­žnje ob­ja­šnji­va je sa­mo za one ko­ji na­iv­no vje­ru­ju u la­ga­nu evo­lu­ci­ju nje­nog ne­sta­ja­nja. Tač­no u dan kad je is­tak­nut fa­ši­stič­ki tran­spa­rent, 27. ja­nu­a­ra 1993. od po­sle­di­ca stra­šnog pre­bi­ja­nja umro je Sr­đan Alek­sić iz Tre­bi­nja. Čo­vjek ko­ji je od voj­ni­ka Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske bra­nio svog su­gra­đa­ni­na Ale­na Gla­vo­vi­ća, a oni su ga pre­tu­kli na smrt.
To te­ško ubi­stvo po­ne­gdje je tu­ma­če­no kao pa­tri­ot­ski čin, jer je Sr­đan od zli­ko­va­ca bra­nio „ba­li­ju“. Alen Gla­vo­vić je da­nas či­stač, ži­vi u Mal­meu u Šved­skoj i ka­že da svo­je dvo­je dje­ce uči da bu­du lju­di. Kao Sr­đa.
Sr­đa­nov otac Ra­de već če­tvrt vi­je­ka ima na umu sa­mo ono što vje­či­to tra­je u ži­vo­tu i smr­ti nje­go­vog si­na: „Umro je vr­še­ći svo­ju ljud­sku du­žnost!“
Ne ta­ko dav­no, sa­mo pri­je če­tvrt vi­je­ka, gi­nu­lo se zbog iz­o­stan­ka so­li­dar­no­sti u mr­žnji i ot­po­ra ubi­ca­ma. To se mo­že do­go­di­ti po­no­vo. Pi­sci tran­spa­ren­ta o „ba­li­ji“ me­đu ,,Zve­zdi­nim’’ ko­šar­ka­ši­ma, De­li­je sa Sje­ve­ra, u op­šir­noj de­kla­ra­ci­ji su na­ja­vi­li da ne­će do­la­zi­ti na utak­mi­ce dok „bra­ti­ja“ ne bu­de ustro­je­na po nji­ho­voj uža­snoj ma­tri­ci.
Ko­šar­kaš Alen Omić se po­nio sport­ski po­mir­lji­vo, po­ku­ša­va­ju­ći da ig­no­ri­še po­ru­ke či­ji je smi­sao zlo­ko­ban. Re­kao je: „Ko za Zve­zdu na­vi­ja, bi­će mo­ja bra­ti­ja“. Ali ko­me go­vo­ri­ti!
De­li­ja, bra­te, zar taj po­jam ni­je esen­ci­jal­ni sim­bol ne­tak­nu­tog srp­stva, mo­žda i sve­to­sa­vlja, bor­be za krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu. Znak naj­či­sti­jeg ro­da!
Ma­da… De­li­je su tur­ska pa­ra­voj­ska, ne­ka vr­sta agre­siv­nog, ha­o­tič­nog i pi­ja­nog ba­ši­bo­zu­ka bez pre­tje­ra­ne ko­mand­ne kon­tro­le. La­ka ko­nji­ca na Bal­ka­nu, od kra­de­nih i za­pli­je­nje­nih gr­la. De­li­je su do­bro­volj­no ili pri­sil­no re­gru­to­va­ne iz re­do­va isla­mi­zi­ra­nog sta­nov­ni­štva na te­ri­to­ri­ja­ma ko­je su za­u­ze­le osman­li­je. Kra­jem 17. i u 18. vi­je­ku, de­li­je su bi­le udar­ni pljač­ka­ški i ban­dit­ski od­re­di za na­pa­de i po­gro­me na hri­šćan­ska se­la i gra­do­ve.
Isto­ri­ja, mr­žnja i ne­zna­nje okon­ča­va­ju se u ap­surd­nom epi­lo­gu. A on je ov­dje ne­ja­san, ne­či­tljiv i opa­san. Po­sle za­stra­šu­ju­ćih po­ru­ka i sim­bo­lič­kog et­nič­kog či­šće­nja ve­li­kog klu­ba, De­li­je sa Sje­ve­ra mo­gu da se oda­ju pje­smi i ve­se­lju: Sit­no ko­lo do ko­la, vi­je se do Stam­bo­la!
Pe­šča­nik.net