-Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

Mo­ram da pri­znam da nam se pu­no to­ga do­go­di za­to što ni­smo na­u­či­li ono što je tre­ba­lo da na­u­či­mo. Pu­no to­ga smo, do­du­še, i na­u­či­li. Pri­je sve­ga da ži­vi­mo u Cr­noj Go­ri u ko­joj je bor­ba za bi­lo ko­je pra­vo us­kra­će­na, osim pra­va ko­je vam na­met­nu oni ko­ji upra­vlja­ju va­šim ži­vo­ti­ma i že­le upra­vlja­ti ži­vo­ti­ma va­še dje­ce. Na­u­či­li smo pu­no lo­šeg i po­gre­šnog.
Osvr­ću­ći se na ne­ka ra­ni­ja vre­me­na, vi­dim da smo, eto, na­u­či­li ka­ko su ne­ki uči­te­lji gre­škom po­sta­li uči­te­lji, pa se sad mo­ra­ju ba­vi­ti ti­me či­me mo­žda ne že­le. Na­u­či­li smo ka­ko su ne­ki gre­škom po­sta­li no­vi­na­ri i to naj­ra­spi­sa­ni­ji i naj­gla­sni­ji. U Cr­noj Go­ri je, htje­li mi to pri­zna­ti ili ne, uvi­jek u pra­vu onaj ko­ji je usto­li­čen i ko­ji uzi­ma od na­ro­da, a po­ni­žen je onaj ko­ji že­li do­sto­jan­stve­no da za­ra­di za hljeb ko­ji će od­ni­je­ti svo­joj dje­ci.
Na­u­či­li smo i da nas ne­ki gre­škom li­je­če i ču­va­ju od bak­te­ri­ja i ka­ko ne­ki gri­je­še dok od­lu­ču­ju o gra­do­vi­ma, pro­sto­ri­ma i bu­duć­no­sti­ma. Čim po­gle­dam u no­vi dan ko­ji osva­ne, za­klju­čim da nas iz­mo­ri­še uzi­ma­nji­ma, di­žu­ći svoj ama­te­ri­zam na ol­ta­re ma­lih bo­go­va. Spu­šta­ju­ći nas osta­le, rad­ne i vri­jed­ne, u sje­ne i mra­ko­ve svo­jih svje­to­va.
Eto ta­ko ra­stu na­ša dje­ca. Uče­ći da su ma­nja, a da su dje­ca ,,na­pu­će­nih” ma­ma, od­la­ze­ći s na­sta­ve u naj­sku­pljim dži­po­vi­ma, ve­ća, va­žni­ja, pa­met­ni­ja, a bo­ga­mi i ja­ča. Uz ra­dost pi­ska­ra­nja, a i to ko zna ka­kvog, dje­ca re­dov­no do­bi­ja­ju lek­ci­je ka­ko ta­mo po­sto­ji ne­ko ko je ma­nje ili vi­še vri­je­dan. Krup­ni­ji su uvi­jek, na­rav­no, vla­da­li ma­nji­ma. Sa­mo što je pro­mi­je­nje­na mjer­na ve­li­či­na za te­ži­nu. On­da ta­mo ne­ko krup­ni­ji, mo­že sve, a sit­ni­ji ne mo­že ni­šta. Uz sve to, da si­tu­a­ci­ja bu­de još kom­pli­ko­va­ni­ja, dje­ci go­vo­ri­mo o jed­na­ko­sti­ma ne po­ka­zu­ju­ći da jed­na­kost već po­sto­ji, sa­mo što tu jed­na­kost ba­ha­ti ro­di­te­lji ne že­le da pri­u­šte svo­joj dje­ci već ih uz­di­žu na ,,ni­vo’’ ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va ne­po­što­va­nje dru­gih ma­li­ša­na, i ti­me od njih že­le na­pra­vi­ti ,,li­de­re”.
Kad ma­lo od­ra­stu, već po­di­je­lje­ni u svje­to­ve iz­gra­đe­ne od ne­cen­zu­ri­sa­nih pa­ra­da, tru­di­mo se da ih na­u­či­mo da po­sta­nu lju­di u dru­štvu u ko­jem su po­me­nu­ti ma­li bo­ga­ta­ši iz­u­ze­ti iz svih pra­vi­la, a ima­ju sva pra­va. Svi­jet u ko­ji ša­lje­mo svo­ju dje­cu je isti onaj u kom ta­ti­ni si­no­vi mo­gu da ubi­ju ne­ko­ga na pje­šač­kom pre­la­zu, a da za to ne od­le­že ni da­na... Ili da vo­ze luk­su­zne auto­mo­bi­le, upr­kos mo­ru ne­pla­će­nih ka­zni za na­pra­vlje­ne pre­kr­ša­je... Na­u­če­ni da su ne­ki dru­gi klin­ci vred­ni­ji, na­ša dje­ca ula­ze u svi­jet u ko­jem ne­ko iz ,,ugled­ni­jeg odje­lje­nja” mo­že da pod­met­ne i bom­bu pod ne­či­je vo­zi­lo iz či­ste za­ba­ve. Uči­mo ih da isti ti ta­ti­ni i ma­mi­ni si­no­vi do­bi­ja­ju pri­prav­nič­ka mje­sta u vla­di, ma­šu iz slu­žbe­nih auto­mo­bi­la, iako su na sum­njiv na­čin do­spje­li do sve­ga ste­če­nog. Ka­ko ne­ko s 32 go­di­ne mo­že ima­ti če­ti­ri sta­na? Mo­že, ako je sin funk­ci­o­ne­ra. Ša­lje­mo svo­ju dje­cu u svi­jet u ko­jem će gle­da­ti ka­ko ne­či­ji ro­di­te­lji ša­ma­ra­ju pro­fe­so­re, i gdje će vr­šnjač­ko na­si­lje bi­ti taj­na i ta­bu te­ma o ko­joj se ne­će go­vo­ri­ti sve dok se ne­što ozbilj­no ne do­go­di, za­vi­sno od to­ga ko ko­ga pre­tu­če.
Ka­da će u in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma shva­ti­ti da je nji­ho­va du­žnost da se okre­nu naj­ra­nji­vi­jim ka­te­go­ri­ja­ma?! Sram­no je da se sa­mo­hra­nim ro­di­te­lji­ma is­klju­ču­ju stru­ja ili vo­da, iako se zna da ne­ki me­đu nji­ma po­di­žu i di­je­te s po­seb­nim po­tre­ba­ma. Ta­kvih sa­mo­hra­nih ro­di­te­lja ima na de­se­ti­ne.
Pi­ta­mo se ka­da će dr­ža­va ko­nač­no naj­ra­nji­vi­ju ka­te­go­ri­ju sta­nov­ni­štva uvr­sti­ti u naj­bit­ni­ju za po­dr­šku bu­džet­skim sred­stvi­ma?
Ho­će­mo li svi da ću­ti­mo kad je ri­ječ o od­no­su dr­ža­ve pre­ma ugro­že­ni­ma i ne­moć­ni­ma, da li će­mo se kao dru­štvo za­pi­ta­ti ko od in­sti­tu­ci­ja tre­ba da od­go­va­ra uko­li­ko gu­bi­mo mla­de ži­vo­te, zbog če­ga u 21.vi­je­ku ima­mo ovo­li­ku sto­pu si­ro­ma­štva?
Da li smi­je­mo do­zvo­li­ti da ćut­ke gle­da­mo u ne­bo i če­ka­mo pro­mje­ne, da li smi­je­mo do­zvo­li­ti da se ali­men­ta­ci­ja ne pla­ća, da ta­kvi oče­vi slo­bod­no še­ta­ju uli­com dok nji­ho­va dje­ca is­pa­šta­ju? Da li dr­ža­va go­ni oče­ve uko­li­ko ne pla­ća­ju za­ga­ran­to­va­no pra­vo na ali­men­ta­ci­ju svo­joj dje­ci?
Da li su slu­žbe za za­šti­tu dječ­jih pra­va uvi­jek upo­zna­te sa svim slu­ča­je­vi­ma u ko­ji­ma su dje­ca žr­tve ne­či­jeg bez­o­bra­zlu­ka? Zna li to Cen­tar za so­ci­jal­ni rad?
Ko­li­ko će još ne­vi­ne dje­ce i od­ra­slih da stra­da zbog pro­pu­sta u ra­du nad­le­žnih slu­žbi?
Pri­sje­ti­mo se, ni­je zgo­reg, da je uki­da­nje na­kna­da za maj­ke sa tro­je i vi­še dje­ce do­ve­lo do po­gor­ša­nja ma­te­ri­jal­nog sta­nja, a ujed­no i psi­ho­fi­zič­kog i zdra­stve­nog sta­nja svih sa­mo­hra­nih maj­ki i nji­ho­ve dje­ce. Pre­ću­ta­li smo ma­le smr­ti, jer je ži­vot od­ni­je­la, mo­žda, bak­te­ri­ja. Ću­ti­mo nad ve­li­kim ži­vo­tom, a že­li­mo da bu­de­mo pri­mjer dje­ci. Umje­sto da se upa­lio alarm svi­ma da bi se za­u­sta­vi­li bo­lest i si­ro­ma­štvo, na kra­ju i smrt, mi ću­ti­mo pred či­nje­ni­com da na­ša dje­ca ni­su ista, da su im ote­li svi­jet i da mi ni­smo ni pri­bli­žno ono za što se iz­da­je­mo i da smo ni­ka­kvi bor­ci za svo­je i nji­ho­vo sju­tra.
Bu­di­mo ro­di­te­lji ko­ji će se bo­ri­ti za sva­ko pra­vo na­še dje­ce ko­ja su sa­mo, sve če­šće, žr­tve ovog su­ro­vog si­ste­ma.

(Autor­ka je iz­vr­šna
di­rek­to­ri­ca NVO
,,Na­še sun­ce’’)