-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Nije li malo čudno što krvna vuga ne postoji, a opet se tu i tamo pojavi. I ne, nikako nije dobro kad sleti - jer svrati da nečije grlo kljucne, podsjeti kako je učasilo vrijeme, i da se spremi... da se sa najmilijima iz­gr­li i pozdravi. Znam, reći ćete ,,šta mlatiš?», da samo zlatna vuga leti, dru­gih nalik njoj nema, i da onako žuta nije niš­ta drugo do lijepa ptica što prebira po krošnjama, potpuno bezopasna - nikakav vjesnik pomora...,,kakva bre, crvena?!».
Eh, mislio je tako i On, pa mu se proklet­stvo naruga i u lice iskezi. Nevidljive stvari po maniru, sve vidljivo prožderu... i da ne pitaju mogu li. Zamislite kako je njemu bilo u datom trenu, kao dru­i­du volšebnom, da nemoćan posmatra gri­mi­znu pti­cu kako odnekud jezdi... nečujno sleti... njegovoj dragoj na koljeno... Pa kad od golema straha on (ne ona) zavriš­ti.
Probao je sve magije, izlivao ži­vu vodu, sjekao prste, nudio sebe kao žr­tvu... ali nije mogao zamijeniti nju... njegovu lju­bu... a dru­id samo jednom nađe sebi ženu.
No... Užas se ni molitvama, ni suzama ne da obmanuti. Što je naumljeno, to će se i uzeti.
Kopnila joj je snaga, zaš­kripala pluća... mučila se pok­ušavajući da ostane pribrana, stežući ga jačinom pera... nije htjela da ode... iako je već, jadna, odlazila.
U predvečerje drugog dana, isplete joj kosu u pletenice... dade joj nek­tara, da od bolova u san utekne... onda se od nje podiže, skrajnu pogled i reče «Etu enuland... etu valkouhtar» (moglo je... više ne može). Magija poteče... jecanje prestade... i kad prve marame noći njihov dom dodirnuše... ona nestade.
* * *
Prođoše nekolike jeseni... proljeća je prećutao... tugovao je sve teže, činilo se i duže; što se moglo plakati - isplakano je. Ali nije htio da odustane... znao je načine... koje niko odavno probao nije... ali ih je znao!... i odlučio da uspije. Nekad velika ljubav ne dozvoli smr­ti da je prekine...
Četiri puta je nag molio krvavi mjesec za ,,vaskrsne tonove»... huk mu konačno siđe.
Dvanaest puta je goloruk lovio li­si­cu - u trinaestom podvigu uspije.
Tri puta je obišao sjeverna groblja - i aveti za moć pitao... dadoše mu suvo oko starog Ilije... ali ne prije, dok mu se gladni du­si dovoljno kr­vi ne nesrkaše. Jedva živ doma stiže... srce mu se umalo ne ukr­pi od nedostatk­a soka i sočnine. Cijedio je kroz zube «Iz­dr­ži, iz­dr­ži bijedniče!».
Ali, oporavio se brzo. Odredio sredinu ljetnje sedmice. Ispeo se na brdo što gleda u istočne puteve... Ispjevao vaskrsne tonove... zapalio lučom kožu zimske lisice... suvo oko maga Ilije postavio na kamen gdje se okupljaju zmije... i kad je završio, pogled uperi put mjesta gdje se Mjesec i rijeka mire... reče: ,,Vrati mi je...».

* * *
Ušetala je krajem sedmice do njegova imanja... Vidio je u trenu (čak i prije!), ali se skameni od bojazni i nekakvog srama. Šta ako ona nije? Nije bila Ona, ali je bila nalična. Pokuca na vrata ,,Oprostite... imali smo nezgodu... Da li ima koga?»
Otvori sporo, pru­ži ru­ku niz dovratnik... u njene oči se upi­lji... Ne, ni­su bile zelene... ali jesu njenim nalične.
Bješe uznemirena i po ramenima izgrebana... objasni da su se kola prelomila i da su konji utekli kao da ih je zmija ujela. Njegova kuća bješe najbliža na koju je nabasala... ,,a, tamo dolje... ostavila sam staricu i ujaka... Molim Vas pomozite da se izvučemo iz šanca prije mraka».
Dru­id bješe i kovač i drvodelja... Brzo su uz njegovu vješ­tinu osposobili kola. Ali od konja ni traga. Kasnije je ot­krio da su se ispeli do mjesta gdje je koža lisičja spaljena... Ponudi nevoljnicima utočiš­te, večeru i neobično ćutanje. Zurio je u nju, kad god bi uhvatio pri­li­ku... Ne, nije bila ona... ali liče, liče do bola! I zaljubi se... u istu... samo malo drugačije od one što je zbog nje umirao na dru­i­du znane načine.
* * *
Dani se nekako nakon toga posložiše... Išao je često do varoši, u obilazak starice i ujaka što previše kritikuje (ako dovoljno ne popije)... Zapravo je htio da vi­di njene oči, što ne bijahu zelene... i tako malo, pomalo... zaljubi se i ona... i dlanom o dlan, uzeše se!
Srodiše se dušom. Uživaše. Proljeća im i zi­mi nastupiše. Volješe se. Izrodiše nekoliko riđokose djece... prođoše mnoge godine. On napisa knji­gu ,,O magijama sa sjeverne granice» i spremao se da napravi dodatak ku­ći, nalik kolibi za zanat­ske radove... i taman kada se na vrh kućerka peo, sretoše se...
* * *
Kasna vrelina ljeta, taman fina za ranu večeru... očisti krpom ruke, ušeta u ku­hi­nju i uhvati dragu za haljinu. Zavrti je u krug, pa se zakikota... A onda je zagrli i primače usne njenim uvojcima.

,,Mirišeš na slamu!» - reče mu ona.
,,Postavljao sam krov kolibe... naslagao sijena dosta. Samo još glina da se utaba, i biće gotova...» - u naručju je iznese do verande, spu­sti je na vuneno ćebe, pa se sklupča do nje, kao medvjed ispod nogu princeze - ,,Znaš, dobro je ovako....»
-Znam, dragi, biće i bolje... - pomilova ga po kosi.
-Hoću neš­to drugo da ti kažem... - prste uplete u njene - Jako sam srećan... zbog tebe, djece i šta ostavljam iza sebe... zbog toga ne želim da me pamtiš kroz muke...
-O čemu pričaš? - stegnu mu prste.
-Gore... na kolibi... sreo sam vuga... od krvne vrste... opet.
Gledala je svog druida u usne, oči i lice... srce joj poče lupati i padati kao kamen kad se odroni sa litice.
-Vezao sam se za oteto... pa ga stezao goloruk, dok iz njega ne iscijedih žar... ne znam da li si bila dio magije, ili neke lude sreće... ali došla si mi... a gar i stratišt­e se od mene izmače... Sada je vrijeme za neke druge priče.... One bez mene - skrenu pogled, namjesti glavu udobnije u njeno krilo. Ne dopusti joj da zaplače.
Tiho reče - Etu enuland... etu valkouhtar - prije nego mu dah uteče, is­pu­sti ,,I tužne ljubavi su srećne».
Pepelu od snova - bićeš nekom dokaz da sam gorio od života. Do tada... moglo je i moći će, dok moći više ne bude. A ni tada, smrt neće znati da nas ukine...
(Autor je knji­žev­nik)