-Piše Dragan Mraović

Mnogi naši intelektualci usvojili su kao svoj kĂśd naprednosti fatamorganu „ljudskih prava“. Zalažući se za ova apstraktna prava, oni u stvari prihvataju obrazac neoliberalne podvale kojim se brišu socijalna prava tako što se putem „ljudskih prava“ krivotvore i poništavaju pravo na rad (zapošljavanje na određeno vreme ili prema „projektima“), na zdravstvo (većinu usluga morate danas platiti, počev od zubara), na školovanje (plaćanje školarine), na politiku koju su izglasali građani (neoliberalni koncept kaže da je u izbornoj kampanji cilj da se formira vlast koja uopšte ne mora da izvršava ono što je obećala glasačima). „Ljudska prava“ negiraju koncept drugosti, jer se uokviruju u „političku korektnost“ (čitaj: u političku poslušnost) i u demokratiju „koja nije idealna, ali je najbolji sistem od svih“ (dakle, građani se sprečavaju da promisle ili drugačiju demokratiju od neoliberalne ili neki društveni sistem bolji od neoliberalne demokratije).
„Ljudska prava“ ne znače ništa u praksi. Ali, ako se založite za socijalna i politička prava građana, onda ćete biti etiketirani kao nacionalista, klerofašista, populista, relikt prošlosti. I vlast i opozicija kod nas se zalažu za isto, dakle nema opozicije mišljenja, jer su kod nas čak i intelektualci većinom uz vlast i uz opoziciju kakvu imamo. Dakle, većinom nisu svoji. Većinom su kler vlasti.
Pošto bi intelektualci trebalo da znaju više od prosječnog građanina, ako su intelektualci, dakle da vide bolje i dalje od njih, oni su, ako je tako, najgori, jer svjesno ne ispunjavaju svoju funkciju društvene kritike, s malim izuzecima.... Jedan dio intelektualaca je i otvoreno protiv svoga naroda svojim stavovima, priklanjanjem stranim fondovima, slavljenjem kiča, površnosti i egzibicionizma. Kukavičluk, lijenost, konformizam, povodljivost za tuđim, preziranje svoga naroda i istorije, sterilnost, dopuštanje rušenja svog umjetničkog i naučnog dostojanstva ćutanjem na kriminalno ponašanje vlasti prema kulturi i nauci, danas odlikuju najveći broj intelektualaca, dakle umjetnika, pisaca, slikara, glumaca, akademika, profesora...
Svaka nacija ima svoj identitet, svoju istoriju, geopolitičku poziciju koje se ne može odreći, a ništenje njene uloge vodi ka nepredvidivim procesima globalizacije kao varijante nasilnog, ekonomskog i vojnog imperijalizma. To potpomažu današnji intelektualci kada kritikuju svoj narod, kao da oni njemu ne pripadaju, a ne suprotstavljaju se takvoj politici svojih vlasti ili stranih interesa. Mnoge nevladine organizacije su uporište najvećih kvaziintelektualaca, odnosno nusprodukata „političke korektnosti“ (čitaj: poslušnosti Velikom bratu), „govora mržnje“ (čitaj: verbalnog delikta), „tolerancije“ (čitaj: prihvatanja nacionalne i političke perverzije, kao i individualnih ljudskih nastranosti), „kosmopolitizma“ (čitaj. egocentrizma i antisocijalizacije ljudskih bića), „realizma“ (čitaj: odsustva otpora, etike, morala), „empatije“ (čitaj: odsustva ljubavi, prijateljstva), globalizma (čitaj: odsustva duhovnosti, patriotizma, istorije). Političke NVO u nas, koje niko ne bira, koje nemaju uporište u demokratiji, zlo su koje najviše gaje kvaziintelektualci, a budući da ih uglavnom finansiraju ino-interesi, one su i političke prostitutke. Intelektualci u njima su politički makroi.
U današnjem vremenu, većina intelektualaca je pala na ispitu. Jedni su saučesnici tuđih interesa. A drugi ćute. Rezultat je isti.
Ovo ne važi za Gospodara. On nije intelektualac i još nije pao.
(Autor je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)

---