-Piše: Milisav S. Popović

Liči na kozju stazu, ali nije. Koze tuda ne prolaze. Ukazaće se odmah, čim zaobiđeš sve ono grdobno kamenje. Pođi njome i hodaj dok ne istrošiš korake, čak i tada ostaće još od vijugave trapatnice... kad prestane, stići ćeš do mene. Saznaćeš što niko nije, ali imaš pravo na samo jedno pitanje. Nadam se da si uklavirio instrukcije?
* * *
Oni što su davno prošli i stigli pitali su se koliko je do njih istim putem hodilo. Nije moglo mnogo... jer izuzetno posebnih nema više od, možda, dvije stotine. A on se nije pitao ništa. Vala nimalo. Već je gazio kako je i shvatio. Samo pravo, bez gledanja u stranu sa strane.
Nije mu bilo neobično što drveće ima noge i što neke laste nose naočare.
Na vrhu, samo korak nakon što staza nestane, ugledao je biće - Mudrost koja cjelokupni svijet poznaje. A možda i još koji, ali zbog njih nije htio da troši razmišljanje.
I bila je tu. Ni nalik onome kako se govorilo... djeva u bijeloj plahti - bah!, ma kakvi; ni starac što se nad štapom klati... ništa, ama ništa što su islikali i ispisali prethodnici.
Bješe samo jedan običan hrčak što žonglira na dinji.
Nije se iznenadio. Ko kaže da nešto najveće ne mora da bude i najmanje... i što da nema glodarske šapice.
Hrčak podiže kandžicu:
- Samo jedno pitanje.
Ovaj udahnu, izvuče cigaretu, prije nego je prinese upita: „Smije li se?”
- Ako ne želiš da to bude tvoje vječno pitanje, bolje da ne odgovaram.
- Okej, okej... - i vrati cigaretu nazad, prelomljenu, ugura je unutar kutije.
- Želim da znam, nastajemo li mi ili prestajemo?
Glodar se obrnu i njuškom se pobode na dinju, dok su mu leđa održavala gracioznu figuru - hvaleći mu vještinu.
- Znaš... nije ti ovo loše. Možda jedno od ljepših pitanja koje sam čuo u poslednjih hiljadu godina - izokrenu se opet nazad - Može jedna cigaretica?
Pruži mu, a ovaj izvuče baš onu krivu. Kad je zapali, izgledalo je kao da će krajem cigarete uvo da nagari.
- Mogu li da ti malo nešto objasnim, prije nego konkretno odgovorim?
- Naravno... ti si Čudesnost.
- Ne precjenjuj me... - napravi šupalj klobuk dima - Ja sam prosto najmudriji hrčak što postoji, a kako su hrčci generalno od ljudi pametniji, tako sam po automatizmu od svih vas i nas najmudriji.
- Jasno.
- Sad slušaj... sve je dvoje. Osim kad nije. Jedno traži drugo. Ono koje je potaman i jednom i drugom - zaustavi se - Nadam se da me razumiješ?
- Nastavi.
- Bez dvoje, nema ni istine... ni potpune sreće. To svi imaju u sebi... ako ne razumiju pa ne mogu da objasne... zato je tu srce... da tu potrebu osjete. Pratiš me?
- Da.
- Nekad je postojao samo dan. Pretpostavljam da to nisi znao?
- Nisam.
- Samo dan... bez noći. I ne mnogo ljudi. Ali oni što su bili, bjehu najljepši... imali su sve što sada imaju tek poneki - češnu se po glavici - Jer, kada se dvoje nađu onako kako se istok i zapad stapaju... tada se smisao postojanja ispuni - spusti pogled, izvuče maramicu, i uvi opušak u nju - Sada vas ima na milijarde. Po svemu pogrešni, na licima vam se to vidi. I dalje ima dvoje - ali su jedni drugima pogrešni. Pogrešno spojeni se okotili... i tako planetu napunili. Polovični roditelji trećerazrednu djecu dobili.
-Znači, ipak prestajemo.
-Da. Prestajete u masi. Svi gladni ljubavi... ali ne bilo čije, ipak ste bilo šta i bilo koga prihvatili. Da ne biste ostali sami... a tim ste život oštetili.
Mladić glasno uzdahnu.
- Nego, čovječe... znaš li šta je abed?
- Velika opomena. Koja će svima biti jasna da je kraj carstva ljudi neminovan.
- Da, zato se i čudim da si potrošio mogućnost na onakvo pitanje. Abed je odavno tu. Kako nisi shvatio sam?
- Molim? Da je Velika opomena tu... svi bi je znali.
- Je li moguće da je ne vidiš? Da je ne vidite, jadni ljudi?
- Šta da vidimo?
- Pa ti me nisi slušao... Nekad je bio dan, samo dan, čovječe. Razumiješ? Bila su dva sunca... sada je samo jedno ostalo. I uskoro će biti ugašeno.
* * *
Sva ta pritvorena srca,
u grudima oteklim od čekanja.
Vapaji prećutni ne mogu se čuti.
A namjerno činiš pogrešna skretanja...
Kad se sopstvenim demonima
u ratu protiv sebe pridružiš.
Neće te raniti ako kažeš da si u ljubavi.
Razbucaće te ako to ne izgovoriš.
Sve je dva.
Kad sretneš... nemoj da izgubiš.
Imaš pravo da samo jednom zauvijek voliš.
(Autor je književnik)

---