-Piše: Milisav S. Popović

Čučeći, naslonjen na vrata helikoptera, zurio je kroz prozorče iznad njene glave. Zagledan u noć - reklo bi se. Istina bi - izbjegavao je da je pogleda. Makar dok svršetak ne počne da pjeva najskuplju od svih pjesama.

Djevojčica sporo uvuče dlanove u krilo i sasvim mirno poče da prelazi preko lica vojnika, posebno pokušavajući da spozna njegovo. Ravni obrazi, riđa kosa, oštre usne i usnule oči... ne od umora, već od nedostatka mirisnih sokova života.

Bio je zatrovan pogrešnošću. I nije bila njegova krivica. Znala je sve o njemu, zapravo o svima njima - iako ih je prvi put vidjela... a nije bilo ni sat vremena da je oteta.

Već im je oprostila.

- Dodaj zeca - riđi naredi.

Jedan od osmorice izvuče iz kašeta krznenu grudvu.

Zapovjednik prihvati životinjicu za uši, hitrim potezom noža pređe preko grla i baci je ispred nogu djeteta. Odmače se, netremično očekujući njen sledeći pokret.

Nije trebalo dugo da čeka.

Sitna ruka se nježno podvuče ispod zeca... trzaji su bili rijetki, izdisaj posta konačan. Podiže ga, i blago, kao da ga uči da lebdi, izmače od poda... od svih njih, i privi na grudi.

Krv se slivala niz prste i košulju dok mu je nešto šaputala i mazila duge uši... Potom je prestala da curi... te odlučila da se vrati... prvo sporo, pa sve brže, dok se i poslednja kap nije ulila iza proreza... i dok se sam otvor ne zatvori i ne nesta... kao da ga nikad nije ni bilo. Životinja se promeškolji, i uteče ispod poluotvorenog džempera... tamo gdje joj srce bliže kuca.

Klečali su nekoliko trenutaka u obamrloj prestravljenosti.

A njemu... bijes se razlivala preko čela i obrva, navlačeći drugo ime... presvlačeći se u najcrnju mržnju.

- Samo provjera... - procijedi kroz zube -... Da budemo sigurni da si ti.

Gledala ga je nježno, s vidom roditelja. Osmijehnu se čisto... svaki zločinac bi pao na pod i briznuo u plač iskupljenja. Ali ne on, iako su mu koljena klecala. Posla oči do prozora, u duboku noć... da ne dođe u iskušenje zbog divnog lica.

- Ne prestaješ da dolaziš... da se ponavljaš. - stegnu pesnice - Ranije, na svakih petnaestak godina, ako se ne varam. Sada i češće... koliko imaš? Deset?

- Devet... - izgovori.

Bješe to prvi put da su čuli njen glas. Dječji, tako nevin, i tako siguran. Nadvremen, trenutan.

Ogromna vojna lađa, sa tri para vižljastih elisa, dubila je horizont... okean bez talasa, a nebo - istkano od zvijezda. Kao da se svemir približio i utišao, osluškujući šta se to prokleto dešava.U njenoj utrobi, devet putnika... od kojih osam prepunih jeze i oružja... a jedan, tako sitan... isijava ljubav i mirno čeka. Ono što ne bi smjelo da se dočeka.

- Sve bi se poremetilo, znaš... - riđi skinu beretku -... Vjekovi treninga i učenja. Ja sam te sreo samo dva puta... i nadam se da više neću nikada. Novi naraštaji će doći, nove generacije... i sve će te loviti. Kao što su oni prije mene - zagriza donju usnu -... Sve bi se poremetilo. Svijet bi se ulijenio i nazadovao.

- To su te naučili? - pogleda ga znatiželjno -... O sine moj, sine moj dobri, boli me koliko su te ranili.

- Stigli smo! - začu se glas pilota.

Letjelica zagrmi iznad okeanske tmine.

- Dovedi je!

Jedan od vojnika pritrča i šakom stegnu malenu ruku... pa presta. Oči mu se raširiše, lice ublijedi... zagleda se u njene oči, poče da jeca... glasno, iz dubine vremena... „Oprosti mi... molim te, oprosti!”

Riđi ga odgurnu. Prihvati malu za rame i odvuče do otvorenih vrata helikoptera.

- Rekao sam vam da koristite rukavice! Bez dodira kože.

- Ali... ali, to je spasitelj! - vojnik sklupčan na podu nije prestajao da rida - Molim vas zapovjedniče... molim vas... pogriješili ste - okrenu se ostalima - Zaustavite ga!

Niko ni makac.

- Vojniče, bićeš ražalovan!

Riđi izvuče pištolj... Podiže je iznad praga... primače cijev tamo gdje joj je srce, gdje je stezala zeca.

Prije nego što je povukao oroz... nešto mu je rekla...

Prasak! Odbaci je... i prepusti talasima.

Voda prihvati ono što je trebalo da bude dar ljudima... još jednom.

- Misija okončana! Nazad u bazu „Juda”!

Sjede pored prozora... opet potraži mir među oblacima.

Ono što mu je rekla... vrištalo je iz svakog njegovog dijela... A ko će tvoje suze da osuši nakon svega?

(Autor je književnik)

---